Nezgodan trenutak za mir

Sukob Fataha i Hamasa, koji se u junu završio među palestinskom podelom teritorija (Hamas preuzeo vlast u Gazi, a Fatah na Zapadnoj obali), ponovo je pokrenuo paralizovanu bliskoistočnu diplomatiju. Svesni da je vrag odneo šalu, političari iz regiona i sveta odlučili su se da ponovo pokušaju da pokrenu mirovni proces između Izraela i Palestinske autonomije. Tako je u proteklih nekoliko nedelja došlo do novih inicijativa. U njih treba ubrojati najnoviji predlog izraelsko-palestinskog razgraničenja, koji je iznela Arapska liga, novi angažman bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, odmrzavanje palestinskih fondova i obnavljanje ekonomske pomoći Zapadnoj obali i Mahmudu Abasu.

Kao gest dobre volje, Izrael je pre nekoliko nedelja oslobodio 250 palestinskih zatvorenika, od 10.000, koliko ih se ukupno nalazi u izraelskim zatvorima. Najzanimljivija inicijativa došla je iz Arapske lige, koja je početkom jula izašla sa konkretnom ponudom Izraelu: povlačenje sa teritorija okupiranih posle 1967, stvaranje palestinske države sa Istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom i „pravedno rešenje“ problema palestinskih izbeglica u zamenu za uspostavljanje „normalnih odnosa sa Izraelom“, što bi okončalo arapsko-izraelski konflikt. Izrael je odbio sličan predlog početkom aprila ove godine. Ipak, razgovori na tu temu nisu prekinuti, tako da su u Izrael prošle srede u ime Arapske lige doputovali egipatski i jordanski ministri inostranih poslova, Ahmed Abul Geit i Abdulelah Hatib, kao predstavnici Arapske lige, noseći pomenuti predlog. Jordanski ministar inostranih poslova izjavio je da bi Izrael trabalo da se složi oko precizno utvrđenog roka pregovora i da ne bi trebalo da propusti „ovu istorijsku priliku“. Arapska liga je međunarodna organizacija koja okuplja 22 arapske države, čije odluke, premda se tiču samo onih država koje su ih potpisale, ipak odražavaju raspoloženje njenih članica prema Izraelu. Arapska liga i Izrael nikada nisu uspostavili diplomatske odnose i ovo je bio prvi put da je Liga poslala delegaciju u Izrael. Istog dana, dok je poseta još trajala, u listu „Haarec“ pojavio se tekst po kome Izrael razmatra „dogovor o principima“ sa Palestincima, po kome bi se formirala Palestinska država na 90 odsto okupiranih teritorija. Izraelski premijer Ehud Olmert izjavio je, komentarišući arapski predlog da „postoji šansa u bliskoj budućnosti da proces preraste u razgovore koji bi, na kraju, mogli da se vode o fazama uspostavljanja palestinske države“, što je do sada najglasnija izjava koju je izraelski premijer dao o pokušaju ponovnog pokretanja pregovora o konačnom rešenju.

Samo dan uoči njihove posete, u bliskoistočnoj diplomatiji debitovao je i bivši britanski premijer Toni Bler, ovoga puta kao specijalni mirovni posrednik kvarteta (SAD, EU, UN i Rusija). Blerov mandat ograničen je na pitanja pomoći Palestincima da izgrade institucije i obnove gotovo uništenu ekonomiju, i da se tako pripreme za eventualni nastanak države, kako prenosi BBC. Blerova misija je dodatno zakomplikovana palestinskim podelama, jer on nema mandat da razgovara sa Hamasom. Kako je izjavio Ismail Hanija, vođa Hamasa i bivši palestinski premijer, to može biti greška, jer Bler „mora biti fer“. Džejms Volfenson, Blerov prethodnik na mestu posrednika kvarteta, ne predviđa mu blistavu budućnost, jer je on sam, kako je izjavio, najviše problema imao sa Izraelcima i SAD, i to upravo kada je bio na pragu nekog rešenja. Ipak, teško je pomisliti da se Toni Bler opredelio za tu funkciju ako ne veruje u istorijski uspeh svoje misije. Kako je sam izjavio, njegova namera tokom prve dvodnevne posete regionu, kada se sastao sa izraelskim, palestinskim i jordanskim zvaničnicima bila je da „sluša i uči“. Njegovi naredni koraci se tek očekuju.

Da li najnovije bliskoistočne inicijative imaju šanse za uspeh? Ni Ehud Olmert ni Mahmud Abas ne stoje baš najbolje u očima sopstvenih naroda, a u eventualnim pregovorima oni bi trebalo da odigraju glavne role. Prošle godine, izraelski premijer došao je na vlast sa platformom o izraelskom unilateralnom povlačenju sa Zapadne obale, po ugledu na povlačenje iz Gaze 2005. godine. Od tada se mnogo toga izdešavalo, od sukoba sa Hamasom u Gazi prošlog juna do rata sa Hezbolahom. Njegova vlada se još oporavlja od žestokih kritika kojima je bila izložena zbog loše vođenog rata u Libanu prošlog leta. U zemlji koja se nalazi u konstantnom sukobu bilo sa susednim državama, bilo sa raznim terorističkim i militantnim organizacijama, to je jedna od najtežih kritika koja se može dobiti. Palestinski predsednik Mahmud Abas je u još težoj poziciji. On slovi za glavnog pristalicu razgraničenja sa Izraelom, ali, čini se, bez odgovarajuće podrške na palestinskim teritorijama. Fatah, njegov politički blok, nalazi se u stanju raspada još od smrti Jasera Arafata krajem 2004. Međusobna trvenja i rivalstva unutar Fataha, optužbe za korupciju i izdaju, koje su potresale organizaciju poslednjih godina, umanjile su njegov autoritet i stvorile prostor za pobedu Hamasa na izborima prošle godine. Hamasovoj pobedi doprineli su i potpuno rasulo palestinskih institucija, nedostatak bilo kakvog reda i zakona u zemlji, i teška ekonomska situacija. Najveći uspeh koji je palestinski predsednik do sada postigao – dogovor o izraelskom povlačenju iz Gaze, nije imao onakav efekat kakav je Abas očekivao, s tim da bi njegovi najteži trenuci tek mogli da nastupe. Pre svega, i Izrael i članice kvarteta, od Abasa zahtevaju da ne pregovara sa Hamasom, u cilju prevazilaženja postojeće krize u Palestini. Tako bi u budućnosti mogle da se konstituišu dve Palestine, jednu umerena, bogatija i prosperitetnija, i druga siromašna radikalna i izolovana. Teško je očekivati da će Abas moći tek tako da dopusti da oko milion i po njegovih sunarodnika živi u najvećoj bedi, zbog uslovljavanja da ne pregovara sa Hamasom. Isto tako, teško je očekivati da će se Hamas dobrovoljno odreći Gaze. Jednom rečju, pokušaj ponovnog pokretanja mirovnog procesa je na jako klimavim nogama. Stoga ne čudi da su, prema navodima agencije Al Džazira, arapske diplomate zabrinute da se „inicijativa Arapske lige neće održati u celini“, nego će najverovatnije, predstavljati samo „predlog za razgovor“. Bez obzira na pesimizam, zbog talasa radikalizacije kojim je prethodnih godina zapljusnut čitav region, niko ne želi dalje zaoštravanje situacije, a palestinski problem je nekako uvek u žiži. Otuda i ponovna inicijativa za pokretanjem mirovnih pregovora. Može se reći da dolazi u teškom trenutku, kada nijedna strana nije spremna da uđe u pregovore, ali okolnosti su jednostavno takve. Odnekud se mora krenuti.