Ostrvo Elis bez Kipa slobode

Za „Vreme“ iz Soluna

Ostrvo Elis preko puta Menhetna postalo je simbol za migrante koji hoće da se nasele u Sjedinjenim Američkim Državama. Od 1892. do 1954. to ostrvo bilo je prihvatni centar za milione doseljenika iz čitavog sveta koji su tu čekali dozvolu za ulazak u Obećanu zemlju. Nakon što je počela primena sporazuma između Evropske unije i Ankare o zaustavljanju migrantskih kretanja prema Evropi i deportaciji izbeglica iz Grčke u Tursku, čini se da se ne samo grčka ostrva preko puta Turske, već čitava Grčka pretvara u jedno veliko, evropsko ostrvo Elis. Jedan evropski komesar rekao je novinaru grčke televizije Mega Manolisu Spinturakisu da je cilj Brisela stvaranje „mnogih Elis ostrva u Grčkoj“. „Znači nameravate da pretvorite grčka ostrva u Elis ajlend bez Kipa slobode?“, glasilo je pitanje novinara. „Da!“, kratko je odgovorio evropski komesar.

Posle sporazuma koji je na snazi od 20. marta, Grci se sve više pribojavaju da će im se zemlja pretvoriti u otvoreni koncentracioni logor za stotine hiljada izbeglica koje i dalje svakodnevno pristižu. Nakon zatvaranja balkanske rute do sada tranzitna zemlja za izbeglice pretvara se u prihvatni centar, od čega najveću korist ima kancelarka Nemačke Angela Merkel, čija politička dominacija podrhtava, a rejting joj opada upravo zbog izbegličke krize. Iza svega, naravno, stoji možda iluzorna nada da će se Berlin „odužiti“ po pitanju „olakšanja“ grčkog duga.

Gideon Rahman, kolumnista „Fajnenšel tajmsa“, u svom tekstu pod naslovom „Grčki dug je ključ za izbegličku krizu“, pita se: „Da li se ta dva velika problema s kojima se suočava Evropa poslednjih godinu dana, grčka dužnička kriza i izbeglička kriza, mogu spakovati u jedan paket koji bi dao rešenje za oba problema? Jednim udarcem – dve muve: Grčka da smesti izbeglice, a da joj se zauzvrat smanji dug?“ On tvrdi da će regulisanje duga doneti Grčkoj stalno olakšanje, dok će prihvatanje imigranata biti samo privremeno. Istina je da je izbeglički problem doprineo da kreditori promene ton u pregovorima s Grčkom, ali to ne znači da će na tome ostati. MMF je po pravilu neumoljiv, a i mnogi evropski lideri govore da su to dva različita problema.

Pitanje je i da li će priliv, bilo izbeglica, bilo ekonomskih migranata, uopšte moći da se zaustavi. Niko od njih niti će svojevoljno ostati u osiromašenoj Grčkoj, niti će se vratiti u neki od izbegličkih kampova u Turskoj.

PAKAO U IDOMENIJU: Sporazum koji predviđa deportaciju izbeglica iz Grčke u Tursku predviđa i pretvaranje mnogobrojnih otvorenih prihvatnih centara na grčkim ostrvima u kampove sa čvrstom gradnjom, dakle u „zatvore“ za izbeglice. To je obeshrabrilo mnoge nevladine organizacije, dobrovoljce i aktiviste. Potpisujući ovaj sporazum grčka vlada je primila žestoku kritiku ne samo od desnice, nego i od evropske levice. Atina, kažu, svojevoljno prihvata da obavlja „prljav posao“ za Nemačku i druge evropske države. Neki smatraju da je ova izdaja Ciprasove vlade veća i od potpisivanja „Trećeg memoranduma“ u julu 2015, jer se direktno tiče života hiljada ljudi koji prolaze kroz ovu torturu.

Ipak, Grčka nije imala drugog izbora nego da blisko sarađuje sa Nemačkom, Evropskom komisijom i Turskom u potrazi za rešenjem za nekontrolisani tok izbeglica iz Turske, preko Grčke ka Nemačkoj.

Izbeglički kamp Idomeni i luka u Pireju postali su prave „bombe humanitarne katastrofe“. Postoji zabrinutost da će situacija izmaći svakoj kontroli, naročito u Idomeniju, gde se broj izbeglica u jednom trenutku popeo na 15.000, među kojima su uglavnom žene i deca, mnogi od njih bolesni. Preživljavaju pre svega zahvaljujući pomoći humanitarnih organizacija, grčka država je slabo prisutna, dok je odsustvo Evropske unije bilo sve vreme krajnje upadljivo.

Postoje, naravno, i pozitivni izuzeci. U nedelju, na katolički uskrs, iz Italije je stiglo oko dve stotine aktivista, univerzitetskih radnika, članova radničkih sindikata, koji su došli u Idomeni dovozeći humanitarnu pomoć i lekove u pet kamiona. Nasuprot ksenofobične i ekstremno desničarske Evrope, postoji i Evropa humanosti i solidarnosti.

„U Idomeniju su ljudi psihofizički krajnje iscrpljeni. U svakom trenutku može doći do eksplozije“ kaže Adonis Rigas, koordinator Lekara bez granica. Izbeglice u logoru u Idomeniju su se podelile u dve grupe: jedna grupa, koncentrisana na železničkim šinama, odlučna je da pređe granicu i uđe u Makedoniju, dok druga grupa pokušava da ih odvrati od tog nauma, objašnjavajući im da se granica neće otvoriti i da je svaki pokušaj uzaludan. „Ovo se zove spora smrt. Nismo dovde došli da bismo se zaglavili u blatu Idomenija. Ja moram da pružim mojoj deci i porodici još jednu šansu za život“, kaže Ahmet iz Sirije, koji je ipak odlučio da uđe u jedan od autobusa za prevoz izbeglica u neki od organizovanih prihvatnih centara. „Pre nekoliko dana sam i ja demonstrirao na šinama zajedno s ostalima. Sada sam siguran da se granica neće otvoriti i moram konačno nešto da učinim za sebe. Zato sam odlučio da odem“, kaže Hasan, student prava iz Damaska. Ali pražnjenje Idomenija ide sporo, jer često procure glasine kako će se granica ipak otvoriti. „Postepeno, Idomeni će se isprazniti, ali za sada broj ostaje stabilan“, kaže Stela Nanu, visoki komesar UN-a za izbeglice.

SVE VIŠE, UMESTO SVE MANJE: Još nije jasno u kom pravcu će se odvijati izbeglička kriza u Grčkoj. Suočavajući se sa ovim problemom grčka vlada je 24. marta obznanila kako će u najkraćem mogućem roku početi sa izgradnjom dodatnog prostora za prihvat 30.000 izbeglica, pored postojećeg koji ima kapacitet za 35.000 ljudi. Ovi prostori su podeljeni u dve kategorije.

Prva kategorija se zove „pretpolazni prostori“. To su prostori zatvorenog tipa i pod stražom, u kojima će boraviti ilegalni imigranti (uglavnom iz Pakistana i sa severa Afrike) koji ne ispunjavaju uslove za dobijanje azila, dok ne budu poslati nazad u svoje zemlje ili u Tursku.

Druga kategorija su takozvani otvoreni prihvatni prostori pre preseljenja, gde će boraviti izbeglice iz Sirije, Iraka i Avganistana koji imaju pravo na azil, i koji će tu čekati da se završe procesi potrebni da bi ih prebacili u neku od evropskih zemalja koje su spremne da ih prihvate. Procenjuje se da će oko 20.000 ljudi ostati u grčkim gradovima u iznajmljenim stanovima. Njihove troškove trebalo bi da preuzme EU, mogu da prođu meseci dok ne budu transportovani do neke konačne evropske destinacije.

Za sada, zvanični broj izbeglica u Grčkoj, umesto da se smanjuje, povećao se na 52.352, uprkos tome što je 4. aprila počela deportacija „imigranata“ koji nemaju pravo na azil nazad u Tursku. Prvi brod za Tursku isplovio je sa Lezbosa, iz Mitiline, sa 138 migranta, uglavnom Pakistanaca, a drugi brod sa Hiosa sa svega 66 ljudi. Istovremeno izvori navode da se na Grčku obalu prethodnog dana iskrcalo duplo više izbeglica. Većina onih kojima je određeno da se vrate u Tursku, skriva se od nadležnih organa, evropske pogranične policije Fronteks i grčke policije. Novopridošli imigranti, da bi izbegli deportovanje nazad u zemlju iz koje su jedva i po skupoj ceni pobegli, masovno podnose zahteve za azil u Grčkoj i tako dobijaju na vremenu. Grčke vlasti zajedno sa stanovnicima ostrva nalaze se na rubu izdržljivosti, pošto od obećane pomoći EU još nema ništa.

Na Lezbosu su izbeglice okupirale luku zahtevajući da budu prebačene u atinsku luku Pirej, a Pirej je već preplavljen izbeglicama, gde ih prema najnovijim podacima ima oko 4800. Krenuli su i sukobi među njima, krađe i fizički obračuni noževima. Istovremeno u centru Atine izbeglice demonstriraju pod parolom „otvorite granice“. U Idomeniju gde broj ne pada ispod 11.000, situacija je i dalje kritična. Osim železničkih šina, blokirali su i autoput Solun-Evzoni, izazivajući gnev lokalnog stanovništva i brojnih kamiondžija koji kasne s ispostavom robe. Grčke vlasti pokušavaju nenasilnim putem da ih ubede da napuste privremene kampove u Idomeniju i Pireju, da uđu u autobuse koji će ih odvesti u organizovana skloništa i stanove, sa mnogo boljim uslovima, ali većina je i dalje nepoverljiva i nada se da će se granice ka Evropi ipak otvoriti.

ŠTA DALJE: Atina predviđa da će se u Grčkoj nastaniti oko 30.000 Sirijaca, koji će se asimilirati zajedno sa gotovo milion i po imigranata koji već žive u ovoj zemlji sa sedmogodišnjom recesijom i nezaposlenošću od 25 odsto. Kako bi se realizovao ovaj plan, biće potrebno dodatno stručno osoblje i ekonomska pomoć EU. Pored 1500 grčkih prevodilaca i stručnjaka za azil, u ovoj akciji će, barem prema evropskim obećanjima, učestvovati i 2500 evropskih stručnjaka. Nemačka će poslati oko 300 činovnika iz Ministarstva unutrašnjih poslova za pomoć grčkim vlastima, i 200 policajaca koji će biti pridodati grčkoj mornarici i obalskoj straži kako bi zajedno čuvali spoljnje granice EU. Svi ovi scenariji su, naravno, još samo na papiru, jer niko ne zna kako će reagovati izbeglice i imigranti kada shvate da će ostati u Grčkoj, a i lokalno stanovništvo negativno reaguje kada pored njihovih domova treba da niknu izbeglički kampovi. Sigurno je da će mnoge izbeglice, umesto da se vrate u Tursku ili u svoje razrušene domovine, pokušati po svaku cenu da stignu u Evropu drugim putevima, preko Bugarske ili Italije.

REAKCIJE EKSTREMNE DESNICE: Ekstremna desnica ne prestaje da govori „o opasnosti od terorističkih napada džihadista kojih sigurno ima među izbeglicama“, ali i o „malim muslimanskim“ gradovima koji će niknuti u Grčkoj menjajući joj demografski i civilizacijski karakter. Bivši ministar javnog reda Grčke Janis Panusis izjavio je da ga ne brine mnogo islamski terorizam u Grčkoj, jer „džihadisti nemaju prijatelje, dok neprijatelje biraju prema svojim kriterijumima, a Grčka nije u okviru njihovih ciljeva“. Bez obzira na to, po njemu bi Grčka trebalo da se „utvrdi“ i da ostane hladnokrvna. Da stvori sigurnosnu mrežu bez ugrožavanja demokratskih sloboda i ljudskih prava.

Ipak, objektivno gledajući, Grci su prihvatili izbeglice srdačno i pomažu im na svaki način. Jedna profesorka iz Kavale, ne samo da je pružila gostoprimstvo trojci sirijskih studenta, nego će im pomoći da završe studije u Grčkoj. Nasuprot tome, postoje mnogi slučajevi „ogorčenih građana“ koji su pod vođstvom ekstremnih desničara i neonacista pokušali nasilno da spreče autobuse da prevezu izbeglice u prihvatne prostore koji se nalaze u blizini njihovih kuća. Tako je bilo i u selu Agia Varvara pored grada Verije, gde je izbeglički prihvatni centar napravljen u jednoj napuštenoj vojnoj kasarni, kada se u četvrtak, 24. marta, ispred ulaza okupila grupa „ogorčenih građana“ i pobunila protiv smeštanja izbeglica u blizini njihovih domova. Pred vrata tog prihvatnog centra bacili su dve svinjske glave ne bi li sirijski muslimani proglasili ovo mesto zaraženim i odbili da tu stanuju. U toj grupi nasilnika je bio pravoslavni pop Evlogije, koji je vikao kako muslimani nisu poželjni. Video sa ovom epizodom je emitovan na skoro svim grčkim TV kanalima i izazvao je veliko ogorčenje kod većine Grka, ali i crkve, koja se odmah ogradila od ovakvog stava rekavši da je takvo ponašanje nehrišćansko i posve neprihvatljivo. Posle masovnog negodovanja i kritike otac Evlogije je izjavio kako je pogrešio jer je bio neobavešten pozivajući ovom prilikom seljane da pomognu izbeglicama „jer su to ljudi nesretni i imaju veliku potrebu za našom pomoći“. Sutradan su i prve izbeglice izašle bojažljivo da prošetaju selom, ali i da kupe neke namirnice u malim seoskim prodavnicama, što je doprinelo da se led otopi, jer su stanovnici ovog sela i sami većinom potomci izbeglica prognanih iz Male Azije.

EVROPSKI PROBLEM U GRČKOJ: Pojedinačni incidenti i reakcije manjih ekstremističkih grupa pogoduju desnici koja stalno traži priliku da uveća svoje snage, optužujući Evropu da svojom politikom pomaže demografske promene i islamizaciju Grčke. Njihov glavni argument je kako je EU natovarila Grčkoj na leđa izbeglice, a sad je baš briga jer problem nije pred njenim vratima. Kao što je izjavio i nemački ministar inostranih poslova Frank Valter Štajmajer: „Nije to način na koji mi u Evropi treba da se ponašamo, da se oslobađamo svojih problema stavljajući jednog evropskog partnera u situaciju vanrednog stanja. Manje izbeglica stiže u centralnu Evropu, jer ostaju u Grčkoj. Tako je tamo napravljena situacija vanrednog stanja.“

Uprkos mnogim obećanjima, do sada je u Grčku stiglo svega 31 milion evra pomoći od EU, a potrebe su ogromne i plaća ih uglavnom iz svojih džepova ionako već ekonomski iscrpljen grčki narod i država koja se trudi da što više smanji troškove. Ministarstvo privrede saopštava da je izbeglička kriza do sada koštala Grčku oko 1,8 milijardi evra, dok guverner Grčke Banke Janis Sturnaras predviđa da će 2016. izbeglička kriza koštati grčku ekonomiju 600 miliona evra. Prema tome sasvim je razumno pitanje mnogih Grka: zašto grčki kreditori, koji stalno traže seču troškova i namet novih poreza, ne uzimaju u obzir ove činjenice? Da li namerno žele da utope Grčku u duploj krizi, ekonomskoj i izbegličkoj, koja na kraju može da se pretvori i u geopolitičku krizu, ako dođe do destabilizacije Turske.

Uprkos činjenici da će Turska, prema novom sporazumu, biti proglašena za „bezbednu zemlju“, mnogi Grci i Evropljani veruju kako tu nešto nije u redu, jer u Turskoj postoje veliki problemi po pitanju slobode medija i ljudskih, manjinskih i političkih prava Kurda. Kako je moguće da se izbeglice i imigranti vraćaju nazad u Tursku, kad ta zemlja ne može da im obezbedi poštovanje najosnovnijih ljudskih prava?

Upravo je to razlog što su mnoge nevladine organizacije, volonteri i aktivisti reagovali negativno na sporazum između EU i Turske i odbijaju da nastave sa pružanjem usluga, naročito u prostorima koji će biti neka vrsta otvorenih zatvora iz kojih će se izbeglice vraćati nazad u Tursku. Grčka vlada je sa svoje strane najavila da će nastaviti sa realizacijom sporazuma, očekujući i od evropskih partnera da urade ono što su obećali i potpisali i da prihvataju izbeglice direktno iz Grčke ili Turske. U svakom slučaju, posle evropskog sporazuma sa Turskom, izbeglički tokovi prema egejskim ostrvima su bitno smanjeni. Prema grčkim policijskim izvorima „reč je o impozantnom umanjenju u odnosu na poslednjih nekoliko meseci. Proširila se vest na turskoj obali da Grčka ne predstavlja više deo puta za Evropu“.

Ovo, naravno, nije dovoljno da se dugoročno zaustavi tri miliona izbeglica i imigranata koji se danas nalaze u Turskoj i koji besomučno traže alternativne načine i puteve kako bi stigli tamo gde žele. Čak iako se Grčka pretvori u ostrvo Elis, Evropa ne bi smela da postane tvrđava, već da se negde u Grčkoj napravi nešto slično američkom Kipu slobode, koji bi izmučenim i prognanim ljudima sa svih krajeva sveta pružao nadu.