Neobjavljeni rat

Za „Vreme“ iz Atine

U Grčkoj već trideset godina traje neka vrsta neobjavljenog rata između pojedinih pobunjeničkih grupa i države. Do sada su izbrojane desetine žrtava ovoga „rata“, a „kolateralne štete“ su nemerljive. Reč je o jednoj vrsti specijalnog gradskog (jer se dešava samo u gradovima) „partizanskog“ rata, koji razne terorističke grupe vode protiv grčke države i kapitalističkog sistema u celini. Te grupe vrše neku vrstu „političkog terora“ koji je usmeren protiv svih „saradnika sistema“ (policije, biznismena, političara, novinara itd.) dovodeći u pitanje zakonitost parlamentarne demokratije.

DOĆI ĆEMO VAM KUĆI: Samo u poslednjih pet meseci sedmoro ljudi je stradalo od političkog terora. Počelo je početkom marta sa Labrosom Fudasom, članom organizacije Epanastatikos Agonas (Revolucionarna borba), koji je poginuo u razmeni vatre sa grčkom policijom. Krajem marta poginuo je petnaestogodišnji avganistanski imigrant Hami Natzafi, koji je slučajno otvorio kesu s bombom, koju su teroristi ostavili pored kontejnera. Početkom maja, za vreme velikih demonstracija na atinskim ulicama koje su bile usmerene protiv vladinih novih ekonomskih mera, radikalne anarhističke grupe su napale banku Marfin molotovljevim bombama. Iako je banka toga dana bila zvanično zatvorena, unutra su ipak bila tri službenika, koji su umrli od gušenja dimom. Krajem juna Jorgos Vasilakis, ađutant Grčke milicije i ministra za zaštitu građana, poginuo je kada je otvorio jedan paket u kome se nalazila bomba namenjena njegovom ministru.

Konačno, 19. jula 2010. je ispred zgrade u kojoj stanuje ubijen tridesetsedmogodišnji novinar Sokrates Giolias, koji je, između ostalog, bio administrator poznatog bloga Troktiko (u prevodu „Glodar“). Na njega su pucala tri člana terorističke organizacije Sekta revolucionara, a u telu mu je obdukcijom pronađeno dvanaest metaka. Ta ista organizacija je pre godinu dana, posle napada na veliki privatni TV kanal Alter u manifestu koji je kao pismo poslat ovoj stanici zapretila: „Gospodo novinari, ovoga puta smo došli na vaša vrata, sledeći put ćemo doći u vaše kuće.“ Pretnja se obistinila. Ciljajući na novinare koji „sarađuju sa sistemom“ i koji su „robovi krupnog kapitala“ (i to ne samo na moćne novinare čiji su prihodi desetine hiljada evra mesečno nego i na obične zaposlene reportere), ova nova generacija terorista koja se odaziva na ime Sehta Epanastaton izgleda da je objavila rat ne samo grčkoj visokoj građanskoj klasi nego i malograđanima koji se pretvaraju u lumpenproleterijat.

Budući da je ekonomska kriza u Grčkoj uzela maha i da je sve više Grka iscrpljeno od svakodnevne borbe za egzistenciju, kao i da nezaposlenost raste, povećava se i mržnja ekstremista prema državi, sistemu i kapitalizmu. U tim uslovima se akcije terorista umnožavaju, a sve je veći broj običnih građana koji gledaju na teroriste kao na „narodne heroje“ koji šire pravdu i „čiste đubre“, rade posao koji bi, po mišljenju mnogih, trebalo da bude posao političara u koje narod ima sve manje poverenja.

TERORIZAM JE RAT SLABIH: Grčka je jedina država u Evropskoj uniji koja ima tako mnogo aktivnih terorističkih grupa. Pojava terorizma u Grčkoj je stara nekoliko decenija, ili čak vekova, ako uzmemo u obzir delovanja grčkih hajduka (Kleftes), koji su pljačkali i ubijali bogataše i turske begove u vreme Otomanskog carstva.

Nemačka okupacija (1941–1944) i Građanski rat (1944–1949) koji je sledio, primorali su stotine hiljada Grka da se naoružaju i da postanu „teroristi“, te kao partizani odu u šume. S druge strane, oni Grci koji su sarađivali sa nemačkim okupatorom i na taj način postali izdajnici svoga naroda, umesto da budu osuđeni i idu u zatvor, za vreme Građanskog rata i pod izgovorom „pretnje od komunizma“, sarađivali su sa grčkim vlastima i sa englesko-američkim „zaštitinicima“ i tako su nezvanično amnestirani i ostali nekažnjeni za svoje zločine.

Nasuprot tome, grčki borci koji su se borili za oslobođenje od nemačke okupacije i protiv fašizma za vreme građanskog rata su završavali po zatvorima, izgnani na pusta ostrva ili pobegli van granica zemlje, skrivajući se u zemljama Istočnog bloka kako bi se spasili od daljeg progona. Dakle, isti saradnici nemačkih okupatora koji su otvoreno bili fašisti i fanatični antikomunisti, bili su istovremeno i glavni učesnici u nametanju vojne hunte u Grčkoj u periodu od 1967. do 1974. godine. To je izazvalo veliko razočaranje kod većine grčkog naroda, koji je nemoćno posmatrao svoju državu u vlasti klike izdajnika, ratnih profitera i korumpiranih građana, stvarajući na taj način uslove za toleranciju prema pojavama terorizma.

Zbog toga je u jednom vremenskom periodu delovanje terorističke organizacije „17. novembar“, koje je trajalo od 1975. do 2002. kada je organizacija otkrivena i razbijena, izazivalo veoma jake emocije i imalo čak pozitivan odziv kod velikog broja grčkih građana. Danas se terorizam, koliko god da je opasna pojava, utelotvorio kao sam po sebi razumljiv element grčkog društva. Grci su navikli da žive sa tom pojavom kao što su navikli da žive sa zemljotresima koji su na grčkom tlu isto tako česti. Zato ih možeš često čuti kako kažu: „Rat je terorizam moćnih, a terorizam je rat slabih.“ Ta familijarnost grčkih građana sa svakodnevnim pojavama terorizma je nešto što uznemirava ne samo grčku vladu nego i predstavnike takozvane Trojke, Međunarodnog monetarnog fonda (ΜMMF), Evropske centralne banke (ECB) i Evropske unije (EU), koja vrlo pomno prati grčku ekonomiju.

ČUDNA OSVETOLJUBIVOST: Kada su prošlog maja predstavnici Trojke posetili Atinu da bi obezbedili uslove za sprovođenje čuvenog Memoranduma kojim se Grčkoj osigurava spasonosni paket kredita u visini od 110 milijardi evra do 2012, nisu krili veliki strah od dve stvari. Prve, da će socijalni nemiri biti prepreka grčkoj vladi u sprovođenju novih tvrdih ekonomskih mera o štednji, i druge, od naglog širenja terorizma, koji bi se pretvorio u nekontrolisane cikluse terora i destabilizacije zemlje.

Budući da je pod ekonomskim nadzorom Trojke, Grčka će sledeće tri godine imati takozvanu „umanjenu nacionalnu dominaciju“. Sama ta činjenica dovešće neminovno do porasta ekstremističkih političkih snaga i ideologija, koliko iz prostora ekstremne desnice toliko i iz prostora ekstremne levice. Ako se demokratske snage zemlje blagovremeno ne suoče sa tim fenomenima, lako se mogu stvoriti uslovi za novi građanski rat. Ionako već postoji dugogodišnja vendeta između mnogobrojnih anarhističkih grupa koje obitavaju na trgu Eksarhija u Atini i Grčke milicije (EA).

Ubistvo petnaestogodišnjeg Aleksija Grigoropoulosa 6. decembra 2008 (ubio ga je policajac iz vatrenog oružja) razbuktalo je vatru u centru Atine izazivajući scene biblijske katastrofe. Postoji takođe večita i čudna osvetoljubivost između anarhističkog prostora i terorističkih grupa i ministra za zaštitu građana Mihalisa Hrisohoidisa, koji je 2002. uspeo da raskrinka mrežu terorističke organizacije „17. novembar“ i tako postao „crveni plašt“ na meti anarhista. Sa svoje strane Hrisohoidis je maksimalno aktivirao Antiterorističku službu grčke policije. Uhapsio je neke članove terorističkih organizacija Revolucionarna borba i Zavera jezgara vatre, verujući ambiciozno kako će uspeti da razbije grčku terorističku mrežu. Međutim, terorizam u Grčkoj je kao mitološka Lernejska Hidra: kad joj odsečeš glavu, na njenom mestu izraste odmah druga. Da bi se pobedio terorizam, treba da se pobede njegovi uzroci koji su u direktnoj vezi sa neravnopravnošću u društvu, nepravdom, korupcijom, skandalima i nekredibilnošću politike i političara.

DRUŠTVO MRŽNJE: Terorizam u Grčkoj će nastaviti da cveta uprkos bilo kakvim pokušajima države da ga suzbije. Naročito u grčkoj prestonici sa njenih pet miliona stanovnika u kojoj postoji veliki jaz između bogatih i siromašnih delova grada, gde siromaštvo i beda sve više rastu, a imigranti trećeg sveta u ogromnom broju preplavljuju ulice. U jednom nehumanom betonskom gradu u kojem su svakodnevna pojava krađe i ubistva za šaku evra, gde se distribuiraju ogromne količine droge i oružja, gde cveta prostitucija i trgovina robljem, gde su česte nesreće radnika na poslu, izbacivanja i konfiskacija stanova zbog neplaćanja kredita, umiranje bolesnika jer nemaju novca da podmite lekare u državnim bolnicama, parovi koji se sve više razvode zbog problema nezaposlenosti, roditelji koji ne mogu deci da kupe niti jedno „kinder“ jaje, gde ima sve više neplaćenih računa za struju i stotine hiljada ljudi koji zbog nemaštine i ne izlaze iz svojih depresivnih stanova.

U takvoj sredini terorizam će uvek naći plodno tle i nailaziti na razumevanje velikog broja grčkog stanovništva. Velika opasnost se krije u činjenici da bi grčko društvo moglo da se razvije u „društvo mržnje“. I kako to karakteristično kaže pisac i novinar Hristos Oikonomou: „Siromaštvo ti smanjuje izbor i tera te da podivljaš. Grčka nije Rumunija ili Bugarska. Ima iza sebe mnogo bolje dane. Šokantan je ovaj iznenadni pad. Hoćemo li uspeti da se odupremo i da se ne predamo socijalnom kanibalizmu?“

Nadajmo se da hoćemo.