Pobeda Angele Merkel

Za „Vreme“ iz Bona

Akronim kao njen zaštitni znak je bio ideja njenog portparola iz Sarske oblasti, malene pokrajine na zapadu u kojoj se Anegret Kramp-Karenbauer politički uzdigla. Nerviralo ju je što u vreme njene udaje žena nije mogla da zadrži svoje prezime, pa je rešila da mu pridoda suprugovo. Ime i dvostruko prezime sa četiri R muči čak i Nemce, navikle na jezičke vratolomije. Tako je 2009. žena kabastog imena pristupila Tviteru kao AKK.

Kada se u petak (7. decembar) sajamskom halom u Hamburgu iz stotina grla zaorilo „Ej-Kej-Kej“, stotine drugih delegata Hrišćansko-demokratske unije (CDU) stropoštali su se u nevericu. AKK je upravo tesno porazila njihovog miljenika Fridriha Merca. Bilo je 517 prema 482 u drugom krugu. Poraženom taboru je trebao čitav minut da se opasulji, a onda ipak ustane i aplauzom pozdravi Anegret Kramp-Karenbauer, osmog vođu CDU-a u posleratnoj istoriji.

Na podijumu je stajala žena jasnih crta lica uokvirenog kratkom kosom za koju će tabloid „Bild“ kasnije javiti da je sveže farbana u „espreso-braon“ i to kod omiljenog frizera u rodnoj varoši Pitlingenu. Frizura je koštala 139 evra, sitni luksuz žene koja inače igra na kartu skromnosti. U strukiranom žaketu, suknji do kolena i na štiklama, kao da je već i izgledom poručivala – ja nisam mini-Merkel.

Više od osamnaest godina nakon što je došla na čelo partije i šest sedmica nakon odluke da se povuče, Angela Merkel je dobila naslednicu. I to baš onu koju je htela, ženu koju je početkom godine izvukla iz fotelje pokrajinske premijerke i dovela u Berlin da bude generalna sekretarka partije. Tako je počelo možda poslednje remek-delo kancelarke Merkel – saterana uza zid kritikama unutar partije, ona je prepustila vrh CDU-a, ali pod svojim uslovima. I obezbedila se da barem još neko vreme ostane kancelarka.

Uspela je tamo gde su mnogi svetski velikani politike omanuli, piše „Vašington post“: „Miroljubiv transfer moći na naslednicu svog izbora, ženu koja će verovatno odbraniti njeno nasleđe.“

POKUŠAJ OSVETE: Svetska štampa Angeli Merkel pripisuje mitsku ulogu. Zađevice na nemačkoj političkoj sceni ne mogu da naruže sliku koju je pre tri godine na naslovnici doneo magazin „Tajm“: „Kancelarka slobodnog sveta“.

Ali ovde se uopšte nije radilo o tome. Gunđanje protiv – pre svega izbegličke – politike kancelarke poklapa se sa jačanjem desničarske Alternative za Nemačku i, uopšte, usitnjavanjem partijske scene. Nema te računice kojom bi moglo da se izračuna koliko je potonuće demohrišćana posledica ove ili one odluke Merkelove, a koliko cajtgajsta, rastakanja tradicionalnih partija svuda u Evropi.

Ipak, CDU je bio rešen da pojede svoju šeficu u pokušaju da sačuva epitet „narodne partije“, poslednje koja je sposobna da se obrati svim delovima društva i ostvaruje izborne rezultate od preko 30, pa i 40 odsto. Merkelova je predugo u političkom biznisu, mnogo je rivala već sažvakala i ispljunula. Znala je da će doći po nju kad joj se približi penzija, da će se osvetnici probuditi kad postane ranjiva.

Recimo, Volfgang Šojble, predsednik Bundestaga i doskora ministar finansija, kojeg su američke diplomate u jednoj depeši nazvale „jarosnim starcem“. On je kratko vodio CDU posle pada Helmuta Kola da bi ga 2000, usred afere sa partijskim donacijama, sa vrha počistila baš Angela Merkel. Dve godine kasnije, žena iz istočne Nemačke najurila je i Fridriha Merca sa mesta šefa poslaničkog kluba i sama ga preuzela.

Merc se povukao iz politike i stekao basnoslovno bogatstvo učešćem u upravnim i nadzornim odborima desetina korporacija. Šojble pak, večito namrgođen u invalidskim kolicima, ostao je do kraja vojnik stranke. Dvojica konzervativaca su sve vreme ostali prijatelji. Kako se ovih dana saznaje iz jednog dokumentarca, još od 2015. planiraju „konzervativnu revoluciju“ – hladnu osvetu Angeli Merkel. Šojble je prestar i kandidat je morao biti Merc.

Umerena Anegret Kramp-Karenbauer, po tonu i staloženosti slična kancelarki, bila je adut kojim je trebalo sprečiti vraćanje stranke udesno, „devedesete godine u aspiku“, kako je to nazvao levičarski „Tagescajtung“. Nezaustavljivo je delovalo oduševljenje koje je zarazno samouvereni vatreni govornik Merc izazvao svojim ulaskom u trku za predsedavajućeg CDU-a. Sa svakim danom su bujali vlažni snovi desnog krila stranke bliskog krupnijem kapitalu o vremenu u kojem će jedan od njih voditi CDU, a ubrzo i Vladu.

APLAUZ OD DEVET MINUTA: U javnosti je CDU naglašavao svoju naprasnu demokratizaciju: nakon decenija u kojima su predsednici stranke birani aklamacijom, naslednica Angele Merkel je izabrana u otvorenoj trci. To je CDU donekle oporavilo u anketama te ponovo uživa tridesetak odsto podrške – ipak manje nego na saveznim izborima prošle godine i mnogo manje nego što misle da vrede.

Zakulisna kampanja pred stranački kongres u Hamburgu bila je nemilosrdna. Delegati koje šalju lokalni odbori, njih 1001, od stranačke baze dobijaju instrukciju kako da glasaju. Ali Nemačka nije SAD, ovde delegati ipak mogu da zaokruže koga hoće. Uostalom, glasanje je tajno. Mercov tabor je imao predvidive argumente: AKK nije ništa drugo nego „mala Merkel“, simbol statusa kvo, vesnik daljeg osipanja birača.

Naravno da je kancelarka to predvidela. Upadljivo se trudila da eksplicitno ne podrži AKK, za razliku od Šojblea koji je javno podržao Merca. Za svoj poslednji govor sa čela stranke, samo par sati pre glasanja, Merkelova je ipak sačuvala otrovne strelice. Govorila je o potrebi da se ne gleda u prošlost, o snazi kompromisa, o tome da su pokrajinski izbori u Sarskoj oblasti prošle godine podsetili da CDU može da pobeđuje.

Nije se moglo prečuti neizrečeno – kancelarka je zapravo poručila svima na koje još ima uticaja da izaberu AKK. Onda je bilo i suza. „Činilo mi je veliku radost, bila mi je čast“, rekla je Merkelova na kraju svoje ere u stranci. Aplauz je trajao devet minuta.

KUVANJE MERCA: Par sati ranije stranka se okupila na ekumenskoj misi i boljim novinarima nije promaklo da je Merkelova sela na drvenu klupu baš pored Jensa Špana, njenog ministra zdravlja. Špan se takođe kandidovao, mada je bilo jasno da nema šanse. Važio je za oštrog kritičara Merkelove, mlad, deklarisani gej, čvrsto konzervativan – zapravo, po stavovima bliži Mercu. Ali šuškalo se da je kivan što je Merc uleteo u trku niotkud i uništio njegove šanse. Navodno je Špan posle prvog kruga – u kojem je ispao sa 157 glasova – slao SMS poruke „svojima“ da u drugom krugu podrže AKK. To je učinilo njih 67.

Možda je to o Španovoj promeni tabora samo glasina. Možda i suluda teorija kakvih je pun konzervativni „Bild“, glasilo u kojem vlada vidno razočaranje što njihov favorit Merc nije pobedio. Sva su pera nemačke štampe primetila da je Merc na kongresu održao slab govor, da je čitao sa papira, što nije njegov običaj, da je zapinjao, da su mu graške znoja oblivale lice. Jedino je „Bild“ izašao sa teorijom da je režija kongresa namerno okrenula reflektore tako da „kuva“ Fridriha Merca.

Na kraju je Merc skuvan. Falilo mu je samo osamnaest glasova. Jednodušna je ocena da je napravio previše kikseva. Dok su AKK i Špan ispričali priču o stranci i sebi u njoj, Merc je „držao govor kao da nije kandidat za šefa stranke, nego da je već savezni kancelar: međunarodno stanje, analiza, zaključci“, piše konzervativni „Velt“.

Premda ima dva aviona i zarađuje preko milion evra godišnje, tokom kampanje je sebe ubrojao u „višu srednju klasu“. Kao šef nadzornog odbora investicionog giganta Blekrok, Merc je najavio da hoće da oslobodi deoničare poreza. Odbijao je upozorenja da nadobudnost stvara otpor, da ga dobar deo javnosti drži za beskrupuloznog čoveka koji je unovčio političke veze. Preko svega toga je doveo u pitanje ustavom zagarantovano pravo na azil što je mejnstrim štampi bilo previše: da li on to hoće da zaustavi Alternativu za Nemačku tako što će postati kao oni?

NISAM MALA MERKEL: AKK je znala da deluje prijemčivije običnom čoveku. To su joj pokazale i ankete prema kojima je daleko najbolje stajala kako među simpatizerima CDU-a tako i među građanima. Ali delegati na kongresu nisu obični ljudi. Mnogi od njih su lokalni funkcioneri ili poslanici, deo političke kaste sa službenim automobilima koja podržava promene samo ako ih ne koštaju privilegija. To je bila pol-pozicija za Anegret Kramp-Karenbauer: sa njom na čelu sve bi moglo da ostane isto, a da ipak bude malo drugačije.

„Temeljna pitanja se moraju raspraviti u stranci. Toga je u prošlosti bilo premalo“, rekla je u pokušaju da se razlikuje od svoje mentorke Angele Merkel. „To što je CDU narodna partija ne znači da treba da bude politička prodavnica mešovite robe koja za svakog ima neobaveznu ponudu. Nama treba novi narativ, moramo da diskutujemo i odlučimo šta danas znači biti konzervativan, hrišćanski socijalan i liberalan. Moramo da imamo jasniji profil.“

Šta je taj njen „jasniji profil“? AKK dosta polaže na law and order, to vuče iz vremena kada je u Sarskoj bila ministarka unutrašnjih poslova, prva žena na toj poziciji u Nemačkoj. Deportovala bi kriminalce među azilantima čak i u Siriju. Kada se posmatraju tri smernice koje definišu CDU, AKK je konzervativnija i više „hrišćanka“ od Merkelove – za razliku od nje, AKK je katolikinja sa troje dece, pa je samim tim i nešto manje liberalna. Ona i danas naglašava da joj nije pravo što su legalizovani gej-brakovi, ali da nema nameru da ih ukida.

„Ironično, zemlja je pod vođstvom najmoćnije konzervativke u eri posle ujedinjenja postala duboko, nepovratno progresivna“, piše „Njujork tajms“ i zaključuje: „Nemački konzervativci, koliko god da se obnove, neće moći da pobegnu od liberalizma, sekularizacije i globalizacije. (…) Umesto toga, radiće na nijansama: može brak za sve, ali istopolni partneri ne mogu da usvajaju decu. Nema povratka obaveznom služenju vojske, ali će civilna služba biti obavezna. ‘Da’ migraciji i azilu načelno, ali oštrija pravila za migrante koji čine krivična dela.“

RASKOL U STRANCI: AKK se upustila u poduhvat sa neizvesnim ishodom – da ujedini partiju. Nekoliko viđenih demohrišćana je već napustilo stranku psujući svoje kolege da nisu imale petlje za „sveži zrak“ (a to je za njih Fridrih Merc) već su odlučili da CDU dalje tavori u centru i dopušta da je zdesna kruni Alternativa za Nemačku, a sleva sve jači Zeleni. U vrhu stranke „više nema jakih zagovornika konkurentnosti kao nosećeg stuba slobodarskog ekonomskog poretka“, žali se i konzervativni „Frankfurter algemajne cajtung“.

Gubitnik Merc je jedva procedio poziv svima da podrže novu šeficu, ali šta zapravo misli pokazao je odbijanjem da postane potpredsednik ili makar da uđe u Predsedništvo stranke.

Desnom krilu je AKK već prinela žrtvu tako što je za generalnog sekretara odabrala Paula Cimjaka (33), lidera stranačke omladine. Cimjak je bio u dubokoj opoziciji politici Angele Merkel, naklonjeniji Mercu i Španu. Poneki konzervativni delegat sada optužuje tog mladića za „izdaju“. Premda je bio jedini kandidat za mesto genseka, potvrđen je sa samo šezdesetak odsto glasova.

Uzbudljivi dani čekaju nemačke demohrišćane, dani koje bi da prebrode čuvajući status „poslednje velike stranke Evrope“, kako sami sebe hvale. Nisu isključene intrige i rovarenja, neizvesno je hoće li se Merc vratiti dobro plaćenim poslovima ili će raditi na rušenju AKK. Ima novina koje nisu mogle da odole prvoloptaškoj asocijaciji na popularnu Netfliksovu seriju pa su pisale o House of CDU.

Redovni parlamentarni izbori trebalo bi da budu 2021, ali malo ko veruje da će poluraspadnute socijaldemokrate, mlađi partner u vladajućoj koaliciji, izdržati do kraja. Kad god da AKK krene na kancelarsku poziciju – nije isključeno da to u dogovoru sa Merkelovom bude i pre redovnih izbora – javiće se pritajeni mužjaci da joj to ospore. Vrebaće je ako doživi debakl na evropskim izborima na proleće ili pokrajinskim na istoku zemlje na jesen.

Izvesno je da šefica CDU-a mora biti satkana od štofa da postane kancelarka. Ako nije, jednako je izvesno da će morati da se povuče sa čela stranke.

Potez dve dame u žaketima – jedne koja je i dalje najmoćnija žena sveta i druge koja će to možda postati – bio je igra na sve ili ništa. Merkelova je sklanjajući se sa funkcije u stranci stavila na kocku i kancelarsko mesto. AKK je unapred rekla da će, ako izgubi, smesta okončati političku karijeru. All in, pokeraškim rečnikom. I dobile su sve na stolu. Sada samo treba da se paze šibicarskih fazona.