Dok je u utorak ponovo stotine hiljada ljudi demonstriralo silu u Kairu tražeći da predsednik Hosni Mubarak odmah podnese ostavku, ujedinjena opozicija o reformama pregovara sa novom vladom koju je on sam postavio. Mubarak je više puta ponovio da će se povući tek u septembru, kada mu ističe mandat, i da se potom više neće kandidovati za predsednika države. Čini se da zemlje Zapada predvođene Amerikom podržavaju takav scenario mirne promene vlasti i da se rukovodstvo egipatske opozicije pomirilo s tim
Za „Vreme“ iz Kaira
Skoro nijedna revolucija nije završena maksimalističkim zahtevima, pa ni revolucija onih koji su danima izlazili na trgove i ulice Egipta. Čini se da se završila još jedna „američka priča“. Demonstranata na kairskom Trgu Tahrir sve je manje, Hosni Mubarak uprkos njihovim zahtevima da ode odmah, ostaje na mestu predsednika do septembra, baš kako je sam najavio i kako mu je Vašington odobrio. Nije baš neki hepiend, ali ni tragičan kraj.
Svakako nije ono čemu su se tokom dvonedeljnih protesta neviđenih u savremenoj istoriji najmnogoljudnije zemlje arapskog sveta nadali milioni Egipćana, od kojih je najmanje 300 svoju želju za obaranjem raisa (predsednik) platilo životom.
Nisu se ispunila očekivanja onih koji su se nadali da će na ulicama Kaira, Aleksandrije, Sueca ili Ismailije oboriti čoveka koji je ovom zemljom tri decenije vladao brutalnom silom i neostvarenim obećanjima, tokom mandata pet američkih predsednika.
SMIRIVANJE STRASTI: Mubarak tako ostaje još devet meseci, do predsedničkih izbora u septembru, ali novi, jedva prepoznatljiv i od straha oslobođeni Egipat uspeo je da vlast natera na reforme kakve su pre 25. januara – kada je sve počelo – bile nezamislive.
Vladajući Mubarakov NDP promenio je – kako pod pritiskom protesta tako i, možda i više, Zapada kome je sve nelagodnije da brani autokratski režim svog najbližeg saveznika – čitavo rukovodstvo. Mubarakov sin Gamal, pominjan često kao mogući očev naslednik u dobroj tradiciji arapskog nepotizma, smenjen je zajedno sa vrhom partije, koja je ovde više doživljavana kao korporacija ogromnog bogaćenja i korupcije nego kao stranka koja sa apsolutnom većinom u parlamentu želi da se izbori sa dramatičnim problemima nezaposlenosti, siromaštva, socijalnih razlika, nedostatka demokratskih sloboda i ljudskih prava.
Zamenik egipatskog predsednika Omar Sulejman (funkcija koja nije postojala otkako je Mubarak došao na vlast 6. oktobra 1981. godine) nudi opoziciji politički dijalog. Novi premijer Ahmed Šafik obećava da će se sprovesti istraga o kairskoj „krvavoj sredi“ kada je poginulo 13, a ranjeno 1200 ljudi. Državni tužilac u očiglednom pokušaju da stiša bes usmeren protiv endemske korupcije, ministrima doskorašnje vlade i nekim bogatašima zabranjuje izlazak iz zemlje i zamrzava bankovne račune.
Pitanje je, međutim, ko će ovde poverovati da li politička i biznis elita zaista drže svoje pare u egipatskim bankama koje su, pre nego što će biti zatvorene, priznale da je iz njih iznošeno u inostranstvo 500 miliona dolara dnevno.
SRUŠENA BARIJERA STRAHA: Bankari znaju brojke, ali narod po intuiciji ne veruje režimu, što nikakva represija ne može da suzbije. Sumnja može da se ućutka, pod tim uslovima su Egipćani živeli decenijama, ali barijere straha su srušene na kairskom Tahriru. Kakav god bio epilog masovnih protesta, Egipat više neće biti isti. Kao ni Bliski istok opijen mirisom „revolucije jasmina“ koja je iz male zemlje arapskog Magreba (Zapada) stigla do arapskog Masraka (Istoka) i Egipta, nesumnjivo najuticajnije zemlje arapskog sveta koji broji 300 miliona ljudi.
Gledao sam na ulicama Kaira sve te ljude željne promena. Stizali su iz čitave zemlje, bogati i siromašni, obrazovani i nepismeni, urbani liberali i seljaci iz provincije, levičari i islamisti – svi ujedinjeni oko jednog cilja, da se okonča 30 godina vladavine Mubarakovog režima. Neke od žena bile su pokrivenog lica i u dugim haljinama tipičnim za pobožne muslimanke, druge su nosile tesne farmerke i majice, nepokrivene kose. Pored urbane radničke klase išli su doktori i pravnici obučeni u odela. Seljaci su nosili tradicionalne galabije, do zemlje duge muške haljine. Većina njih je nepismena i uzvikivala je „demokratija“, ne znajući zapravo šta ta reč znači. Jedan mladi kairski advokat nam kaže: „Egipat je veći od Tunisa, a Mubarak je manji od Egipta…“
Jedna mlada Koptkinja (hrišćanka), koja je došla iz inostranstva da bi se pridružila protestu, kaže: „Nosim najveći krst koji sam mogla da nađem i beskrajno se radujem što kao devojka mogu u parku da legnem na travu, a da me pritom niko ne dira.“
Jedna žena iz Pokreta „6. april“ ispričala nam je kako je došla sa devetogodišnjom ćerkom i kako joj je prišao policajac u civilu i rekao: „Da si prestala da se baviš tim ‚poslom’, ili ćemo da ti kidnapujemo ćerku!“
A u jednoj od sporednih ulica nedaleko od Tahrira na zemlji sedi jedna siromašna žena koja ima četvoro dece i postavlja pitanja koja su ostala bez odgovora pune tri decenije: „A šta je naš predsednik ikada uradio za nas? Ništa! Ništa! Ama baš ništa nije uradio za nas. Ni posao ne možemo da nađemo. Radim po kućama a moj muž tu i tamo nađe neki posao i mi zajedno zaradimo mesečno oko 60 dolara…“
„Muslimansko bratstvo“ čekalo je na ovu priliku gotovo 80 godina. „I evo, dočekasmo je“, kaže jedan od njih. „Ali, šta sada imamo da razgovaramo sa Mubarakom koji nam se obraća pošto zna koliko smo mi jaki. Najbolji egipatski i arapski advokat Ahmed Seif el Bana je sin našega utemeljivača i učitelja iz delte Nila, el Bana, koji je dvadesetih godina prošloga veka osnovao naše bratstvo. Pa neka ga advokat El Bana posavetuje ako mu nešto treba, kao što je savetovao Naserovog sina kada je pobegao u tvoju zemlju, u Beograd, kada ga je gonila egipatska pravda…“
„Sa Mubarakom ne valja, ali bez raisa biće još gore“, kaže jedan čovek, a koleginica sa lokalne televizije odgovara mu povišenim glasom: „Ama, slušaj ti mene. Faraonskim Egiptom vladala je kraljica Hatšepsut 20 godina, a ovaj naš našao pa zašao punih 30 godina.“
Kairo i Egipat od nedelje počinju da se vraćaju svakodnevnom životu a mi ovdašnji hodamo istim kolosekom kojim smo hodali pre 25. januara. Doduše, ima razlike, jer danas hodamo „jednim novim Egiptom“, koji su kreirali mladi.
Razmišljanja o tome da bi predsednik Egipta Hosni Mubarak mogao da bude smešten u jednu kliniku u Nemačkoj konkretnija su nego što se do sada pretpostavljalo, piše nemački „Špigl“. Na osnovu informacija do kojih je došao ovaj magazin, to bi mogla da bude privatna „Maks-Grundig klinika“ kod Baden Badena.
Plan vlade SAD za okončanje haosa u Egiptu mogao bi da izgleda ovako: osamdesetdvogodišnji Mubarak odlazi na „produženi medicinski pregled“ u Nemačku i tako mu se omogućava da dostojanstveno napusti predsedničku palatu u Kairu. „Njujork tajms“ je već pisao o navodnim tajnim pregovorima vlade SAD sa vrhom egipatske vojske po tom pitanju.
Prema „Špiglu“, već se vode razgovori sa pomenutom luksuznom klinikom, koja je na dobrom glasu i koja na internetu reklamira „prvorazrednu medicinsku uslugu, kao i „komfor i servis vrhunskog hotela“. Pacijenti su smešteni u prostranim prostorijama od 20 do 200 kvadratnih metara. U toj klinici su se pored ostalih lečili i predsednik Ukrajine Viktor Juščenko i bivši ruski ministar privrede German Gref. Ova klinika raspolaže i onkološkim odeljenjem. Neke glasine kažu da Mubarak boluje od raka. U proleće 2010. Mubaraku su u jednoj klinici u nemačkom Hajdelbergu operisali žučnu kesu i crevne polipe.
„Špigl“ piše da sve više nemačkih političara podržava ideju da se Mubaraku po odstupanju sa vlasti omogući boravak u Nemačkoj, ako je to način da se prevaziđe kriza u Egiptu. Takvu ponudu 2003. godine dobio je i svrgnuti predsednik Gruzije Eduard Ševarnadze, ali ju je odbio.
Decenijama su različite nemačke vlade tesno sarađivale sa egipatskim predsednikom. Sada bi produžena medicinska rehabilitacija mogla da posluži kao diplomatsko rešenje, ne bi li se izbeglo da se Mubaraku zvanično odobri egzil.
Rama Duvadži će sa 28 godina biti najmlađa prva dama u istoriji Njujorka. Politički angažovana umetnica se, međutim, svakako neće ograničiti na ulogu supruge budućeg gradonačelnika „Velike jabuke“ Zohrana Mamdanija
Posedovanje snimaka silovanja odraslih u Nemačkoj nije kažnjivo, međutim ministri pravde raspravljaju o predlogu da se taj zakon ipak promeni
Demokrate u Senatu 14. puta zaredom nisu glasale za usvajanje nacrta zakona o finansiranju Vlade SAD
Uprkos pregovorima o primirju, stanje u Sudanu i dalje je veoma loše. Prema proceni Ujedinjenih nacija, u ovoj državi na severoistoku Afrike, vlada najteža humanitarna kriza na svetu
„Ja sam mlad, uprkos svim mojim naporima da ostarim. Ja sam musliman. Ja sam demokratski socijalista. I što je, navodno, najpogubnije od svega — odbijam da se zbog toga izvinjavam”, govorio je u kampanji za gradonačelnika Njujorka Zohran Mamdani i osvojio srca Njujorčana
Aleksandar Vučić sprovodi neobjavljeni državni udar. Džaba kreči. Nema on odbranu od zahteva za pravdom. Jer kako da pogleda u oči majci koja štrajkuje glađu, umiri narod na ulicama i utiša đačiće koji na ekskurziji viču – „Pumpaj!“
Aleksandar Vučić misli da u utorak putuje za Brisel u svojstvu predsednika Republike Srbije, ali zapravo odlazi kao predsednik Ćacilenda. Na to je sam sebe sveo, samo što toga još uvek nije svestan
U Novom Sadu je održana ogromna komemoracija za žrtve nadstrešnice, dirljiva i neophodna. Fiksacija na tačan broj ljudi tu je potpuno promašena jer ovo više nije ta igra
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
