U ponedeljak u 14 časova predsednik Savezne Republike Nemačke Horst Keler izašao je sa svojom suprugom pred na brzinu sazvane novinare, koji nisu imali pojma o čemu se radi. Predsednički par bio je obučen u crno kao da kreće na nečiju sahranu. Keler je pročitao svega nekoliko rečenica, ali kao grom udarila je jedna posve neočekivana:
„Podnosim ostavku na funkciju predsednika. Ostavka stupa na snagu odmah. Bila mi je čast da služim Nemačkoj kao njen predsednik…“
Skinuo je naočare, cela nacija mogla je na televizijskim ekranima da zapazi suze u njegovim očima. Posle nekoliko sekundi duboke tišine uhvatio je za ruku svoju ženu Evu-Luizu, koja se sve vreme nije ni pomakla, i izveo je iz sale. Snimak će se u toku dana bezbroj puta ponoviti na svim kanalima.
Nikada se ništa slično nije dogodilo u Nemačkoj, niti se sa bilo čim može uporediti. Jedna od vodećih sila sveta, a pogotovu Evrope, usred svetske i unutrašnjopolitičke krize, ostala je obezglavljena, iako je po Ustavu – koji nije predviđao ostavku, ali jeste iznenadni nestanak nosioca funkcije zbog teške bolesti ili smrti – automatski određen vršilac dužnosti. To je predsednik drugog doma parlamenta, takozvanog Saveta federacije, na čijem se čelu slučajno nalazi upravo premijer najmanje federalne jedinice, Bremena, gradonačelnik tog lučkog grada Jens Bernzen.
Šta je predsednika Nemačke navelo na postupak, koji je više ličio na gest uvređenog dečaka koji napušta teren i dovikuje svojim drugovima: „Neću više da se igram sa vama“, nego na dramatičnu odluku državnika?
PREDSEDNIK JE MIMOZA: Pošto je posetio nemački vojni kontingent u Avganistanu, Keler je u okviru improvizovanog intervjua rekao doslovno: „Zemlja naše veličine i sa takvom orijentacijom na spoljnu trgovinu mora da zna da se u krajnjem slučaju, u nuždi, može javiti potreba da se posluži i vojnim sredstvima, na primer, braneći slobodne puteve trgovine ili sprečavajući regionalne nestabilnosti, koje bi se sigurno odrazile negativno po naše šanse u trgovini, radna mesta i zarade…“
Ne samo štampa nego i opozicija u parlamentu odmah je oštro zamerila predsedniku da se izrazio nejasno ili – mnogo oštrije – da je pozvao na kršenje Ustava. Nemački ustav, naime, dozvoljava korišćenje vojne sile samo u slučaju odbrane zemlje.
Niko ovom prilikom nije pominjao slabašne glasove koji su već tokom bombardovanja Srbije pre 11 godina, u kome su učestvovali nemački borbeni avioni, tvrdili da se time krši nemački ustav. Sad je nastala vika zbog toga što se u Avganistanu ne radi o nemačkim ekonomskim interesima, nego… Nego o čemu? Ni o čemu? Pa to je onda još gore… Predsednik Keler je požurio da objasni da uopšte nije mislio na Avganistan, nego na borbu protiv gusara, koji napadaju razne tankere i druge trgovačke brodove, ali to je zvučalo kao neozbiljan izgovor, jer su se pitanja koja su prethodila izjavi odnosila na Avganistan. Napadi na šefa države su se nastavili, a on je – kao što je izričito izjavio – kritiku svoje problematične formulacije shvatio kao uvredu najviše funkcije u državi.
„Ponašao se kao mimoza“, pisao je odmah posle ostavke austrijski dnevni list „Der Standard“. Podsetio je i da u Nemačkoj vlada demokratija: „Dozvoljeno je da se kritika iznosi i na račun šefa države!“ Na sličan način sad su ga napali mnogi komentatori u samoj Nemačkoj i susednim, evropskim zemljama.
SELJAČKO DETE IZ POLJSKE: Horst Keler se rodio 1943. godine u Skierbijescovu u Poljskoj. Porodica mu je poreklom iz današnje Moldavije. Bili su seljaci. Hitler ih je posle osvajanja Poljske premestio da bi „… istočni životni prostor naselila Nemcima“. Posle dolaska Rusa morali su da beže. Kao zemljoradnici bez zemlje Kelerovi su živeli izbegličkim životom prvo u istočnoj, zatim u zapadnoj Nemačkoj sve do 1957. godine. Horst je kao prvo dete iz familije položio ne samo maturu nego je uspešno i brzo završio studije ekonomije, koje je 1977. krunisao doktoratom. Karijeru je nastavio kao bankar, pa kao državni sekretar u resoru finansija, a 2000. godine je na predlog socijaldemokratske vlade postao direktor međunarodnog monetarnog fonda. Godine 2004. je tesnom većinom na predlog Hrišćansko-demokratske i Liberalne partije izabran za predsednika Nemačke, prošle godine ponovo za drugi mandat, koji je sada neočekivano odbacio.
Komentatori se utrkuju u analizama da li je Kelerova preosetljivost rezultat isuviše brzog socijalnog uspona? Mnogi, doduše, tvrde da tu „postoji još neka tajna“. Keler je smatrao da ga vlada dovoljno ne podržava. Ali ako je zbog sitnice izgubio živce, da li je ikada bio pogodan za prvog čoveka tako velike i složene države? Ako nije, to je krivica Merkelove koja ga je predložila, a sad u veoma nezgodnom trenutku ostala bez njega.
Valja se za tren podsetiti da je ujedinjena Nemačka, kojom tako snažno dominira zapadni, bogatiji deo, ipak na dve čelne funkcije imala osobe sa istoka.
BELI ZEC IZ ŠEŠIRA: Nemački predsednik nema velikih političkih ovlašćenja. Osim ceremonijalnih dužnosti on, doduše, potpisuje zakone i može da ih vrati parlamentu, ako mu se ne čine dobrim ili čak protivustavnim, a Keler je to svoje pravo iskoristio nekoliko puta. Nemačka javnost osim toga od predsednika očekuje zauzimanje stavova po važnim pitanjima, a mediji su ovom predsedniku zamerali da je to često propuštao. Kao što je komentarisao moćni nedeljnik „Der Špigl“, „… za razliku od svojih prethodnika, Keler neće biti zapamćen ni po jednom značajnom govoru“.
Problem nije to što je Nemačka ostala bez govornika na čelu države, nego što Ustav zahteva da se u roku od 30 dana izabere novi predsednik. Predlog se u prvom redu očekuje od kancelarke Angele Merkel, koja je i predsednica najjače političke partije. Keler je bio njen izbor, govorilo se „njen čovek“, a sad ju je ostavio na cedilu, o svojoj odluci ju je telefonski obavestio svega dva sata pre medija.
Pred Merkelovom, njenom vladom, ali i celom političkom Nemačkom pojavio se novi problem u najnezgodnijem trenutku. Nedavno je ostavku podneo predsednik vlade pokrajine Hesen, Ronald Koh, koji je bio i jedan od potpredsednika hrišćanske partije CDU, znači, potpredsednik Merkelove. On je, kao i Keler, važio za finansijskog i ekonomskog stručnjaka. Tako je partija, koja zastupa interese privrede, ostala bez dva vodeća eksperta u trenutku krize evra i istovremeno cele nemačke privrede, koja se ni izdaleka još nije oporavila od recesije.
Opozicija likuje, vlada je indirektno i te kako oslabljena u trenutku kada su koalicioni partneri posvađani zbog zakona o porezima, koje valja doneti ovih meseci, dok se zarazna kriza širi jugom kontinenta, dok nesigurna Evropska unija očekuje odlučne, a istovremeno diplomatske stavove svojih najjačih članica.
Predsednik Nemačke se ne bira neposredno. Radi njegovog izbora se sastaje poseban sabor sastavljen od izaslanika saveznog parlamenta, Bundestaga, i delegata pokrajina. Pojavile su se prve računice, komentatori smatraju da bi vladajuće partije – CDU, bavarski CSU i liberali – imali većinu ako nađu pravog kandidata. Ili kandidatkinju. Već se neko vreme priča da je Nemačka „sazrela“ da ima predsednicu države. Za neke je problem da to bude baš sada, kada funkciju kancelara – kako se ovde zove predsednik savezne vlade – vrši žena.
Narednih mesec dana Nemačka ostaje obezglavljena ne zbog toga što skromni gradonačelnik Bremena Bernzen neće uspeti da drži lepe govore umesto Kelera nego što Merkelova kao nevoljna mađioničarka umesto belog zeca iz šešira uz pomoć neke čarolije mora da izvuče novog nosioca suvereniteta.
