Ovo nije Amerika

Za „Vreme“ iz Majamija

Velika većina Amerikanaca ima neku svoju listu prioriteta koja im je pre nametnuta, nego što su je sami napravili. Naravno da ih se tiču i otkazivanje predsedničke debate između Donalda Trampa i Džoa Bajdena i rasprava u Senatu o nominaciji konzervativne sutkinje Ejmi Koni Baret; ili brutalni sukobi na protestima zbog ubistava Afroamerikanca i to što je virusom korona zaraženo skoro osam miliona građana SAD, a umrlo 215.000. Ali prosečan Amerikanac pre svega gleda kako da svakog meseca zaradi za život, da plati mesečne obaveze koje podrazumevaju račune, rente, rate za kuće, kola ili studentske kredite koji se često otplaćuju do zrelog životnog doba.

Mada ogroman broj ljudi ovde radi doslovno po čitav dan, često i po dva posla i sa samo jednim slobodnim danom u nedelji, to mnogima postaje sve teže, jer je trenutno 25 miliona nezaposlenih, tako da se u izboru između Bajdena i Trampa više traže rešenja za konkretne probleme, nego što bilo koga zanimaju tlapnje o odnosima sa Kinom, Evropskom unijom ili sukobima u Jemenu.

foto: ap

„KLOVN“ I „KOMUNISTA“

Obojica predsedničkih kandidata to dobro znaju, tako da je Tramp, koji se uživeo u samododeljenu ulogu Supermena koji je „pobedio ludi, užasni virus“ i napokon dobio lekarsku potvrdu da je negativan na kovid-19, poručio u Sanfordu na Floridi da će ekonomija u trećem kvartalu zabeležiti rekord i da će se, ukoliko ponovo pobedi, „nastaviti normalan život“. U prethodnom obraćanju sa terase Bele kuće, nakon što se prvi put pojavio u javnosti posle lečenja u vojnoj bolnici „Volter Rid“, ponavljao je stara obećanja o „novim radnim mestima i podršci radnicima“, prizivajući „red i zakon“ i „agendu koja će biti u korist Amerike“.

Ekonomija i borba protiv pandemije jednako su u fokusu kampanje Džoa Bajdena, s tim što on ima potrebu da povremeno kaže kako nije ni „socijalista ni komunista“, jer je to diskvalifikacija koja mu se stalno lepi iz redova republikanaca. Istovremeno, nakon brutalnog duela koji mnogi nazivaju „danom kada je američka demokratija dotakla dno“, niti predsednik Tramp pokazuje žaljenje što je govorio Bajdenu „da nije pametan“, niti je kandidat demokrata prestao da svog suparnika naziva „klovnom“ i „lažovom“.

foto: ap

NEAMERIČKI NAČIN ŽIVOTA

Uprkos tom očiglednom gaženju normi uobičajenog političkog ponašanja, Amerikanci nerado govore o svemu tome. Gotovo nikada nećete čuti na ulici, u prodavnici, javnom prevozu, Uberu, Lyftu… ili bilo gde druge, da neko razgovara o demokratama ili republikancima. Ako one sa kojima se nađete u društvu baš pitate direktno nešto o tome, oni će vam reći šta misle, ali će sa mnogo više žara pričati o tome u kom je restoranu happy hour, ne skrivajući duboko žaljenje što u trendy prodavnicama poput Whole Foodsa ili Trader Joe’sa, gde su znali da provode sate birajući namirnice, moraju da čekaju u redovima, ulaze sa maskama i paze na socijalnu distancu.

Koliko god aktuelni predsednik Donald Tramp proglašavao pobedu nad kovidom i pozivao da „virus ne sme da dominira“, pandemija je zadala težak udarac američkom načinu života. Ulice, barovi i plaže jedne od omiljenih destinacija na Floridi – Majami Biču, sablasno su prazni, u glavnoj šoping zoni postavljen je saobraćajni znak zabrane za one koji imaju simptome infekcije, džinovski kruzeri koji su razvozili hiljade turista dnevno stoje pusti na dokovima Fort Loderdejla, dok je avionska pista Majamija iznad koje su se mogle videti kolone aviona koji sleću jedan za drugima, zakrčena parkiranim letilicama American Airlinesa.

Oni koji su odrasli u potrošačkom društvu, gde se najmanje jednom nedeljno desetine kilograma svega i svačega iz prodavnica trpa u kolica i slaže u sve veće i veće gepeke kola, a potom prenosi u frižidere koji zauzimaju sve više prostora u kuhinjama, nisu se još oporavili od šoka kada su u prodavnicama, uoči početka predsedničke kampanje, osvanuli prazni rafovi bez toalet-papira, sredstava za dezinfekciju i osnovnih proizvoda za higijenu. Kampanja se privodi kraju, ali je i dalje ograničena kupovina nekih od tih proizvoda.

foto: ap

KUPOHOLIČARSKA NACIJA

Ali, kao što nećete na javnim mestima čuti rasprave da li je Bajden bolji od Trampa, ili Majk Pens od Kamale Haris, tako se ne može videti da se iko žali što više ne može da se nađe med Keez Beez, italijanski Pecorino Romano ili španska Jamon de Trevelez. Uvek nasmejani i beskrajno ljubazni Amerikanci će uz osmeh vratiti korpe prodavcima koji i tako nemaju nikakve veze sa poremećenim tokovima snabdevanja. Naravno, ukoliko uopšte i sretnu prodavce. U velikim lancima poput Walmarta ili Publixa uglavnom svako sam skenira i plaća ono što je natovario, uz sitnu asistenciju onih kojima je to posao, ukoliko uopšte primete u moru ljudi da se neko muči da nađe odgovarajući kod.

Mnoge kompanije su iskoristile čitavu situaciju sa pandemijom, povećavajući upotrebu govornih automata na račun broja zaposlenih. Ukoliko ti uređaji, sa kojima možete sasvim lepo da razgovarate, procene da zaista ne mogu da reše ono što želite, bilo da je reč o banalnim stvarima poput informacija o stavkama telefonskih računa, izvodima iz banaka ili osiguranju, narednih dvadesetak minuta ćete iz telefonske slušalice slušati njihov melodični glas kako ste se kao „vredan korisnik koga izuzetno uvažavaju“ kvalifikovali da razgovarate sa ekspertom, a ne robotom.

Pri tome je nemali broj ljudi zaista spreman da provede sate u razgovoru sa ovim pametnim mašinama da bi povratili svojih nekoliko dolara koji su im nepravedno skinuti sa računa zbog raznih grešaka prilikom plaćanja. Posle će od tog vraćenog novca da naručuju druge stvari koje im najčešće ne trebaju i koje, samim tim, nikada neće upotrebiti, pa će ih posle nekoliko dana razgledanja odložiti u kućno spremište. Kada se spremište napuni, zvaće The Salvation Army (Vojsku spasa), moleći njihove govorne mašine da neko dođe i oslobodi ih tih nepotrebnih stvari, da bi ponovo mogli da kupuju nešto drugo što verovatno opet neće nikada koristiti. Ali teško zarađene dolare neće da poklone prodavnicama niti bilo kome drugom. To je njihovo.

BANKROT ILI SMRT

Bez obzira što obojica predsedničkih kandidata najavljuju reforme zdravstvenog osiguranja, što je jedna od ključnih tema uoči izbora, nemalom broju Amerikanaca je i dalje potpuno neprirodna sama ideja da se deo onoga što su zaradili uzima i raspoređuje u nekakve zajedničke fondove, bez obzira što je više nego očigledno da se kovid najviše obrušio na one koji su najugroženiji, pa samim tim nisu u stanju da se nose sa tim problemom.

foto: ap

Neke procene govore da više od 27 miliona Amerikanaca nema nikakvo zdravstveno osiguranje, a i za one koji ga imaju to ne znači da neće plaćati medicinske usluge. Dok se predsednički kandidati prepiru oko toga da li treba povećati poreze onima koji zarađuju više od 400.000 dolara godišnje, za građane su postale od životne važnost reči deductible i plans, jer one otkrivaju koliko ćete platiti kada ste prinuđeni da potražite pomoć lekara. Retki su oni koji imaju zdravstveno osiguranje koje pokriva sve troškove lečenja.

Hospitalizacija u ozbiljnijim slučajevima kovida košta i do 70.000 dolara. Naravno, sve one koji su bolesni, primiće u bolnicu. Nakon oporavka će ih ljubazno ispratiti do bolničkog odeljenja koje se bavi finansijama. Ukoliko ne mogu odmah da plate račun, što je najčešće slučaj, nadležna služba će, opet krajnje ljubazno, zajedno sa njihovom bankom potražiti rešenje kako da se, do kraja života, vrati taj dug, imajući u vidu da većina klijenata već ima kredite za kuće i jedan ili više automobila. Zbog tog novog duga, oni će već sledećeg meseca videti drastičan pad svog kreditnog rejtinga, što znači da mogu da se pozdrave sa bilo kakvim novim zaduživanjima na koja su navikli, jer je njihova finansijska solventnost postala sporna.

ČUVARI AMERIČKIH VREDNOSTI

Pomalo je paradoksalno, ali veliki broj konzervativnijih Amerikanaca i to doživljava kao deo autentičnih vrednosti svog društva, vagajući kome će zbog toga 3. novembra dati svoj glas. Oni često govore da ne žele ništa drugo od svog kapitalizma, uvereni da je borba za opstanak deo pokretačke snage ove zemlje. Ako niste spremni da preuzmete rizik i uzmete kredit za fakultet, a potom ne možete da zaradite dovoljno da živite i plaćate svoje obaveze, onda imate neki lični problem koji ne treba da se tiče drugih. Upravo zbog toga ćete čuti kako Tramp ponavlja da je Bajden pripadnik „radikalne socijalističke levice“, jer to nemalom broju građana Amerike zvuči kao teška uvreda; tvrdiće kako je nametanje ideja o socijalnoj jednakosti potpuno strano američkom društvu, mada je, zapravo, krajnje upitno o kojoj Americi predsednik govori.

Jedno su megapolisi poput Vašingtona, Njujorka, San Franciska ili Los Anđelesa, nešto drugo ruinirani, napušteni Detroit ili beskrajna, nenaseljena prostranstva Teksasa, Kolorada i Jute gde su sela potpuno ista kao ona u Šumadiji, osim što su ispred štala, umesto prastarog juga, parkirani glomazni GMC ili ford. Dok u centru Bostona ljudi beže na drugu stranu ulice kada vide da im dolazi u susret neko bez maske, u malenom Monrou sitiju na severu Misurija nećete videti baš nikoga sa bilo čime na licu, bilo da je reč o đacima koji su izašli ispred škola da pozdrave vatrogasnu paradu, nastavnicima, prolaznicima, prodavcima, kupcima ili šerifu. Američko društvo je, krajnje pojednostavljeno rečeno, fragmentizovano i prepuno oštrih kontrasta: ono što je dobro verovatno je najbolje od svega što postoji na svetu, dok je ono što je loše gore od onoga što se može videti na Balkanu, tako da zbog te neizbalansiranosti treba uzeti sa određenom rezervom i istraživanja javnog mnjenja o rejtingu predsedničkih kandidata koja konstanto daju prednost Bajdenu.

foto: ap

ZBUNJENI GLASAČI

Ogromnoj većini potpuno je očigledno da je Tramp proizveo politički haos i podgrejao rasne podele podrškom belim suprematistima i radikalnim desničarima koji otvoreno paradiraju sa automatskim oružjem, mada ni ekstremističke grupe Afroamerikanaca ne skrivaju da su naoružane; da je prećutao koliko je virus smrtonosan i da još uvek nema nikakvu strategiju za borbu protiv kovida, dok Bajden, uprkos pedesetogodišnjem političkom iskustvu i staloženosti koju pokazuje, velikom broj glasača deluje kao onemoćali predstavnik onog istog vašingtonskog establišmenta zbog koga nisu hteli da glasaju za Hilari Klinton.

Zbog svega toga se, nekako diskretnije nego ranije, na besprekornim travnjacima ispred porodičnih kuća postavljaju table sa imenima jednog od dvojice predsedničkih kandidata, jer mnogima i dalje nije sasvim jasno da li su poslednjih godina dobili više nestabilnosti, podela, nasilja na ulicama i straha za vlastite živote, kada su na prošlim predsedničkim izborima glasali da se radna mesta iz Azije vrate u opustošeni Mičigen, smanji siromaštvo, spreči nelegalno zapošljavanje, ograniči mešetarenje Volstrita i onemogući da multinacionalne kompanije vladaju iz senke. Tim pre što će imena Džoa Bajdena ili Donalda Trampa po svemu sudeći morati da ostanu u dvorištima duže nego što su planirali da ih drže, jer je sve izvesnije da će i nakon izbornog dana Amerika još neko vreme morati da sačeka kako bi saznala ko je njen novi predsednik.