Libija se ponovo pojavila u udarnim svetskim vestima kada je 4. aprila gospodar istočnog dela Libije general Halifa Haftar objavio pokretanje ofanzive na Tripoli u kome stoluje „međunarodno priznata Vlada nacionalnog jedinstva“, koju predvodi Fajez el Sarađ. Haftarova vojska stigla je lako do Tripolija, borbe se iz predgrađa približavaju unutrašnjosti grada, a mrtvi i ranjeni broje se u stotinama.
Sukobi u Libiji buknuli su svega nekoliko dana uoči mirovne konferencije na kojoj su zaraćene strane, bar je tako najavljivano, pod patronatom Ujedinjenih nacija i velikih svetskih sila trebalo da se dogovore o budućnosti zemlje. Sukobi su se zapravo samo razbuktali, jer od marta 2011. godine i početka ustanka kojim je u oktobru te godine srušen sa vlasti Moamer el Gadafi nikada nisu prestali. Posle Gadafijeve smrti, bezbrojne razbojničke bande, lokalne i plemenske vojske i milicije nastavile su da se međusobno bore, bacajući Libiju u anarhiju u kojoj niko i nigde nije potpuno bezbedan.
HRONOLOGIJA HAOSA
Izvodi iz biografije generala Haftara rečito pokazuju da u haosu u kome se Libija kuva već osam godina nema trajnih uverenja i trajnih savezništava. Haftar je učestvovao u puču kojim je Gadafi došao na vlast 1969. godine, ali je 1987. godine pobegao u SAD i sarađivao sa CIA u pokušajima da se Gadafi svrgne. Haftar se vratio u Libiju kao jedan od vođa ustanka.
Narednih godina general je uspeo da osvoji najveći grad na istoku Bengazi i deo juga zemlje bogat naftom, predvodeći vojsku u kojoj je, kažu, okupio bivše Gadafijeve snage. Mada tvrdi da je sada u osvajanje Tripolija krenuo da bi se borio protiv islamskih ekstremista, u njegovoj vojsci su i pripadnici radikalnih selafijskih grupa čije je uporište u istočnoj Libiji.
Priča se da ga podržavaju Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Francuska i Rusija, pominju se i ruski plaćenici na njegovoj strani, ali bez konkretnih dokaza. Nijedna od nabrojanih država nije, međutim, javno podržala Haftarovu ofanzivu na Tripoli. Svi pozivaju na prekid sukoba, ali mlako. Sa američke strane stižu osude ofanzive, ali i one su nekako neubedljive, mada bi se po nekim od pobrojanih Haftarovih saveznika reklo da se udaljio od Amerikanaca.
Protivnici Haftara optužuju da hoće da bude „novi Gadafi“ (mada su i oni, kao i Haftar, izašli ispod Gadafijevog šinjela). Trenutno su ti protivnici oličeni u vladi koju predvodi Fajez al Sarađ, uz koju redovno ide odrednica „međunarodno priznata i podržana od većine zemalja zapada na čelu sa SAD“, a podržava je i Turska. Tu vladu su nekako u inostranstvu skrpili pobrojani saveznici, dovedena je u Tripoli 2015. godine, ali je Haftar nikada nije priznao.
U tragikomičnu listu „međunarodno priznatih vlada“ u Libiji treba pomenuti i onu koja je 2016. godine postojala u Tobruku, na istoku zemlje, čiji članovi su zasedali na brodu koji je plutao u blizini grada jer na kopnu za njih nije bilo bezbedno. I tada je u Tripoliju postojala još jedna vlada, a razlozi svih ovih priznavanja/nepriznavanja mogli bi se kriti u milijardama dolara zamrznutim u inostranstvu (vidi okvir „Čije su libijske milijarde“).
BIZNIS SA IZBEGLICAMA
Kako god, zapadne zemlje traže hitnu obustavu vojnih dejstava i povratak za pregovarački sto „da bi se izbegao građanski rat“. Rečenica koja se često ponavlja je da „obnavljanje sukoba u Libiji preti da omete isporuku nafte i gasa i dovede do porasta broja migranata u Evropi“, što pokazuje šta najviše žulja Zapad.
Neposredno pre početka sukoba, 4. aprila, generalni sekretar UN Antonio Gutereš rekao je da je „potresen i šokiran nivoom patnje i očaja migranata u Libiji“, koje je video pri obilasku jednog centra za pritvor migranata u Tripoliju. On je apelovao na međunarodnu zajednicu da shvati potrebu da se u potpunosti poštuje međunarodno pravo vezano za izbeglice i da se problem migracije rešava u skladu sa interesima država, ali takođe i u skladu sa ljudskim pravima. Gutereš je aludirao na sporne sporazume o vraćanju izbeglica uhvaćenih na moru u Libiji i odluke Rima da zatvori svoje luke za brodove koji su spasli migrante u moru.
Mada je sigurno da će ionako očajni uslovi u kojima se izbeglice nalaze u Libiji biti samo pogoršani tekućim sukobima, ali i da se neće promeniti ko god pobedi, reklo bi se da još uvek neformalni dogovor o tome da Libija bude brana za izbeglice koje iz podsaharske Afrike hrle ka Evropi u praksi već funkcioniše i da je to osnovni razlog zbog koga evropske zemlje vape za stabilnošću u Libiji.
Cena tog sporazuma mogla bi biti jedan od razloga trenutne borbe za prevlast na zapadu Libije. Još u avgustu 2017. „Dojče vele“ je pisao o generalu Halifi Haftaru i njegovom intervjuu za italijanski list „Korijere dela Sera“, u kome je Haftar rekao kako je u periodu od 2020. do 2025. potrebno 20 do 25 milijardi dolara da bi se na 4.000 kilometara dugoj južnoj granici Libije prekinuo priliv izbeglica, da je Turska od Brisela dobila šest milijardi dolara kako bi kontrolisala dolazak migranata iz Sirije i Iraka, ali da u Libiji mora da se stavi pod kontrolu dolazak još većeg broja ljudi iz svih delova Afrike.
On je tada poručio da su njegove trupe spremne, da on kontroliše tri četvrtine celokupne površine Libije, ali da tehnički nije opremljen, pa je zatražio obuku svojih jedinica u cilju boljeg nadgledanja granice, oružje, municiju, oklopna i terenska vozila koja mogu da se kreću kroz pustinju, bespilotne letelice, detektore mina, opremu za noćno izviđanje i helikoptere.
Ništa od toga Haftar nije dobio, južne granice Libije još uvek postoje samo na geografskim kartama, pa bi jedan od razloga sadašnjih Haftarovih pokušaja da osvoji zapadne delove Libije moglo biti i to što čamci i brodovi sa izbeglicama prema Italiji i Malti idu iz pojasa libijske obale od Zavije, preko Sabrate, do Zuare na granici sa Tunisom, gradova zapadno od Tripolija.
Pitanje je da li Haftar pokušava da stavi pod kontrolu zapad Libije, računajući na izdašnost EU prema onome ko izbeglice bude efikasnije zaustavljao. Kako će na sve to reagovati strane države do guše uvaljane u libijski pesak i naftu, videće se kada i ako uspešno završi svoju ofanzivu. Svakako se ne može reći da se većina država EU potresla zbog apela humanitarnih organizacija poput „Amnesti internešenal“ i „Pro Azill“, koje su više puta osudile dogovor sa Turskom i eventualne slične dogovore sa Libijom, nazivajući ih „ratom protiv izbeglica, a ne ratom protiv krijumčara“, baš kao i pokušaje da se od Libije napravi vratar na evropskim vratima.
NAVIKNUTI NA NENORMALNOST
Evropska unija je trenutno u Tunis evakuisala članove svoje misije pomoći iz Tripolija zbog jačanja napada na taj grad, SAD su objavile da će američke snage privremeno napustiti Libiju, mnoge države počele su evakuaciju osoblja zbog pogoršavanja situacije u toj zemlji.
Otpravnik poslova u Ambasadi Srbije u Libiji Gradimir Gajić ocenio je u izjavi za „Večernje novosti“ da je zbog sukoba oko glavnog grada situacija takva da „uvek može da eskalira“, ali i da bi u ovom trenutku eventualna evakuacija naših građana bila „previše drastična“ mera, na koju većina naših građana koji u Libiji borave ne bi ni pristala.
Situaciju u savremenoj Libiji možda su najbolje opisale njegove reči da se „sporadično čuje pucnjava“, da su se ljudi povukli u kuće i ne izlaze na ulice, ali da su građani Srbije „već navikli na takve situacije“ koje se u Libiji često dešavaju. „Sve ovo je viđeno mnogo puta…“, rekao je Gajić.
Sudija Visokog suda u Londonu ser Vilijam Bler, inače rođeni brat bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, u martu 2016. odložio je odluku ko treba da upravlja Libijskim investicionim fondom (LIF), čija imovina se procenjuje na 67 milijardi američkih dolara.
LIF je 2006. godine osnovao Gadafi, a ovaj državni fond je plasirao sredstva širom sveta, ulagao u banke, medije, sportske klubove, automobilsku industriju. Tokom rata u Libiji, imovina fonda je zamrznuta odlukom UN, „da bi se sprečile eventualne transakcije najbližeg pukovnikovog okruženja u egzilu“. Sav zamrznuti novac ostao je van domašaja novih libijskih vlasti i posle rušenja i ubistva Gadafija. Izgovor se lako mogao naći pošto se od novembra 2011. teško može definisati ko je vlast u Libiji. U vreme kada je sudija Bler doneo odluku, za kontrolu novca u LIF-u borile su se vlade u Tobruku i ona u glavnom gradu Tripoliju. Bler je tada zaključio da bi „u ovim okolnostima bilo prerano da se donese odluka ko će upravljati fondom“, pa se libijske milijarde još uvek hlade u zapadnim bankama.
