Kroz Međunarodni krivični sud UN-a u Hagu prošla je do sada galerija svih mogućih i nemogućih likova; i optuženih i svedoka i veštaka. Došao je red i na međunarodne zvezde džet-seta. Otkud u Hagu Naomi Kempbel i Mia Farou? Zato što nisu pazile s kim se druže
Nama tako dobro poznate sudnice Tribunala u Hagu postale su scena nadrealističke farse i teatra apsurda; Milošević i Šešelj padaju u zasenak sa svojim blesavim i prostačkim detonacijama; možda Radovan Karadžić popravi naš prosek, znajući ga kakav je, ali ovaj glamur je nezapamćen. Pred sudom se u predmetu Čarlsa Tejlora, bivšeg predsednika Liberije, optuženog za poveliki genocid u susednoj državi Sijera Leone, pojavila čuvena manekenka, model i uopšte belosvetska lepotica Naomi Kempbel, a u svojstvu svedoka. Posle se pojavila i čuvena glumica Mia Farou, u istom svojstvu. Na koje okolnosti je Tužilaštvo pozvalo ove dve slavne žene? Na okolnost da je Čarls Tejlor koristio nebrušene dijamante za razne isplate, što je trebalo ilustrovati događajem u kome je Čarls Tejlor, navodno, poklonio Naomi Kempbel nekoliko nebrušenih dijamanata, što bi trebalo da dokaže tvrdnje Tužilaštva. Da vidimo prvo šta se desilo u ovom konkretnom slučaju.
Naomi Kempbel ustvrdila je pred sudom da je bila u Južnoj Africi 1997. na nekoj gala večeri u dobrotvorne svrhe koju je bio priredio Nelson Mandela. Bila je u društvu muzičkog producenta Kvinsija Džonsa, a tu su bile i Mia Farou s decom i Kempbelicin bivši agent Kerol Vajt. Kako je kasnije u svom iskazu objasnila Mia Farou, na večeri se bio pojavio i Čarls Tejlor; ona je stekla utisak da nije bio baš dobrodošao, ali i da se to nekako zamazalo. Naomi Kempbel kaže u svom iskazu da su je tokom noći u hotelu probudila dva muškarca, izvinila se i dala joj kožnu vrećicu sa rečima da je to poklon i znak pažnje i simpatije g. Tejlora. Kaže i da se vratila u krevet, pošto je ustanovila da su u vrećici „dva-tri prljava kamenčića“. Sutradan, za doručkom, gđica Kempbel ispričala je, kaže Mia Farou, da je dobila divan „veliki dijamant“. Tu sad imamo protivrečne iskaze i nedostatak materijalnog dokaza, tj. „prljavih kamenčića“ ili „velikog dijamanta“; Kempbelica kaže da je sadržaj vrećice dala u dobrotvorne svrhe Dečjem fondu Nelsona Mandele, to jest njegovom tadašnjem predsedniku Džeremiju Redklifu. Redklif je smesta demantovao da je gđica Kempbel, niti bilo ko drugi, njima dala bilo kakve dijamante, jer da bi to bilo „neprilično i nezakonito“. Ne zna se šta će Tribunal i Tužilaštvo dalje da rade s tim iskazima. Optuženi se o njima još nije izjasnio, a najverovatnije će reći da ne zna o čemu je reč; takvi su oni.
Tu sad treba ući u suštinu stvari, pa makar i kroz ovako bizarno otvaranje priče. Čarls Tejlor je krvolok i zlikovac u odnosu na čija nedela su ovi naši sitnež. Osvojio je vlast u Liberiji pošto je prvo pobegao iz američkog zatvora gde je sedeo zbog pronevere. Onda je krenuo u rat u Sijera Leoneu jer su tamo bili dijamanti; ukratko. Naoružanje i vojnu opremu kupovao je za dijamante – jer nije imao heroina, kao neki – od glavnog ruskog trgovca oružjem Viktora Bouta, koji je nadmašio čak i čuvenog Sema Kamingsa od Interarmsa, ali Bout je druga i duža priča; recimo samo da potiče iz GRU-a (vojna obaveštajna služba) i da je imao neograničen pristup viškovima naoružanja i vojne opreme SSSR i zemalja Varšavskog ugovora. To je prodavao svakome ko je imao para, heroina i dijamanata, a na rep su mu stali Amerikanci iz DEA – čim je počeo da prodaje i kolumbijskim nevladinim organizacijama. Dijamanti su u Africi veoma važno platežno sredstvo, odmah posle nafte, ali su zgodniji od nje: mali su i profit je veći: Miša Gleni, u svojoj knjizi McMafia: ozbiljno organizovani kriminal (odakle su ovi podaci), navodi da je angolska UNITA za manje od deset godina prodala na crno nebrušenih dijamanata za oko deset milijardi dolara; na konačnom tržištu, recimo kad ih Naomi Kempbel kupuje kod „Tifanija“ brušene i ugrađene u belo zlato, to je deset puta skuplje. Osim nebrušenih dijamanata, sve važnija ruda je koltan, jedinjenje koje je nezamenljivo u mobilnim telefonima, lap top računarima i sličnom, a koga ima baš u Africi. Kad god se pomenu „krvavi dijamanti“, treba pomenuti i „krvavi koltan“, jer su zbog kontrole nad njim stradali mnogi nevini civili u centralnoj i zapadnoj Africi.
Vratimo se dijamantima: u ovim delovima Afrike o kojima je reč, to su aluvijalni dijamanti koji se nalaze u rečnim koritima. Njihovo prikupljanje je jeftinije od rudnika, a lokalne milicije ionako nemaju ni vremena ni para za bušenje rudnika. Naš bivši nesvrstani prijatelj, centralnoafrički imperator Žan-Bedel Bokasa, delio ih je okolo kao znak pažnje, ali i kao mito, pa se tako obrukao bivši francuski predsednik Valeri Žiskar d’Esten koji je Bokasin poklon pokušao da utaji od Republike Francuske. Negus Haile Selasije („car Afrike i Azije“ i otac regea) bar je svoje zlatnike delio javno, ne skanjerajući se. Glavni broker za afričke nebrušene dijamante je neizmerno bogati južnoafrički konglomerat De Bers: oni nebrušene dijamante plasiraju u Indiju, gde se brusi 80 odsto svih dijamanata u lokalnim radionicama, pa zatim na klasična tržišta Antverpena, Tel Aviva, Londona i Njujorka. Tako je, piše Miša Gleni, napravljen „savršeni krug“: za nebrušene dijamante kupuje se oružje kojim se stanovništvo iznova prisiljava da ih vadi. Južnoafrički dijamanti legalna su roba u svetu; sada je jasno odakle Čarls Tejlor u Južnoj Africi te kritične 1997. godine i kako je sreo Naomi Kempbel.
U međuvremenu, najviše zahvaljujući herojskim naporima nevladine organizacije Globalni svedok (Global Witness), koju su u Londonu 1995. osnovali Čarmian Guč i nekoliko prijatelja. Gđa Guč i njeni prijatelji uspeli su 1998. da dokažu veze multinacionalnih konglomerata, pre svega De Bersa, sa crnom stranom trgovine dijamantima. Već 1999. ustanovljen je i stupio je na snagu Protokol Kimberli (Kimberley Protocol, nazvan po gradu u Južnoj Africi, centru dijamantske industrije), kojim se trgovci obavezuju da trguju isključivo nebrušenim dijamantima koji imaju potvrdu o poreklu. Sličan protokol priprema se i za trgovce koltanom. U vreme famozne gala večere kod Mandele, Tejlor je, dakle, nesmetano uživao u saradnji sa De Bersom i mogao je sebi da dozvoli da Naomi Kempbel obraduje sitnim poklončićem.
To je, dakle, pozadina te haške okolnosti na koju je svedočila – prilično nerado i tek kad su je naterali – čuvena lepotica Naomi Kempbel. Gledajući sad sve to tako zajedno, bolje bi joj bilo da je ispričala celu istinu, nego što se sada vadi, kad se već tu našla. Dobro: može čovek da poveruje da Naomi Kempbel ne ume da prepozna nebrušene dijamante, jer dijamante zna samo u konačnom, dakle kod najskupljih draguljara finiširanom obliku. Ne znamo šta je pomislila kad su joj ta dva gospodina uručila kožnu vrećicu sa „prljavim kamenčićima“ u neko doba noći. Mia Farou kaže da se za doručkom pohvalila „velikim dijamantom“ koji je dobila od nekog obožavaoca prethodne noći. Naomi Kempbel, razmažena, nadmena i arogantna lepotica, poznata po skandalima i ne baš najuzornijem karakteru, naučila je valjda u životu da kožne vrećice poklonjene na diskretan način u hotelu mora biti da sadrže nešto važno. „Veliki dijamant“ je verovatno pomenula da bi se napravila važna pred svojim drugama. Da li je ili nije bilo uzvratnih ljubaznosti s njene strane, ne znamo, niti nas zanima: ona je punoletna cura.
Ono što ostaje do kraja nejasno jeste zašto je uopšte i za ime božje Haško tužilaštvo za ratne zločine imalo da zove Naomi Kempbel na klupu za svedoke. Tako je od krajnje ozbiljnog procesa za opaki genocid napravljen medijski cirkus za tabloide i džet-set novinarstvo. Svako ko se imalo bavio tim afričkim krvavim ratovima devedesetih zna da su dijamanti bili glavno sredstvo plaćanja i da Čarls Tejlor nije nikakav izuzetak, naprotiv. Sve se to znalo i zna se i bez Naomi Kempbel. Bolje bi im bilo da su kao svedoka doveli Viktora Bouta: on je za te iste dijamante prodavao naoružanje i vojnu opremu istim tim lokalnim zločincima, bez razlike na kojoj su strani, često obema stranama.
I na kraju: naivna Naomi Kempbel nije se najbolje razabrala u sadržaju vrećice: tih nekoliko kamenčića nisu bili prljavi. Bili su krvavi.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Erdogan podržava odluku Međunarodnog krivičnog suda za hapšenje Benjamina Netanjahua, Žozep Borelj takođe, dok Viktor Orban zove u goste izraelskog premijera i garantuje mu bezbednost
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!