Podela vlasti u podeljenoj zemlji

Smrt Jasera Arafata prošle sedmice označila je kraj jedne ere na Bliskom istoku. Na kratkotrajnoj ceremoniji u Ramali, samo osam sati posle smrti lidera koji je vodio Palestince više od četrdeset godina, izabrano je privremeno rukovodstvo, koje će voditi Palestinsku upravu do narednih predsedničkih izbora zakazanih za 9. januar sledeće godine. Ovim potezom palestinske vlasti pokušavaju da spreče nastanak vakuuma u vlasti, pošto je sve ključne funkcije obavljao Arafat, praktično sve do svoje smrti.

Više Arafatovih vodećih funkcija podelila je prateća „palestinska četvorka“: Mahmud Abas, Ahmed Kurei, Rauhi Fatuh i Faruk Kadumi. Tako je Ahmed Kurei ostao na mestu premijera, s tim što je on sada dobio punu izvršnu vlast, uz nadzor nad službama bezbednosti, što je Arafat ranije odbijao da mu prepusti. Kurei je postao i predsednik Nacionalnog saveta za bezbednost, u koji ulaze šefovi svih palestinskih službi bezbednosti i ministar unutrašnjih poslova. Time je položaj privremenog predsednika, na kome se nalazi Rauhi Fatuh, izgubio na značaju, ostajući samo protokolaran. Bivši (istovremeno i prvi) palestinski premijer Mahmud Abas izabran je za novog predsednika Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), i odgovoran je za diplomatske inicijative i pregovore sa Izraelom. Mahmud Abas će biti i kandidat Fataha, najjače frakcije u PLO-u, za predsednika Palestinske uprave. Poslednji u nizu, Faruk Kadumi, biće novi ministar inostranih poslova u PLO-u.

NASLEĐE: Pred novim palestinskim rukovodstvom stoji nekoliko velikih izazova. Ono će pokušati da održi mir u narednih nekoliko meseci, a zatim mora da ispuni ključne uslove, kako bi postalo partner u pregovorima sa Izraelom i istovremeno neutralisalo teroriste, koji su se do sada pokazali kao sposobni da efikasno blokiraju svaku mirovnu inicijativu. To neće biti nimalo lako, s obzirom na to da im Arafatovo nasleđe ne ostavlja mnogo prostora za izbor.

Kada se 1994, posle 27 godina izgnanstva, vratio u Palestinu, Arafat je zatekao mnogo lokalnih lidera koji nisu imali veze s njim i njegovom borbom. Radikalnim islamističkm organizacijama, poput Hamasa i Islamskog džihada, rasli su popularnost i uticaj, i, što je još važnije, one su imale i oružanu snagu da je potvrde. Nekoliko čarki sa palestinskim snagama bezbednosti uverilo ga je da mora biti sposoban da ih kontroliše.

U mlađoj generaciji palestinskih lidera povezanih sa PLO-om i Fatahom, koji su već bili veterani prve intifade, on je više video suparnike nego saborce. Za njih, Arafat nije imao autoritet i uticaj kakav je imao na svoje kolege, pripadnike „stare garde“, koji su se zajedno sa njim vratili iz egzila, a neki i prvi put došli u Palestinu, i koji su navikli da rade u njegovoj senci. Za nekog ko je predvodio palestinski pokret, tada već više od trideset godina, to je bilo neprihvatljivo.

LIČNA VLAST: Sistem koji je izgradio bio je autoritativan, prilagođen njegovoj ličnoj vladavini i obezbeđivao je da njegova reč uvek bude poslednja. Ne dozvoljavajući nikome da mu se približi, trudio se da kontroliše sve i svakog ko bi mogao da bude pretnja njegovoj ličnoj vlasti. Želeo je da bude prisutan svugde i da odlučuje o svemu, tako da je istovremeno bio i mirotvorac i terorista, veliki autokrata i miljenik palestinskih masa. Tako su i mnoge funkcije multiplikovane, a izgrađeno je i 14 paralelnih službi bezbednosti i mnoštvo frakcija i oružanih organizacija, koje su sa jedne strane, služile kao protivteža Hamasu i ostalim radikalnim islamističkim pokretima, a, sa druge, i obezbeđivale Arafatu da izvodi napade na Izrael, a da time ne naškodi mirovnim pregovorima. Uz to njihova „sporedna“ uloga bila je da kontrolišu jedna drugu, u Arafatovoj „zavadi pa vladaj“ igri. To mu je omogućavalo da bude onaj ko vuče konce i tako drži situaciju pod kontrolom. Takođe, on je raspolagao novcem i donacijama iz inostranstva i na taj način uspevao da sve to plaća. Što se političke vlasti tiče, oslanjao se uglavnom na staru gardu i na svoje mnogobrojne rođake, što je opravdavalo optužbe za nepotizam i korupciju kojima je bio izložen. Mlađi palestinski lideri, poput Marvana Bargutija, jednog od vođa Tanzim milicije i trenutno najpopularnijeg palestinskog političara, bili su najglasniji u tim opužbama.

Takva politika ostavila je njegovim naslednicima podeljenu zemlju, gde su lokalni lideri jake i harizmatične ličnosti, ali ne postoje institucije koje bi bile uticajne, tako da izbor sadašnjeg rukovodstva, koji je pozdravljen u inostranstvu, ne mora da znači da će ono zaista i moći da efikasno vlada. I među novoizabranim liderima postoje razlike, pre svega u odnosu na nastavak pregovora sa Izraelom.

UMERENI I OSTALI: Mahmud Abas, koji bi po funkciji trebalo da bude najuticajniji, važi za umerenog i pragmatičnog političara. Kao jedan od učesnika pregovora iz Osla (1994) trebalo je da bude i ključna ličnost u sprovođenju „putne mape“, mirovnog plana za Bliski istok koji su zajednički napravile SAD, EU, UN i Rusija. On je i jedini od palestinskih vođa s kojim je Izrael izrazio spremnost da pregovara i ima veliku podršku u inostranstvu, među arapskim liderima, ali i gotovo nikakvu u svojoj zemlji. Sadašnji palestinski premijer Ahmed Kurei je na položaj došao kao Arafatov izbor. Njegovi pogledi se donekle razlikuju od Abasovih, pre svega oko statusa Jerusalima, koji on vidi kao budući palestinski glavni grad kada se u njega vrate izbeglice, ali i on važi za umerenjaka. Kurei je, zajedno sa Abasom, učestvovao u pregovorima u Oslu i ima podršku malobrojne palestinske srednje klase i intelektualaca. Njih dvojica, uz Faruka Kadumija, o kome se pričalo da ga je Arafat izabrao za naslednika, predstavljaju staru gardu. Ipak, za razliku od njih, Kadumi nikada nije prihvatio mirovni sporazum iz Osla i zbog toga je do pre godinu dana bio u sukobu sa Arafatom i nikada se nije vratio u Palestinu, ostajući na relaciji Tunis–Damask. Oni, uz Rauhija Fatuha, koji ipak ima neznatnu ulogu, čine četvoricu koji će se međusobno boriti za prestiž do izbora zakazanih za januar iduće godine, na kojima bi jedan od njih mogao da se profiliše u novog vođu Palestinaca.

U međuvremenu, palestinski lideri najavljuju da će pokušati da održe mir na svojim teritorijama. Predsednički izbori u januaru važni su, najpre zbog neophodnog legitimiteta budućeg predsednika, jer sadašnje rukovodstvo, mereno glasovima, predstavlja samo dva-tri odsto Palestinaca. Ipak, ima i onih koji sumnjaju da će do njih doći u zakazano vreme i da će Ahmed Kurei pokušati da ih odgodi. Analitičari smatraju da stara garda nema mnogo šansi da ostane na vlasti ukoliko se ne udruži i zajedno ne nastupi s mladim liderima. Ako bi naredna godina, bar prema američkim planovima (koje su doduše i Palestinci prihvatili), a i prema planu izraelskog premijera (koji još niko nije konačno prihvatio) trebalo da bude prelomna za Palestince, kao godina u kojoj se očekuje formiranje palestinske države sa konačno utvrđenim granicama, svako novo zaoštravanje među njima može da ugrozi taj proces.

VEĆA EVROPSKA ULOGA: Posle nedavno održanih američkih predsedničkih izbora, na kojima je ponovo pobedio Džorž Buš, SAD najavljuju da će se ponovo aktivno uključiti u mirovni proces i da će pokušati da ožive „putnu mapu“, koja je bila gurnuta u stranu posle kraha izraelsko-palestinskog primirja u septembru prošle godine. Stvaranje palestinske države je prilika za Amerikance da povrate poljuljani ugled na Bliskom istoku, a oni su istovremeno i jedini koji mogu da ubede obe strane da postignu zajedničko rešenje. Takođe, aktivnijim angažovanjem u mirovnom procesu, zajedno sa EU-om, Amerikanci vide i priliku da otklone ili bar umanje razlike sa onim državama Unije koje ne odobravaju njihovu intervenciju u Iraku. Otuda i spremnost da se prihvati predlog britanskog premijera Tonija Blera o eventualnom održavanju međunarodne konferencije o Bliskom istoku „ako bi ona mogla da trasira put ka nezavisnoj palestinskoj državi“.

Arafatova smrt uklonila je razlike koje su postojale između SAD i Izraela s jedne i EU-a s druge strane, jer se EU nikada nije odrekla Arafata, iako su ga Izrael i Amerikanci izbacili iz mirovnog procesa, zbog optužbi da finansira teroriste. Na EU Izrael gleda kao na zaštitnika Palestinaca, jer im je najveća pomoć stizala iz Evrope, ali je uloga EU-a u mirovnom procesu bila mala, u odnosu na novac koji je izdvajala za njega. Zato i izjava Havijera Solane da bi „Izrael trebalo bez ustezanja da prizna nove palestinske lidere“ možda znači i nameru EU-a da se aktivnije angažuje u mirovnom procesu. Međutim, dok se ne izabere novo palestinsko rukovodstvo, koje može da bude prava pregovaračka strana, rano je govoriti o bilo koje mirovne inicijative.