Otpor međunarodnoj pravdi

Odlučivanje u Savetu bezbednosti o produženju mandata međunarodne civilne misije u Bosni i Hercegovini koji je istekao 30. juna, što je od Dejtonskog sporazuma dosad za Savet bezbednosti UN-a bila rutinska stvar, neočekivano je izazvalo jednu od najoštrijih konfrontacija među stalnim članicama Saveta u poslednjih desetak godina. Mandat međunarodne misije u Bosni dosad se produžavao po automatizmu i nije delovalo da bi ovo pitanje ikada moglo da bude ulog za prebijanje krupnijih interesa velikih sila, stalnih članica Saveta bezbednosti, a kamoli da jednu od njih navede da iskoristi pravo na veto.

Još manje da bi to bile Sjedinjene Države. Međutim, Sjedinjene Države, stalna članica Saveta bezbednosti uz Kinu, Rusiju, Francusku i Veliku Britaniju, iskoristile su glasanje o produženju mandata civilne misije UN-a u Bosni da po 75. put od osnivanja UN-a do danas ulože veto. Pravo na veto u najvećem broju slučajeva (74) koje su SAD koristile dosad bilo je u vezi s odlukama iz doba hladnog rata. Međutim, ono zbog čega će glasanje u Savetu bezbednosti ući u anale novije istorije diplomatije jeste to što se ne pamti da su se SAD u svojoj odluci našle toliko usamljene i u velikom raskoraku sa svojim tradicionalnim saveznicima Britanijom i Francuskom. Takođe, osim Bugarske koja je bila uzdržana, sve ostale članice Saveta, stalne i privremene, jednoglasno su se izjasnile za to da pripadnici mirovne misije UN-a u Bosni ostanu tu i narednih šest meseci.

SUŠTINA SPORA: Iako se Rezolucija eksplicitno odnosi na Bosnu i Hercegovinu, srž sukoba jeste neslaganje SAD sa ostalim članicama oko Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, uspostavljenog Rimskim sporazumom 1998. godine, koji je zvanično počeo s radom nekoliko sati nakon glasanja u Savetu bezbednosti. Iako ove dve teme naizgled nemaju nikakve veze, SAD su svojim vetom pokazale da ne nameravaju da odustanu od kursa unilateralizma koji je u Americi uzeo maha naročito od dolaska administracije Džordža Buša mlađeg. Kao što su i najavljivale uoči sednice Saveta bezbednosti, SAD su uskratile podršku mirovnim operacijama u Bosni jer nije ispunjen njihov zahtev da u statutu Međunarodnog suda stoji eksplicitna odredba da su državljani SAD imuni pred ovom međunarodnom institucijom, što je sa stanovišta međunarodnog prava potpuno neprihvatljiv zatev.

Netrpeljiv stav SAD prema Međunarodnom sudu je od ranije poznat. Čak je i Bil Klinton, koji je bio znatno naklonjeniji međunarodnoj instituciji i koji je Sporazum potpisao neposredno pre nego što je predao mandat Bušu, imao ozbiljne primedbe i rezerve u vezi s načinom rada i jurisdikcijom Međunarodnog tribunala. Dovoljno jak udarac međunarodnoj instituciji zadao je predsednik Buš koji je u maju prošle godine, mnogo pre terorističkih napada 11. septembra, posegao za još jednom neuobičajenom merom – povukao je potpis svog prethodnika sa sporazuma o osnivanju Tribunala, iako niko realan nije ni očekivao da bi Kongres u dogledno vreme mogao da ga ratifikuje.

Međutim, svi su ipak bili iznenađeni žestinom sa kojom su se SAD obrušile na Tribunal iako, strogo gledano, on ni teoretski ne bi mogao da ugrozi interese SAD. Amerika je najavila da je Bosna tek početak i da će pravom na veto ne samo blokirati svaku rezoluciju Saveta bezbednosti koja se odnosi na mandat mirovnih snaga u nekom regionu/zemlji, već i da će uskratiti finansijsku podršku UN-u za ove operacije koja u ovom trenutku iznosi čak četvrtinu ukupnog budžeta. Izlišno je i pominjati koliko bi to ugrozilo mirovne operacije UN-a u svetu.

TAOCI PARANOJE: Otkud, onda, toliki gnev jedine preostale supersile koja je odlučila da sve mirovne operacije UN-a širom sveta, a samim tim i onu u Bosni, drži za taoce svoje paranoje? Glasanju u Savetu bezbednosti prethodila je živa diplomatska aktivnost i do poslednjeg trenutka postojala je nada da će se kompromis naći. Čak je i generalni sekretar UN-a Kofi Anan došao na sednicu SB-a u pokušaju da spase budućnost mirovnih operacija UN-a koje su ključne za ocenu uloge i važnosti svetske organizacije: „Za svet je nedopustiva duboka podela u Savetu bezbednosti oko tako važnog pitanja koje će se ozbiljno odraziti na sve mirovne operacije UN-a u svetu“, izjavio je Anan. Američki ambasador u UN-u Džon D. Negroponte je, obrazlažući odluku o vetu, podsetio da se američki građani širom sveta već izlažu dovoljno velikom riziku učešćem u mirovnim operacijama i dodao: „Prihvatajući ovaj rizik, ovi ljudi (Amerikanci) već se izlažu opasnim i teškim situacijama u službi mira i bezbednosti. Mi, prema tome, od njih ne možemo tražiti da se izlažu dodatnom riziku od političkih procesa pred Sudom čiju nadležnost nad našim građanima vlada Sjedinjenih Država ne priznaje.“

Drugim rečima, američki vojnici i policajci od Bosne do Avganistana imaju dovoljno briga da vode računa o sopstvenoj bezbednosti i bezbednosti građana ratom razorenih društava, samo im još fali da ih neko optuži za „ratni zločin, zločin protiv čovečnosti i genocid“, za šta je nadležan novoosnovani tribunal, kao da su američki vojnici inače poznati baš po takvim nedelima. Svetski stručnjaci za međunarodno pravo jednoglasni su u oceni da je, čak i da su SAD ratifikovale sporazum i bez ograničenja prihvatile nadležnost Tribunala, verovatnoća da bi neki američki građanin seo na optuženičku klupu veoma mala i svodi se na teoriju.

Najpre, Sud ima nadležnost samo za državljane države koja je sporazum ratifikovala ili za državljane zemalja koje Sud ne prihvataju, ali su počinile neki ovako težak zločin za koji je tribunal nadležan na teritoriji države koja je ratifikovala sporazum. „Iz Rimskog sporazuma je jasno da Sud ima brojne mehanizme koji umanjuju verovatnoću da će se državljanin neke demokratske zemlje, a ponajmanje države koja je stalna članica Saveta bezbednosti, naći pred Sudom“, kaže za „Vreme“ profesor Vojin Dimitrijević, stručnjak za međunarodno pravo. Osim toga, na insistiranje SAD u vreme Klintonove administracije, koja je procenjivala da je lakše uticati na Sud preko saradnje nego putem konfrontacije, čak su i definicije o ratnim zločinima izmenjene. Oni su u Rimskom sporazumu još strože definisani nego u Ženevskim konvencijama. Na primer, navodi se da gubitak života civila i uništavanje njihove imovine treba da bude u „jasnoj nesrazmeri“ u odnosu na vojnu prednost u nekom napadu. Već samo određivanje i merenje te nesrazmere može odneti mesece i godine pravnih rasprava, što bi dodatno moglo da obeshrabri sve koji se nadaju ekspeditivnosti Suda.

BEZ „GVOZDENOG IMUNITETA„: Važnija od toga jeste činjenica da je predviđena komplikovana procedura za pokretanje postupka i za preuzimanje nadležnosti. Sud preuzima nadležnost samo ako nacionalni sudovi iz nekog razloga odbijaju da vode postupak. Pa i tada Sud najpre mora da obavesti vladu da „potražuje“ slučaj, a vlada ima pravo da o tome odlučuje šest meseci. Tužilac mora da ima jednoglasan pristanak tročlanog sudskog veća da „pozove“ slučaj u Sud u Hagu koje treba da oceni da domaći sud ne vodi postupak na valjan način. „Čak i tada Savet bezbednosti koji se sastoji od velikih sila može da opovrgne zahtev Suda ukoliko odluči da se time ugrožavaju mir i bezbednost u zemlji“, podseća profesor Dimitrijević, „što dodatno umanjuje šanse da se ijedan državljanin SAD, ali takođe i Kine, Rusije, Britanije ili Francuske, nađe na optuženičkoj klupi“.

Dakle, jedino što Vašington u borbi protiv Suda preko Bosne nije dobio jeste „gvozdeni imunitet“ za sve Amerikance. Čemu onda tolika nervoza. Deo odgovora na ovo pitanje ima veze s napadima na Ameriku 11. septembra prošle godine i s opštom klimom koja od tada postoji u SAD, a drugi deo s ideologijom i političkom kulturom SAD: „Amerika je jedina preostala supersila i ona sebi može da dozvoli ovoliku aroganciju“, komentariše profesor Dimitrijević. „Problem je u tome što je od dolaska tvrde konzervativne struje na vlast u SAD, a naročito nakon napada od 11. septembra, u Americi teško biti umeren.“ Profesor Dimitrijević poredi naboj u SAD nakon terorističkih napada s raspoloženjem koje je stvarao bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević pre i nakon intervencije NATO-a 1999: najdesnija opcija je prevladala, Amerika je u ratu i zasad nema mesta rafiniranim argumentima o smislu i opstanku međunarodne pravde na i najmanju bojazan da bi se neki sporazum mogao okrenuti protiv interesa SAD. Dimitrijević, međutim, podseća da ovoliki oprez prema nekom međunarodnom pravnom instrumentu u SAD proizilazi i iz paradoksa da je upravo Amerika zemlja koja i te kako drži do vladavine prava i da okleva da se obaveže na nešto što nije u stanju da ispuni. .

Da podsetimo, i ratifikacija Ženevskih konvencija trajala je bezmalo četiri decenije, a mukotrpno je bilo i pristupanje Paktu o građanskim pravima i slobodama. „Na kraju su SAD prihvatile Pakt uz jednu komičnu restrikciju koja se odnosi na smrtnu kaznu jer u SAD i danas ima država koje praktikuju smrtnu kaznu“, napominje Dimitrijević.

Politički argumenti, u suštini, svode se na to da jaka demokratija, kakva Amerika jeste, ne trpi da su joj ruke vezane nekim međunarodnim sporazumom koji ograničava prava njenih građana.

Nisu samo sporazumi vezani za međunarodno javno pravo i ljudska prava zadavali glavobolju američkoj eliti; treba se setiti da je prošlo mnogo vremena pre nego što je GATT prerastao u STO, upravo zbog raznih zamerki SAD. Čak i kada bi elita u SAD želela da podrži neki sporazum, svesna je da uvek ima država koje će mu se oštro suprotstaviti, o sindikatima da ne govorimo.

SMANJIVANJE PRISUSTVA: I ovaj tvrdokorni otpor, koji su SAD nedavno demonstrirale oko budućnosti misije u Bosni neće se promeniti dok je republikanska administracija na vlasti. Privlačnost ideje da bi američko učešće u Međunarodnom krivičnom sudu dalo snažan zamah međunarodnoj pravdi i odvratilo pokušaje raznih pol potova, sadama, miloševića i sličnih od genocidnih radnji i dalje za većinu Amerikanaca nije dovoljno privlačna da bi potrla strah od mogućnosti, makar ona bila i teoretska, da nekom Amerikancu sude „neke tamo“ međunarodne sudije. I najvažnije, sada, kada Amerika jeste u ratu i kada pitanje terorizma za SAD nije više policijsko, već vojno pitanje, koristi od vojnih akcija mnogo su vidljivije i opipljivije od moralne satisfakcije koju bi Međunarodni sud trebalo da donese.

Glasanje u Savetu bezbednosti, međutim, ne znači da će se mirovne operacije u Bosni odmah raspasti. Amerika odavno najavljuje postepeno smanjenje svog prisustva na Balkanu, u čemu nailazi na potpuno razumevanje članica EU-a koje pokazuju sve veću spremnost da na sebe preuzmu deo tereta koji je od početka raspada bivše Jugoslavije, u vojnom smislu, pripadao SAD. Odluka se ne odnosi na SFOR, već na prisustvo oko 1800 međunarodnih policajaca u Bosni, od kojih je Amerikanaca samo 45, i ostalih zaposlenih u okviru određenih tehničkih službi pod okriljem UN-a. Sudeći po napisima u bosanskim medijima, panike još nema i postoji verovanje da će se neki kompromis ipak postići u poslednji čas i da će svako sačuvati svoj obraz, ali, još važnije, bezbednost u regionu.

No, zbog cele ove halabuke nikoga ne treba da čudi što s druge strane okeana, u Hagu, početak rada Međunarodnog tribunala nisu pratile ni fanfare ni potoci šampanjca. Prve sudije i tužioci biće izabrani tek početkom naredne godine i zasad su od osoblja Tribunala, inače smeštenog u zgradi jedne propale holandske telekom kompanije, najbrojnije čistačice. Sud tek treba da pokaže „zube“, ali izostanak podrške Amerike Tribunalu znatno umanjuje šanse da eksperiment uspe. Otud ne čudi cinizam jednog evropskog diplomate na ne tako svečanom otvaranju Tribunala, a povodom američke nesuvisle paranoje. Komentarišući nedavnu odluku Kongresa SAD da će Amerika „svim raspoloživim sredstvima“ osloboditi iz zatvora Tribunala svakog američkog građanina, diplomata je primetio da zatvor neće biti ni dva kilometra daleko od plaže Severnog mora, što Amerikancima svakako olakšava iskrcavanje, desant i spasilački napad na zatvor.