JOŠKA FIŠER: Od šezdesetosmaša do ministra spoljnih poslova / fotografije: reuters
Nemačka će postati dobra, Nemačka će postati zelena: političari čuvaju prirodu, građanska prava i useljenike, bore se protiv korupcije, nasilja i privrednih monopola. Dabome, u Nemačkoj oni još postoje: dobri ljudi u jednoj dobroj partiji, u Partiji zelenih. Naravno da slika Zelenih nije tako bajkovita kako bi oni voleli da ih drugi vide. Ali je ova partija po poslednjim istraživanjima javnog mnjenja dogurala do istorijskih 28 odsto, pretekla socijaldemokrate, opasno se približila demohrišćanima i promenila političku scenu kojom su decenijama dominirale dve partije. A sve je počelo sa seoskim komunama
Prvi put će Partija zelenih postaviti predsednika vlade u jednoj nemačkoj saveznoj pokrajini. U konzervativnom, takođe i na Balkanu prisutnom, Baden-Virtembergu, Zeleni su u savezu sa socijaldemokratama na izborima u martu naneli katastrofalan poraz Hrišćansko-demokratskoj uniji Angele Merkel. U ispitivanju javnog mnjenja „zeleni“ političari ostvaruju vrhunski rejting. Kako je Zelenima uspelo da doguraju tako daleko? Kako su negdašnji ulični borci postali najpoštovaniji političari Nemačke?
Generacija očeva, koja se posle Drugog svetskog rata vratila kući u Zapadnu Nemačku, sve do sedamdesetih godina blokirala je suočavanje s ratom. Važniji su bili privredno čudo, blagostanje i potrošnja. Zapadna Nemačka je sebe shvatala kao antikomunističku državu na „frontu“ hladnog rata. S jedne strane se Savezna Republika Nemačka zaklela na vernost demokratiji (i NATO-u), s druge strane su nacisti srednjeg i nižeg nivoa sačuvali položaje i počasti. Sinovi i – što je u Nemačkoj bilo nešto novo – pre svega baš kćerke žestoko su se svađali sa svojim očevima oko poslušnosti, autoriteta i morala. Zapadnonemačko društvo se, doduše, formalno prilagodilo Zapadu, ali iznutra jedva da je prošlo kroz nekakvu promenu: žena je ostala kod kuće za šporetom, muškarac je odlazio na posao, deca je trebalo da budu poslušna, omladinci da uče i rade, a ne da se provode na žurkama, prezervativi su se teško mogli naći. Činilo se da je svet jednostavan i jasan.
Međutim, od sredine šezdesetih godina taj poredak počeo je da se krnji: studenti i drugi omladinci nisu više hteli da dozvole da im „nacistička generacija“ bude staratelj. Nastao je široki, vanparlamentarni, opozicioni pokret, iz koga je kasnije nastao „zeleni“ protest. U redovima socijaldemokrata samo su vodeće figure kao Vili Brant neko vreme uspevale da integrišu protest omladine. Ono što je započelo kao radikalni studentski pokret protiv „zatucanih“ visokih škola, rata u Vijetnamu i moralističkog dvojnog morala starije generacije, razvilo se sredinom sedamdesetih godina u splet raznolikih socijalnih pokreta: grupe ljudi nasilno su zauzimale prazne kuće, žene su otkrile feminizam, zajednice mladih ljudi odlazile su na selo i živele zajedno bajagi kao velike porodice. Sve njih spajalo je odstupanje od (uspešnog) zapadnonemačkog „potrošačkog društva“. Zaštita prirode i čovekove okoline postala je njihova okosnica, rodio se zeleni pokret. Njemu je prišao pokret za mir i nuklearno razoružanje.
PARTIJA I ULICA: Time se prvi put posle Drugog svetskog rata jedan široki spektar društvenog protesta sakupio u celinu. To je gotovo nužno dovelo do osnivanja Partije zelenih 1980. godine. Tri godine docnije kucnuo je čas: Partija zelenih je ušla u Bundestag, savezni parlament. Pošto je istovremeno započela dugačka era Helmuta Kola, učešće u vladi ostalo je negde u dalekoj budućnosti. U međuvremenu raspršile su se nade, koje su mnogi umetnici i intelektualci polagali u Vilija Branta i socijaldemokratiju. Oni, ali takođe i severnonemački seljaci i sindikalci, u Zelenima su videli jedinu snagu koja bi mogla da obnovi Saveznu Republiku Nemačku. „Zeleni“ poslanici su i pored svog rada u parlamentu prisustvovali svim velikim demonstracijama protiv nuklearnih centrala, nuklearnog naoružavanja i velikih saobraćajnih projekata. Zeleni su u isto vreme morali da izbegnu i teške prepreke: morali su da se ograde od terorizma sedamdesetih i osamdesetih godina, a da istovremeno brane građanska prava, koja su kancelari Helmut Šmit i Helmut Kol sužavali u borbi protiv terorizma. Čak su uspevali da učvrste svoje rezultate na izborima. Počeli su da ih shvataju ozbiljno. U nekim pokrajinama su sedeli u vladama. Ceo svet je obišla fotografija docnijeg „zelenog“ ministra inostranih poslova Joške Fišera, koji je svoju zakletvu kao ministar pokrajinske vlade u Hesenu polagao obuven u patike. Činilo se da Zeleni mogu da porastu kao partneri socijaldemokrata. Međutim, tada se dogodilo nešto na šta niko nije računao: pao je berlinski zid.
UJEDINJENJE NEMAČKE: Jednim udarcem Nemačka je postavljena naglavačke: teme građana više nisu bile čovekova okolina, mir i nuklearna energija, nego nacija, automobili i sloboda putovanja. Zelene je kao antinacionalnu, antiautomobilsku i antikerozinsku partiju zahvatio ledeni talas: njihove teme, koje su tako tesno bile povezane sa zapadnonemačkom posleratnom istorijom, za građane istočne, Narodne Republike Nemačke (NDR) nisu značile ama baš ništa. Ni hrabri borci NDR za građanska prava, koji su se ujedinili sa Zelenima, nisu kod svojih zemljaka naišli na zahvalnost. Nemci su poželeli da sebe slave kao naciju, a između dve proslave da provozaju svoje nove automobile na novim auto-putevima. To je Helmut Kol mrtav-hladan shvatio. Brzo ponovno ujedinjavanje i Kolova nacionalna retorika pogodili su u samu srž Nemaca, Kol je slavodobitno dobio prve izbore u ujedinjenoj Nemačkoj i – na osobito zadovoljstvo – katapultirao Zelene iz parlamenta. Zeleni su izgubili izbore kod istočnih Nemaca, koji nikada nisu upoznali civilno društvo. Njihovo razočaranje može da se zamisli na sličan način kao kod ranih antimiloševićevskih aktivista: sve dati, sve pretrpeti, ali narod (još uvek) nije želeo da ih prihvati. Samo što Kol Nemačku nije odveo ni u kakav rat (to su na neki način kasnije učinili upravo Zeleni).
U nastavku se pojavila pretnja da se Zeleni raspadnu zbog unutrašnjih borbi – ali ovoga puta realnost nije pomogla Helmutu Kolu, nego njima: „rascvetali pejsaži“, koje je Kol obećavao istočnim Nemcima, bili su obojeni crvenom bojom rđe fabrika, koje su obustavile rad. Zapadni Nemci su bili nezadovoljni zbog zastoja reformi, do kojih je došlo zbog ponovnog ujedinjenja. Zeleni i socijaldemokrate su pobedili na izborima i prekinuli šesnaestogodišnju Kolovu vladavinu. Oduševljenje Zelenih bilo je veliko. Doduše, realnost im nije dala dovoljno vremena da sprovedu u delo svoju viziju ekološki obnovljene zemlje: Nemačka je pod Kolom i Genšerom u vezi sa jugoslovenskim ratom jednostrano stala na stranu Hrvatske i Slovenije. Srebrenica je postala tobožnji istočni greh Evropske unije: i crveno-zelena Nemačka je sada smatrala da pacifizam i civilno obezbeđivanje mira koristi samo ratnim huškačima. Dogodilo se kao što se dogoditi moralo: u okviru konflikta oko Kosova bombe na Beograd imale su takođe i zelene pošiljaoce.
ZELENI U „NOVOM CENTRU„: Pritom je spoljna politika bila samo jedno od područja na kojima su Zeleni postali jedna „normalna“ partija; počeli su da se izjašnjavaju u korist jačeg pritiska na nezaposlene, za dalekosežne kompromise u odnosu na politiku zaštite čovekove okoline, u korist izgradnje nekih aerodroma i auto-puteva. U toku sedam godina crveno-zelene vlasti 1998-2005, Zeleni su građanima iznenađujuće brzo pokazali da njihovi ministri umeju da vladaju disciplinovano i kompetentno. Partija zelenih se čvrsto ukotvila u središtu društva. Jedva da je išta ostalo od negdašnje partije protesta. I posle gubitka vlasti socijaldemokrata i Zelenih u korist Angele Merkel i njenih demohrišćana, „zeleni“ političari su i dalje u velikoj meri svima bili simpatični; uspeli su da konzerviraju svoj valjano negovani imidž vrednih predstavnika naroda vernih svojim principima. U okviru građanskih krugova naročito je cenjeno što su se pretvorili u zastupnike zdravih državnih finansija i liberalne ekonomske politike. Istovremeno je vlada Angele Merkel potonula u skandalima i aferama. Baš u Baden-Virtembergu, koji je 50 godina čvrsto bio u konzervativnim rukama, partija Angele Merkel je na arogantan način sprovela izgradnju grešno skupe, nove železničke stanice u Štutgartu – građani Štutgarta, jednog od najbogatijih gradova Nemačke, baš su se naljutili. A zatim je usledila Fukušima. Stotine hiljada građana te pokrajine sa svojim poslovičnim smislom za red i zaštitu čovekove okoline prešli su na stranu Zelenih. Otada se u Nemačkoj žurno radi na strategiji odricanja od nuklearne energije – stari zahtev Zelenih ispunjava se sam po sebi.
Zeleni su prošli začuđujuć razvoj. Za njih su u Nemačkoj postojali naročito pogodni uslovi: korenje zaštite čovekove okoline u mitu prirode nemačke romantike, iskustvo Drugog svetskog rata i antinacionalizam, nemački federalizam i decentralizacija, blagostanje i razvijeno civilno društvo Nemačke i snažni, samosvesni srednji sloj nemačkog društva.
Međutim, Zeleni su žrtvovali i brojne principe: pacifizam (Kosovo), odbranu socijalne države, građansku neposlušnost, antikapitalizam.
DA LI ĆE SRBIJA I BALKAN POSTATI ZELENIJI: Pitanje da li partije slične Zelenima mogu da se uspostave u Srbiji i na Balkanu uveliko zavisi od socijalnih faktora. Bez dobro izgrađenog srednjeg sloja, zaštita čovekove okoline i civilno društvo ne mogu da se razviju. Od tog sloja mogli bi da pođu i impulsi za suočavanje s ratovima. U situaciji u kojoj 35 odsto društva živi u velikoj bedi, teško da ima mesta za liberalnu, ekološku partiju. Uslovi koji se vezuju za članstvo u EU doduše (makar na silu) otvaraju izvesne mogućnosti. Međutim, još se ne može sagledati razvoj iznutra u okviru koga se delovi društva mogu izboriti za dobijanje određenih vrednosti, pogotovu što mnogi od onih koji su srušili Miloševićevu vladavinu, danas stoje u ofsajdu. Čini se da je situacija slična u Hrvatskoj i Crnoj Gori, da i ne govorimo o Bosni. Razvoj Zelenih u Nemačkoj, međutim, pokazuje i da preko noći mogu da se otvore nove mogućnosti. Zašto ekološke vrednosti seljačke poljoprivrede, na koju nailazimo svuda na Balkanu, ne bi mogle da se povežu sa humanističkim vrednostima protivnika ratova, koje zahtevaju suočavanje s prošlošću?
Marta 1999. „zeleni“ ministar spoljnih poslova Joška Fišer odlučio je da američko bombardovanje Beograda podrži nemačkim izviđačkim avionima. Optužio je Miloševićevu vladu da jedina snosi odgovornost za eskalaciju nasilja na Kosovu. Njegova odluka kratkoročno je ubrzana izveštajima medija o masakru kod Račka. Pređena je gvozdena granica: „sa nemačkog tla nikada više ne sme da potekne nijedan rat“, bio je do tada konsenzus i to ne samo među levičarima u posleratnoj Nemačkoj. Vrh Zelenih opravdavao je učešće u ratu argumentom da je upravo intervencija NATO-a sprečila eskalaciju sukoba, iako je pritom preskočen Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Postiđeno su morali da priznaju da je time napravljen presedan u spoljnoj politici Zelenih, koja je do tada insistirala da UN i OEBS imaju apsolutan prioritet prilikom rešavanja konflikata. Time je crveno-zelana vlada napravila iskorak, koji bi Helmut Kol verovatno mogao daleko teže da sprovede. Nakon toga su ogorčene unutrašnje borbe podelile Zelene. Fišer ih je preživeo. Ali je partija izgubila dobar deo svog levog krila. Zbog toga su Zeleni sve do danas izgubili podršku (male) nemačke Leve partije, ali su zadobili poštovanje u građanskom taboru. Posmatrano iz srpskog (većinskog) ugla, Fišer je išao Genšerovim stopama i time Srbima još više otežao da se približe opštim vrednostima Zelenih. Nemački Zeleni danas se najžešće zalažu za hapšenje generala Mladića pre nego što Srbija dobije status EUndidata. Srbi teško mogu da razumeju zašto se prilike u Hrvatskoj samo tiho kritikuju.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
