Oružje koje je obeležilo rat u Ukrajini

Najmanje dve trećine gubitaka na obe strane ukrajinskog fronta prouzrokovali su artiljerijski projektili, a taj trend će se nastaviti. Savremena tehnika kao što su dronovi takođe je primarno u funkciji artiljerije na zadacima osmatranja i korekture vatre, a na kraju i propagande, kada se snimi ubitačan rad haubica i višecevnih lansera raketa.

Važan posao artiljeraca je kontrabatiranje, uništavanje protivničke artiljerije. Sa prilivom NATO tehnike u rat, Rusima je postala važno da pronađu ta sredstva dok su još u skladištima u dubini ukrajinske pozadine. Za to i za uništavanje raznih unosnih objekata, dejstva po dubini posao su zemaljske raketne artiljerije, ali i za ostale vidove oružane sile naoružane krstarećim raketama koje poleću sa strategijskih bombardera, obalskih raketnih lansera, ratnih brodova i podmornica.

Ukrajinski udari po ruskoj pozadini delom se pripisuju artiljeriji – raketama Točka-U koje, doduše, koriste i Rusi. Sredstvo velikog dometa su prerađene stare izviđačke letelice bez posade Tu-141, koje su u nosu umesto aero-foto kamera dobile avionsku bombu od 100 kilograma.

ZBOGOM TENKOVI?

Tenk i borbeno vozilo pešadije ostali su nezamenljiva sredstva, ali veliki gubici te tehnike ostavili su mučnu sliku i podstakli su teoretičare katastrofičarskog smera da ocene da je sa tenkom u savremenom ratu završeno. Tako su mislili i mnogi pre njih dekadama unazad, ali borbena vozila ostala su na terenu jer neko mora da zauzme prostor, a pešadincu treba zaštita i direktna vatrena podrška kada se uđe u završnicu osvajanja.

Za razliku od nešto duže od tri dekade dominacije sofisticiranih aviona koji su tukli po protivniku sa velikih visina, uglavnom izvan zone uništenja raketnih sistema protivvazdušne odbrane, sada piloti lete nisko, vrlo nisko. Umesto vođenih sredstava vazduh-zemlja, glavno sredstvo za uništavanje žive sile i tehnike su nevođena raketna zrna i avionske bombe. Generalno, avijacija nije ostavila utisak. Sa ruske strane, posle velikih gubitaka sada radi svoj posao, ali primarno u zahvatu fronta često po prednjem kraju protivnika, koji je ionako u dometu artiljerije. Ukrajinska avijacija nema brojnost i njena dejstva su u velikoj meri svedena na potrebu da se pokaže da još postoji.

Ratne mornarice obe strane u senci su glavnog toka događaja. Ukrajinci su sami potopili deo flote, za svaki slučaj, da se ne promeni zastava na krmi. Rusima će ostati u istorijskoj baštini sramotno potapanje raketne krstarice “Moskva”.

Neka sredstva ratne tehnike i njihove posluge stekla su ratnu slavu, neka su se ponovo potvrdila. Prikazaćemo nešto od tih sredstava koja su postala poznata javnom mnjenju, jer je prosečan konzument informacija, hteo to ili ne, stotinama puta naišao na imena Iskander, Grad, HIMARS.

PADA, PADA GRAD

Ali, ne onaj od leda, već od čelika. Stari višecevni lanser raketa BM-21 Grad služi svrsi od prve borbene primene u sudaru Sovjeta i Kineza oko ostrva Damanski na reci Usuri 1969. godine. Od tada pa nadalje, Grad je postao poznato sredstvo za masovni udar. U osnovi, radi se o kamionu Ural koji na teretnom prostoru ima četrdeset lansirnih cevi za rakete kalibra 122 mm. Ima raznih modela raketa, ali najčešće su standardne parčadno-fugasne, dometa od minimalno 5 km do maksimalno 20,4 km. Ima sada i raznih modernizovanih raketa i raznih vozila koja su platforma za lanser, ali se u Ukrajini najčešće viđa standardni, kao u vreme Hladnog rata, na kamionu URAL-4320.

Grad nije neko prefinjeno sredstvo, ali kada baterija pošalje na protivnički položaj 240 raketa, teško se održi visina borbenog morala. Raketa ima u zalihama barem za prolećno-letnju ratnu sezonu 2022, i ne žale se. Snimci bojišta načičkanih kraterima prikazuju gde se radilo sa Gradom.

Da naglasimo naše veze sa Gradom. One, u stvari, prvobitno u Hladnom ratu nisu postojale, jer je jugoslovenska projektantska škola koristila kalibar 128 mm, ekvivalent pet inča kojim su se “zarazili” preko raketa vazduh-zemlja iz američke vojne pomoći primljenih 50-ih godina prošlog veka. Domaći ekvivalent Grada je višecevni lanser raketa M77 Oganj, ali je za njega urađeno u predratnom Pretisu premalo raketa i brzo su utrošene.

Resor državne bezbednosti pribavio je iz Libana brod sa raznim naoružanjem koji je iskrcan u Baru. Našlo se tu raketa Grad, i u Vojnotehničkom institutu (VTI) krenulo se u reverzibilno projektovanje. Kasnije, tema je nastavljena kroz privatnu firmu EDePro, koja je razvila serijsku proizvodnju osavremenjenog Grada sa novim raketnim gorivom. Sada se u valjevskom Krušiku u saradnji sa firmom EDePro rade serijski rakete G-2000 koje su nastale od Grada (i otuda ono prvo slovo), ali dometom su prevazišle original, i to mnogo – raketa može da pogodi cilj na preko 40 km. Takve rakete isprobali su Jermeni protiv Azera u ratu u jesen 2020. godine.

Hrvatima su zafalile rakete 128 mm i oni su Oganj prepravili na 122 mm, i preimenovali u M-92 Vulkan. Jednu bateriju od šest lansirnih oruđa drže u Poljskoj u sastavu multinacionalnog NATO bataljona, koji je tamo u pripravnosti.

AMERIČKI VIŠECEVNI LANSERI RAKETA

Amerikanci vole da za oznake naoružanja smisle skraćenice koje zvuče stručno i važno. Obično su to nizovi slova izvedeni od namene sredstva. Naravno, svako sredstvo ima i onu tradicionalnu oznaku M (model) taj i taj. Kada su u prvoj polovini osamdesetih godina američke jedinice dobile guseničare sa kabastim pravougaonim lanserima, zvanična oznaka tog sredstva bila je M270 i uz to je išla skraćenica MRLS, koja znači višecevni raketni lansirni sistem. Mali broj poznavalaca vojne tehnike to sredstvo zove M270, jer se MRLS odomaćio. Kada su Amerikanci 2010. uveli u naoružanje M270 na točkovima, sa prepolovljenim brojem raketa na jednom vozilu sa 12 na 6, smislili su novu skraćenicu da bi se razlikovala dva lansera – taj novi M142 postao je HIMARS, visokomobilni artiljerijski raketni sistem, alias M142.

Oba sistema visoko su unificirana i koriste identične rakete. Sada su glavni izbor 12 komada u M270, odnosno šest u M142 raketa porodice GMLRS, ponovo jedna preforsirana skraćenica – vođeni višecevni lansirni raketni sistem. To su rakete koje se vode inercijalnim navigacijskim sistemom i satelitskom navigacijom (ajmo skraćenicama: INS/GPS). Deklarisani podaci kažu da se koriste na udaljenostima od 15 do 92 km. Postoje dva osnovna modela tih raketa, M30 sa bojevom glavom parčadnog dejstva za uništavanje objekata veće površine i M31 sa fugasnom bojevom glavom, za precizno dejstvo po malorazmernom objektu.

Ukrajinci su dobili rakete GMLRS, a sada ima indicija da su Amerikanci odlučili da dostave i ATACMS – armijski taktički raketni sistem. To su rakete kalibra 610 mm koje se lansiraju po dve iz M270, odnosno jedna sa M142. Američka sklonost modularnosti u projektovanju sistema dovela je do toga da višecevni lanser raketa može da posluži ako zatreba kao lanser rakete većeg dometa. U američkim stokovima su ATACMS modela M48 i M57, koje mogu da pogode cilj udaljen do 300 km.

Amerikanci su dobro prodavali svoje višecevne lansere raketa i sada u NATO-u ima mnogo korisnika tih sistema – Britanci, Francuzi, Nemci, Italijani i ostali. Finska, koja će uskoro da postane članica Alijanse, ima nekih 28 lansera M270. Od zemalja iz našeg regiona Grčka ima M270, i to sa raketama ATACMS. Rumuni su nabavili divizion od 18 HIMARS-a. Za sada, Pentagonova donacija za Ukrajince je samo 12 HIMARS-a. Ukrajinska vojska razbacala je lansere svuda po frontu i od njih formirala samodovoljne jedinice, koje su dobile ulogu sredstva visoke vrednosti za precizne udare po pozadini. Hvale se Ukrajinci da su pogodili neka komandna mesta i skladišta, a Rusi da su pronašli i uništili deo lansera i raketa. Kako bilo, preciznost tih raketa cene obe strane, svaka iz svog ugla posmatranja.

TOČKE I ISKANDERI

foto: min. odbr. rusije

Razvoj ruskih raketnih sistema zemlja-zemlja ima svoj prirodan sled – prvo su šezdesetih godina uvedene u naoružanje 9K6 Lune dometa do 45 km. Sledile su 9K52 Lune-M, koje su tukle do 70 km. Sredinom sedamdesetih godina, divizion sa 12 lansirnih vozila nabavljen je za JNA i formirana je artiljerijska raketna brigada u Banja Luci.

Baš u to vreme, Sovjetska armija uvela je u naoružanje naslednika Lune – raketni sistem 9K79 Točka istog dometa, ali veće preciznosti. Njen poslednji model Točka-U dometa 120 km uveden je 1988. godine, taman na vreme da se izrade solidne količine još dok je radila sovjetska industrija. Takve rakete su osnovno sredstvo ukrajinske dalekometne artiljerije. Od početka rata, po ruskoj pozadini Ukrajinci dejstvuju raketama sa parčadno-fugasnom glavom koja se prema normi aktivira na 20 metara visine i zatim pokrije tri hektara sa 14.500 fragmenata. Alternativa je raketa sa kasetnom glavom sa 50 elemenata sa po 316 fragmenata, takođe za prostorno pokrivanje. Navodno, jedna Točka-U koja je pogođena iznad luke Berđansk indirektno je dovela do potonuća velikog desantnog broda “Saratov”. Delovi ukrajinske rakete, ili možda ruske protivavionske rakete, pali su na mol na kojem su bili sanduci sa municijom, a na brodu još mnogo – municije. Tako je krenulo, i završilo se gubitkom jednog i štetama na dva desantna broda ruske Crnomorske flote.

Ukrajinci će koristiti Točke do poslednje, a Rusi su taj sistem zamenili prošle dekade sa novim raketnim sistemom 9K720 Iskander-M, na koji su jako ponosni i samouvereni. Cene da posluga Iskandera može, kada se naredi, “kroz prozor” uterati raketu sa glavom od pola tone. Na jednom lansirnom vozilu su dve rakete koje lete tzv. kvazibalističkom putanjom, dometa 400–500 km. Za razliku od Točki-U, od kojih neke presretnu protivavionske rakete, od Iskandera za sada odbrane nema jer raketa leti brzinom od 2100–2600 m/s na visini od 50 km, i kada se konačno obruši na svoj cilj pogađa sa visokom preciznošću od nekoliko metara kružne greške.

Rusko ministarstvo odbrane hvalilo se sa mnogo snimaka Iskandera koji su poleteli pred kamerom visoko ka cilju, ali rat se odužio i utrošak raketa je veliki. Zato su se tokom jula na ruskim društvenim mrežama pojavili snimci diviziona Točki-U u Donbasu, ali sa oznakama “Z” na bokovima vozila. Sada se koriste zalihe jer se mnogo potrošilo.

KALIBROVKA

Ruska mornarica je dala sve od sebe i Kalibrima su izvršili mnogo zadataka. Raketama koje se lansiraju sa broda ili podmornice u zahvatu dometa je dobar deo Ukrajine. Stvorile su te rakete snažan utisak, toliko dubok da se u novom ruskog slengu koristi izraz Kalibrovka. Zna se odmah na šta se misli. To će verovatno duže vreme da ostane kod Rusa naziv za precizno dejstvo raketom velikog dometa.

U stvari, Kalibar je nastao za protivbrodsku borbu, a ne za ono za šta se sada koristi. Krstareća, Rusi kažu krilata, raketa podzvučne brzine dometa do 2000 km, trebalo je da obeshrabri pokušaj protivničke flote – sada čitaj slobodno NATO mornarice – da se približi ruskim brodovima i obalama. Posebna varijanta je projektovana za lov na podmornice. Na bazi jednog tehničkog rešenja, projektovane su prilagođene varijante za brodske lansere i za obalski raketni sistem Klub-M, izrađen na bazi velikog vozila točkaša MZKT-7930 (takva vozila iz Minska koriste se i za sistem Iskander i nove višecevne lansere raketa i raketne sisteme S-500 itd).

Sa Kalibrovkom se počelo još 2015, sa prvim raketama koje su doletele sa korveta sa Kaspijskog jezera i pogodile ciljeve na 1500 km daljine u Siriji. Rusi su se pohvalili da i oni imaju konja za trku kao Amerikanci i Natovci, i da više nije samo na toj strani prestiž primene krstarećih raketa. Sada se Kalibrovka rutinski provodi kada se na listi objekata dejstva nađe nešto daleko od Iskandera, i duboko za ulazak avionima. Kalibrima se pripisuje uništavanje stacioniranih ciljeva u delovima Ukrajine koji su blizu Poljske.

TRI SEDMICE

foto: ap photo

Haubica M777 možda nije najbolji komad artiljerijskog oruđa na svetu, ali ima svoj ugled kod Ukrajinaca jer je u znatnoj količini dostavljena od saveznika iz NATO-a. Vučno oruđe ne može tako brzo da se premesti sa jednog vatrenog položaja na drugi i posluga je na otvorenom, ali adut M777 je dejstvo vođenim projektilima M982 Ekskalibur. Sistem satelitske navigacije (GPS) obezbeđuje preciznost koja je navodno do četiri metra, kruže verovatne greške na udaljenostima od preko 40 km. U praksi, u ratu u Iraku dokazano je da Ekskaliburova preciznost nije marketinški trik proizvođača i da se pešadija može osloniti na vatrenu podršku sa udarom na 150 m od vlastitih položaja.

Razuman izbor cilja za ukrajinsku artiljeriju sa takvim projektilima je ruska artiljerija, ali ima dokaza da se prvo tuklo po gradovima u Donbasu, tek da se pokaže moć.

Tri sedmice su britanski izum, ali uslov iznad svih uslova za nabavke za potrebe američke vojske je da se naoružanje za njih pravi kod kuće. Zato su Britanci organizovali proizvodnju u mestu Hatisburg i forma je zadovoljena, i zato M777 služi u američkoj artiljeriji.

Rigidan stav iz devedesetih da ništa ne valja ako ne može da se ukrca u avion C-130 Herkules, prekinuo je u SAD razvoj savremenih samohodnih artiljerijskih sistema. Zato su američki artiljerci još uvek na modernizovanim potomcima samohotki M109, koje su tukle po vijetnamskim džunglama pre više od pola veka. Amerikancima se za brz manevar intervencionističkih snaga M777 čine kao dobro rešenje, ali Ukrajinci su sada na muci kako se posle gađanja pravovremeno izvući sa vatrenog položaja, pre nego što se nađu pod vatrom ruskih baterija. To je smrtonosna igra mačke i miša, u kojoj pobeđuje ona strana koja prva dronom pronađe protivnika i pošalje projektile. Uništenih i oštećenih oruđa M777 ima mnogo, ali zato je do sada donirano već 136 komada M777 i navodno biće još, uskoro.