Nervoza i u Moskvi i u Tbilisiju

Da li je posle uspostavljanja centralne vlasti u Adžariji, početkom prošlog meseca, na dnevni red gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija došlo i stavljanje samoproklamovanih nezavisnih republika Južne Osetije i Abhazije pod kontrolu Tbilisija?

Kada je u januaru ove godine izabran za predsednika, Sakašvili je to označio kao svoje prioritete. Napetost u regionu izazvana je slanjem gruzijskih vojnika na granicu Južne Osetije i tvrdnjama gruzijskih vlasti da nezavisne republike dobijaju pomoć od Rusije u oružju i ratnoj opremi, što Rusija poriče. Sve to, uz stalne tvrdnje Rusije da Gruzija pomaže čečenske teroriste i uz zahteve Gruzije da Rusija povuče svoje vojne kontingente sa njene teritorije, jer, po njihovom mišljenju, razlog njihovog ostanka više ne postoji, dodatno komplikuje ionako složene odnose između dveju zemalja.

AUTONOMIJA: Kada je početkom devedesetih proglasila nezavisnost, Gruzija se suočila sa separatizmom i građanskim ratom, zbog toga što su gruzijske vlasti osporavale prava manjinama koje sada žive u praktično odvojenim provincijama. Nakon pobune i krvavog građanskog rata, situacija je smirena intervencijom ruske vojske: Gruzija je pobunjenim provincijama priznala autonomiju, a Rusija je postavila vojne baze u Gruziji, radi održavanja mira. Od tada su se Adžar, Južna Osetija i Abhazija praktično osamostalile, a poslednje dve su proglasile nezavisnost, mada nikada nisu dobile međunarodno priznanje. Stanje se do danas nije promenilo, već je samo zamrznuto. Abhazija i Južna Osetija su praktično izolovane i jedina njihova veza sa svetom je Rusija, sa kojom žele da se ujedine.

Dolaskom Sakašvilija na vlast situacija je počela da se menja. U želji da ponovo ujedini Gruziju, on je svoju akciju započeo u Adžaru, gde je početkom maja uspeo da sruši predsednika Aslana Abašidzea, koji nije priznavao gruzijske vlasti. Očigledno ohrabren tim uspehom (a i podrškom koju dobija od SAD, pre svega oko uklanjanja ruskih baza iz Gruzije), izgleda da je rešio da se odmah pozabavi i ostalim „problemima“. Međutim, prilikom uklanjanja Abašidzea bilo je jasno da je ključnu ulogu odigrala Moskva, uz čije posredovanje i na čiji nagovor je Abašidze i odlučio da preda vlast, tako da je sve rešeno brzo i mirnim putem. Takođe, kako se pokazalo, Abašidze nije imao ni podršku stanovništva, što je njegov položaj činilo neodrživim na duže staze.

U Južnoj Osetiji i Abhaziji situacija je potpuno drugačija. Pre svega, stanovništvo se protivi centralnoj vlasti u Tbilisiju, a sećanje na okršaje iz vremena građanskog rata još je prisutno. Na granicama republika nalaze se mirovne snage, sastavljene uglavnom od ruskih vojnika. Gruzijske snage stigle su na granicu sa Južnom Osetijom i sam taj čin izazvao je napetost. Opravdanje za dovlačenje vojske nađeno je u borbi protiv švercerskih bandi koje tu operišu, a povod je bila izjava ruskog generala Svjatoslava Nadzorova, inače komandanta ruskih mirovnih snaga, o ukidanju stanice gruzijske policije u selu Tkviavi. Gruzijski organi izjavili su da su spremni i silom da spreče zatvaranje stanice, kao i da sruše vlast predsednika Južne Osetije Eduarda Kokojte. Odmah posle toga usledila je i optužba da Rusija snabdeva oružjem vojsku otcepljene provincije. I Rusija i Kokojta odbijaju optužbe, tvrdeći da je reč o humanitarnim pošiljkama. O situaciji u Gruziji i mogućem rešenju problema Sakašvili i ruski predsednik razgovaraju u Moskvi, u utorak (dok ovaj tekst ide u štampu).

RUSKA POZICIJA: Bar za sada ruski stav je jasan. Oni će insistirati na ostanku vojnih snaga u Gruziji i na pridržavanju ugovora o autonomiji Južne Osetije iz 1992. Rusija takođe insistira i na mirnom rešavanju sporova u regionu. Kako se Južna Osetija nalazi na granici sa Rusijom, eventualni sukob mogao bi da se prelije i na rusku teritoriju, što Rusija nikako ne želi, naročito zbog blizine Čečenije, koja bi se u tom slučaju još više destabilizovala.

Što se stanovništva u Južnoj Osetiji tiče, ono, kao i u Abhaziji, u Rusiji vidi zaštitnika od gruzijskog nacionalizma i želi da se ujedini sa njom. Rusija je veoma sumnjičava prema Sakašviliju, zbog podrške koju on uživa od SAD-a, uz čiju veliku pomoć je i došao na vlast. Svako njegovo ponovno traženje da se ruska vojska povuče iz Gruzije izaziva nervozu u Moskvi. Po ruskom mišljenju, Gruzija bi trebalo da vodi računa i o ruskim bezbednosnim interesima i da bolje kontroliše granicu sa Čečenijom, preko koje se čečenski teroristi ubacuju na teritoriju Rusije.

Zbog svega toga Rusija nema nameru da se povuče iz Gruzije, bar ne u narednih deset godina. Pri tom, glavna poluga uticaja na Sakašvilija ostaju autonomne oblasti. One su do sada praktično postale ruski protektorati, ali je Moskva ipak do sada odbijala sve njihove pokušaje da se priključe Ruskoj Federaciji. Ako se tome doda i ruski interes da ostane prisutna u svom neposrednom okruženju, situacija se dodatno komplikuje. Zbog svega toga ovaj akt Gruzije predstavlja novo „opipavanje pulsa“ Rusije u nastojanju da se centralna vlast proširi na čitavu gruzijsku teritoriju.

Što se Gruzije i njenog predsednika tiče, veliko je pitanje kako će, i na koji način uspeti da integrišu ostale manjine u Gruziji, pre svega Azerbejdžance i Jermene (Osetijci i Abhazi su još uvek van domašaja), jer je do sada svaki pokušaj da se to učini kod manjina izazivao otpor, a tako je došlo i do građanskog rata. Nelagodnost među manjinskim narodima (oko 30 odsto stanovništva) bila je vidljiva i prilikom dolaska Sakašvilija na vlast kroz javno ispoljavanje strepnji od njegove želje da ojača centralnu vlast. Iako uživa podršku Zapada, ipak ne treba zaboraviti ni ocenu Valtera Švimera prilikom pregovora Sakašvilija i Abašidzea da su vlasti u Tbilisiju i Batumiju (prestonica Adžarije) „izgubile sposobnost za dijalog“. Ovde je prošlost još veoma živa i lako može da se vrati.