Plan na stolu

Specijalno za „Vreme“ iz Atine

Budite kod kuće u ponedeljak u pet popodne, stići će vam paket, poručio je generalni sekretar UN-a Kofi Anan dvema stranama u kiparskom sporu. Predsednik Republike Kipar Glafkos Kliridis u Nikoziji, bolesni lider nepriznate Turske Republike Severni Kipar“ Rauf Denktaš u bolnici u Njujorku, i vlade sila garanata starih sporazuma – Grčke, Turske i Velike Britanije primili su istovremeno predlog rešenja višedecenijskog problema, i to u obliku kompletne dokumentacije za in vitro formiranje još jedne od država regiona. Sudbina rešenja zavisi mnogo manje od onih na koje se odnosi, a više od konstelacije unutar EU-a u vezi s planiranim širenjem, od unutrašnje situacije u Turskoj, ali i kampanje SAD protiv Iraka.

Umešane strane su uz predlog dobile i kalendar poteza, tesno povezan sa predstojećim Samitom EU-a u Kopenhagenu, na kojem se očekuje odobrenje za prijem prvog talasa od deset država, medju njima i Kipra – što je spoljnopolitički prioritet Grčke. Zvanično, dokumentacija nosi naslov „Osnova za sporazum o celovitom uredjenju problema Kipra“ pa, prema tome, podrazumeva i pregovore o spornim pitanjima pre no što konačno rešenje bude izneto na ocenu kiparskim Grcima i Turcima na odvojenim referendumima 30. marta 2003. Proleće je, medjutim, još daleko, a u medjuvremenu se – rečima domaćeg politikologa – radi o tome „ko će prvi trepnuti“, poslati negativan signal i time zaraditi recku pred tzv. medjunarodnom zajednicom oličenom ovoga puta u EU-u.

SPORNI ROKOVI: Nedelju dana posle uručivanja plana „trepnuli su“ Turci tako što su se oglušili o prvi rok UN-a za načelno izjašnjavanje o prihvatljivosti „Osnova…“ za pregovare. Zvanično, „nikoga nije bilo kod kuće“ jer se Denktašu iskomplikovalo stanje posle operacije na otvorenom srcu, a Ankara je u interregnumu izmedju odlazeće i novoizabrane vlade koja će dobiti poverenje tek 4. decembra. Pobednička Stranka pravde i razvoja (AKP) Redžepa Tajipa Erdogana se na sasvim novoj unutrašnjopolitičkoj sceni predstavlja kao nešto analogno demohrišćanima, samo muslimanskim. Uz velike izazove kod kuće, kontroverzna stranka nagoveštava i bolju saradnju sa Zapadom.

Na početku evropske turneje, u Atini, u svojstvu šefa stranke (ali dočekan gotovo uz premijerske počasti, iako mu je taj položaj sudski zabranjen zbog islamizma), Erdogan je indirektno odgovorio u ime turske strane načelno prihvativši „Osnove…“ za pregovore, ali odbacujući tvrde rokove. Jasno je rekao i ono što traži za pristanak: da se Turskoj, sada u statusu kandidata, u Kopenhagenu utvrdi datum početka pregovora o prijemu u EU, jer „Turska može imati najvažniju ulogu u jačanju saradnje EU-a sa zemljama Srednje Azije, Kavkaza i Bliskog istoka“.

Grčka strana je od početka bila dovoljno jasna, a Kliridis je i zvanično poštovao prvi rok, saopštivši izaslaniku generalnog sekrtara UN-a Alvaru de Sotu da prihvata plan, ali ne i tesne rokove koji ga prate. Atina još od leta priprema javnost na „teške i bolne pregovore“ oko najbolnijeg „nacionalnog pitanja“ i na „častan kompromis“ koji bi pre samo koju godinu imao ogromnu političku cenu za svakoga ko bi pokušao da ga sprovede. Premijer Kostas Simitis je ovoga puta prvi rekao da je Ananov plan dobra osnova za pregovore i time delom potvrdio da je Grčka ta koja je najviše isturila vrat da bi se uopšte došlo do predloga za rešenje, odnosno „uredjenje“ kiparskog problema. Kipar je sada na pragu evropskog kluba i, po odlukama Samita u Helsinkiju 1999, rešenje političkog problema nije preduslov za prijem što Atina ponavlja svakom prilikom, ali izostavljajući drugi deo odluke koji govori da će u trenutku odlučivanja svi faktori biti iznova ocenjeni. Verovatno je zato šef diplomatije Jorgos Papandreu prošle nedelje rekao da će se Atina boriti „noktima i zubima“ za prijem Kipra u EU čak i ako Ananov plan propadne.

POPUŠTANJE: Grčkoj – i ne samo njoj – takodje je u interesu da se nastavi politika trogodišnjeg reapprochementa sa Turskom, starim rivalom, ali i partnerom u NATO-u. Kiparski problem je važna stavka u bilateralnim odnosima i očekuje se da bi njegovo uredjivanje doprinelo daljem popuštanju medju partnerima od kojih se traži da bolje saradjuju u medjunarodnim organizacijama. Višedecenijski problem je prošao faze nacionalnih sukoba, medjunarodnih intervencija, rezolucija UN-a, sporazuma i mirovnih snaga i, od početka godine, direktnih pregovora koji nisu obećavali. Otuda u delu grčke javnosti, za koji bi bio prihvatljiv samo neki oblik maksimalističkog rešenja, stara strepnja da bi „medjunarodna zajednica“ mogla pokušati da nametne i neko drugo. Polovinom devedesetih bio je to strah od „kiparskog Dejtona“, a pre samo nekoliko meseci od nečega nalik na – novu državnu zajednicu Srbije i Crne Gore…

Iako to sada niko javno ne kaže, na stolovima nadležnih leži 137 stranica predloga koji liči upravo na to. Ukoliko – kako to Anan diplomatski traži u propratnom pismu – umešane strane potpišu dokument pre 12. decembra, odnosno Samita EU-a, obavezaće se da prihvate Sporazum o osnivanju nove labave federacije švajcarskog tipa, glavne delove Ustava i oblik vladavine, mapu razgraničenja dveju konstitutivnih država i niz sporazuma o ulozi trećih strana – garanata. Time će, Ananovim rečima, „glavna sporna pitanja biti konačno rešena pre Kopenhagena“, dok se „ostala pitanja više tehničke prirode“ mogu rešavati do 28. februara da bi bila spremna za referendum 30 marta. Ako i dalje bude nekih nesporazuma, generalni sekretar će ponuditi svoje sugestije…

Posle referenduma „novo stanje stvari će stupiti na snagu i ponovno ujedinjeni Kipar biće u poziciji da potpiše sporazum o pridruživanju EU-u“ za vreme grčkog predsedavanja, 16. aprila podno Akropolja. Ukoliko se ovaj optimistički scenario ne ostvari, Grčka tumači da Republika Kipar treba de iure da bude primljena u EU, iako bi de facto evropski pravni okvir bio primenjivan samo na oko 63 odsto njegove slobodne teritorije. Grčka strana, medjutim, izbegava odgovor na pitanje koji će biti njen motiv da nastavi pregovore kada Kipar udje u EU – pitanje možda još važnije za Brisel, koji bi u tom slučaju uvezao u svoje redove kompletan problem više.

U iščekivanju daljih poteza, pre svega s druge strane Egeja i iz Brisela, domaći kritičari plana sastavljenog uz američku pomoć zameraju zbog ultimativnih i kratkih rokova, tvrde da plan u stvari vodi konačnoj podeli Kipra i priznavanju okupacije, a da je mehanizam vlasti toliko komplikovan da dve strane treba da gore od želje da bi ga i sprovele… Ilustracije radi, nova država bi imala jedno državljanstvo „zajedničke države“ i još jedno, dopunsko, „sastavne države“; svaka bi imala i svoju skupštinu, a federalna bi imala čak dva doma. Predvidjeno je i šestočlano rotirajuće Predsedništvo, po „ključu“…