Noćna mora recesije

Govorkanja o tome da će Barak Obama biti najuren počela su u Berlinu i Pekingu, gde se čulo da bi Sjedinjenim Državama trebalo nametnuti vladu tehnokrata, kako bi se ta zemlja spasla od dužničke krize, a svet od depresije. Nemačka, Kina i MMF počeli su iza scene da rade na tome da najure Obamu iz Bele kuće. Nakon snižavanja kreditnog rejtinga SAD, on je izgubio poverenje svetske vlade u senci i podneo ostavku. Majkl Blumberg (gradonačelnik Njujorka koji se obogatio na berzi i poslao policiju na „okupatore Volstrita“) pozvan je da položi zakletvu.

Pod pritiskom poverilaca iz Pekinga, Američki kongres je predao finansijsku vlast „šestočlanoj bandi“, koja je prihvatila superviziju Kine i Nemačke…

Ovakvu „paranoidnu fantaziju“ upotrebio je jedan komentator „Njujork tajmsa“ (Ross Douthat: „Conspiracies, Coups and Currencies“), da bi poentirao kako se u Grčkoj i Italiji podgreva sumnja da bi takva mogla da bude realnost politike u 21. veku.

I drugi su sarkastični. Antiamerički usmereni predsednik Kolumbije Huan Manuel Santos izjavljuje u Londonu da industrijske zemlje nisu sposobne da donesu ispravne odluke kako bi smanjile štetu koju nanose svetskoj ekonomiji. Upitan na kakve mere misli, Santos odgovara: „Na iste one odluke koje su iste te zemlje rekle da mi u Latinskoj Americi moramo preduzeti…“

Na pritisak Amerikanaca da Kinezi izmene kurs juana, zbog rizika od nestabilnosti, kineski potpredsednik vlade odgovorio je lakonski: „Bolje nestabilan rast, nego stabilna recesija!“

AMERIČKI POVERIOCI: Amerikanci su se uzbudili i zbog trgovinskog deficita s Kinom koji je u avgustu dostigao 29 milijardi dolara mesečno, što znači da će ovogodišnji deficit biti veći od prošlogodišnjih rekordnih 273 milijardi dolara.

List „Kriščen sajens monitor“ međutim konstatuje da je tvrdnja da Amerikanci sada rade za Kineze – preterivanje: veći deo, 53 odsto državnog duga SAD drže američki fondovi, a stranci 47 odsto; najveći poverilac američke vlade, Kina, drži samo 9,8 procenata duga, slede Japan sa 9,6, Velika Britanija sa 5,1, izvoznici nafte (Saudi Arabija, Oman, Ujedinjeni Arapski Emirati i drugi) sa 2,6, Brazil sa 1,8…

Uprkos zabrinutosti, nije bilo dogovora u „superkomitetu“ Američkog kongresa, o izmenama paketa za smanjenje poreza usvojenog u Bušovoj administraciji koji ističe krajem 2012. Pošto nema dogovora, najavljuje se kresanje izdataka za vojsku, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, a agencija Fič najavljuje da bi mogla smanjiti američki kreditni rejting.

Šef Pentagona Leon Paneta pritiskao je „superkomitet“ da ne dozvoli smanjenje američke vojne moći. Nemački nedeljnik „Špigl“ podseća da prema podacima Svetske banke oružane snage SAD troše 4,7 odsto BDP-a SAD, a da Pentagon guta čak 40 odsto ukupne globalne vojne potrošnje…

Amerikanci su kritikovali Evropu „što nije Amerika“, dok su Evropljani uglavnom gunđali.

Lome se koplja između „evrofederalista“ i „evrokonfederalista“, između dužnika i poverilaca, između monetarista i kejnzijanaca, dok su u evrozoni „padale domine“ – palo je pet vlada, u Portugaliji, Irskoj, Italiji i Grčkoj, a prošle nedelje Španija je na izborima umesto Sapaterovih socijalista većinski glasala za Narodnu partiju desnog centra Marijana Rahoja.

A dug? Dug je tako veliki da sam brine o sebi, kako se jednom izrazio američki predsednik Ronald Regan. O tome na svoj način plastično govori i jedan BBC-jev pregled dužničko-poverilačkih odnosa između značajnih zemalja i njihovih klijenata (vidi antrfile).

IN EUROPA WIRD DEUTSCH GESPROCHEN: Nemačka premijerka Angela Merkel i britanski premijer Dejvid Kameron pregovarali su 18. novembra u Berlinu, nakon nemačko-britanskog „tabloidnog rata“ povodom izjave bliskog saradnika Angele Merkel, Folkera Kaudera: „Jetzt wird in Europa Deutsch gesprochen.“ „Sada se u Evropi govori nemački!“

Britanci su se protivili promenama Lisabonskog sporazuma usmerenim na ojačavanje centralnih evropskih institucija, što su predlagali Nemci i Francuzi, a naročito su se uzbudili zbog predloga o uvođenju poreza na finansijske transakcije, s obzirom na to da se najveći broj takvih transakcija odvija u Londonu. Neki britanski listovi su taj predlog nazivali „pucnjem u srce Sitija“, a neki poručivali Sarkoziju – da oporezuje sir.

Britanci su bez uspeha pokušavali da govore u ime 10 zemalja „neevro zone“, ali šest od tih deset zemalja (Bugarska, Rumunija, Poljska, Letonija, Litvanija, pa i Danska, koja je na referendumu odbacila evro) u očekivanju pomoći odlučilo se za „nemačku medicinu“: da budu deo Evro-plus pakta, da sprovode reforme koje obuhvataju podizanje granice za penzionisanje i uslovljavanje povećanja plata povećanjem produktivnosti.

Evropska komisija i njen predsednik Žoze Manuel Barozo i dalje guraju predlog da se sve državne obveznice u evrozoni pretvore u evro-obveznice za koje bi garantovalo svih 17 članica.

Uz ključne reči kao što su „bankarska nezavisnost“,“kultura stabilnosti“ i „kredibilnost“, Jens Vajdman, novi predsednik Bundesbanke, toj ideji se energično protivi dok ga pritiskaju iz Brisela, Pariza i Vašingtona.

U toku sporenja o otkupu vladinih obveznica ekonomija u krizi pre šest meseci podneo je ostavku i Jensov prethodnik, bivši predsednik Bundesbanke Aksel Veber. Osetio se izolovanim u Evropskoj centralnoj banci u Frankfurtu, gde Malta ima jednak glas kao i Nemačka. Taj otpor u Nemačkoj ima istorijske korene. Samostalnost Bundesbanke su, dok je Nemačka bila samo „Tri-zone“, a i u vreme Adenauera, nacrtali saveznici da bi sprečili da sve grane vlasti padnu u jedne ruke, kako je bilo u vreme Hitlera. U Nemačkoj takođe živi sećanje na monetarni slom Vajmarske republike.