Ne znam da li na Balkanu postoji šansa za pomirenje

Kao vodeća figura “treće generacije” čuvene Frankfurtske škole, nemački filozof Aksel Honet je jedan od najpoznatijih živih mislilaca današnjice. Profesor humanističkih nauka na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku i bivši direktor Instituta za socijalna istraživanja u Frankfurtu na Majni, čuven je po svojoj dubokoj analizi ljudskih odnosa i socijalne pravde. Njegova teorija priznanja objašnjava kako međusobno priznanje može koristiti kao alat za izgradnju pravednijeg društva.

Honet se našao u Beogradu kao počasni gost međunarodne konferencije “Promena”, održane od 12. do 15. juna. Ovom prilikom, na predlog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, nemačkom filozofu je dodeljen i počasni doktorat Univerziteta u Beogradu.

Za “Vreme” govori o budućnosti socijalizma, okolnostima u Evropi koje su dovele do uspona ekstremne desnice, ali i o raspadu Jugoslavije iz ugla filozofa koji ju je često posećivao. Možda i najvažnije, Honet pokušava da ponudi rešenje koje bi približilo postkonfliktne balkanske narode pomirenju.

Poslednjih godina podrška ultradesnoj Alternativi za Nemačku (AfD) stabilno raste dok je u Francuskoj na nedavnim izborima za Evropski parlament stranka Nacionalni front Marin le Pen ostvarila najbolji rezultat. Kako gledate na uspon desnice u Evropi?

U Francuskoj desničarski pokret Marin le Pen ima dugu tradiciju i od samog početka je povezan s idejom da se politički predstavi bela radnička klasa i mobilizuje protiv imigranata i onoga što se smatra diktaturom Evropske unije. Ovo traje poslednjih 20, 25 godina. Marin Le Pen je vrlo sposobna političarka. Uspela je da se distancira od onoga što ona smatra fašističkim pokretom i da artikuliše svoj pokret kao glas pristojne bele radničke klase u Francuskoj.

Kako se to razlikuje od Nemačke?

AfD je relativno mlada partija s dosta uporišta u ostacima fašizma u Nemačkoj. To je, zaista, delimično neofašistička partija koja artikuliše strahove i strepnje onih koji veruju i koji se boje da rastuća imigracija loše utiče na njihove ekonomske živote i sigurnost. Partija je izrasla iz intelektualnog pokreta profesora koji su smatrali da uvođenje evra kao zajedničke valute ima loše posledice po nemačku ekonomiju. U početku je to bio ekonomski pokret bez mnogo uporišta u radničkoj klasi. To se promenilo jer je partija, osnovana u zapadnom delu Nemačke, prešla na istok i postala organ svih onih ljudi u Nemačkoj koji veruju da evropski zakoni, a posebno Zakon o azilu, imaju loše posledice po njihove životne uslove. Većina toga je izmišljeno i nije zaista tačno. Ali AfD je uspešna u fabrikovanju. Tako da sada imamo problem da u istočnom delu Nemačke, koji i dalje pati zbog načina na koji je proces ujedinjenja organizovan, ljudi vide AfD kao svoju partiju. U Nemačkoj imamo podelu između zapada i istoka. U Francuskoj je uvek postojala diferencijacija između severa i juga. Sada se to proširilo na sever.

Spomenuli ste da i dalje postoji jaz između zapada i istoka Nemačke. Kako je pad Gvozdene zavese uticao na radničku klasu 30 godina kasnije? Da li desničarske partije rastu na račun onih koji su nekada pripadali jedinstvenoj radničkoj klasi?

Svakako. Mislim da zaposleni više ne osećaju da ih predstavlja bivša radnička partija, Socijaldemokratska partija. Osećaju se izgubljeno jer je Socijaldemokratska partija verovatno napravila grešku ne uspevši da zadrži tradiciju predstavljanja briga, potreba i želja zaposlenih. To je velika promena. Slično je u Francuskoj. Dodatno, ne radi se više samo o beloj radničkoj klasi. U sektoru nege, koji je eksplodirajuće polje zapošljavanja, mnogo ljudi dolazi iz Južne Amerike, sa Istoka, sa Juga, iz Srbije i tako dalje. Tako da je to vrlo mešana klasa, ako je uopšte klasa. Nema jedinstven glas. Ima unutrašnje razlike i sukobe. Mislim da AfD sebe vidi kao glas belih nemačkih zaposlenih protiv svih koji su se doselili.

Dakle, s usponom desnice, dolazi i do uspona populizma širom Evrope. Koji faktori igraju značajniju ulogu – ekonomski ili kulturni?

Teško je razlikovati ekonomske i kulturne faktore jer su ekonomske brige izražene u kulturnim terminima. Mislim da je to imaginacija – što je kulturni fenomen – da se Nemačka oduzima Nemcima zbog imigranata. Sigurno postoje ekonomski faktori, poput loših plata i stambenih problema. Stanovanje je centralni problem. Srednja klasa se oseća ekonomski zapostavljeno jer njihove plate više ne rastu, a vide druge grupe i klase koje ostvaruju sve veće profite, tako da je to pitanje nejednakosti. Nejednakost raste kao i u većini zapadnih zemalja. Ali, vrlo malom delu krive, recimo, bogate i elite, već okrivljuju imigrante za svoju ekonomsku situaciju.

Vaša knjiga Ideja socijalizma, u kojoj pokušavate da preoblikujete pojam socijalizma kako bi mogao biti relevantan u današnjem svetu, objavljena je pre osam godina. Kako se svet promenio od tada do sada?

Pokušao sam da napišem knjigu s perspektivom da su šanse za socijalizam veoma loše. I postale su još gore. Cela ideja socijalizma danas nije veoma privlačna ljudima, čak ni mnogim radničkim grupama. Pisao sam knjigu s pokušajem da razdvojim ideju socijalizma od njenog ranijeg povezivanja i teorijskog okvira kako bih je ponovo učinio privlačnom vizijom. I dalje verujem da postoji vrlo privlačna ideja povezana s idejom socijalizma, jednostavna ideja da društvo treba da postane više društveno u smislu da svako, kroz saradnju s drugima, ima šansu za slobodan razvoj. U središtu je ideja saradnje. Mislio sam da je to dovoljno privlačno da se obrati ljudima. Očigledno sve partije koje danas brane socijalizam imaju veliki problem, jer izgleda da nisu u stanju uveriti mase u privlačnost te ideje. Konkurentna ideja danas izgleda kao nacionalizam i ideja da je nacionalna država jedini garant vašeg blagostanja. Ako bih morao ponovo da pišem knjigu, više bih se bavio pitanjem nacionalizma, nacionalne države i tako dalje.

Kako gledate na raspad Jugoslavije i sve što se ovde desilo od devedesetih do danas? Upravo zbog bujanja nacionalizma, Balkan su zahvatili razoran rat i krvavi etnički sukobi.

Moram reći da je izbijanje rata u Jugoslaviji bilo jedno od mojih najdepresivnijih iskustava. Često sam dolazio u bivšu Jugoslaviju, posebno u Dubrovnik gde smo uvek imali sastanke u proleće u okviru grupe oko Praksis škole, koju je činila grupa potpuno neortodoksnih marksista, velikih zagovornika jugoslovenskog eksperimenta. Oni su verovali da izuzetnost Jugoslavije omogućava eksperimentisanje s promenom radnih uslova kroz zadruge i samoupravljanje radnika. To je bilo jedno od mojih najformativnijih iskustava u akademskoj mladosti. I odjednom su glavni predstavnici počeli da se identifikuju po svojoj etničkoj pripadnosti. Odjednom su se nazvali Srbima ili Hrvatima. To je za mene bilo iznenadno. I bilo je katastrofalno.

Može li vaša teorija priznanja igrati ulogu u pomirenju razlika među ljudima na Balkanu?

Ono što se desilo imalo je veliki uticaj na svakodnevni život u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, pa ne znam da li postoji šansa za pomirenje. Jednostavno ne mogu reći. Razgovarao sam s ljudima ovde o mogućnosti i svi su to odbacili zbog dubokih povreda među različitim delovima bivše Jugoslavije. Prvi pokušaji pomirenja morali bi početi kroz rad na prošlosti, osnivanjem grupa poput komisija za istinu, kao u Južnoj Africi. Dakle, trebalo bi osnovati komisije za istinu, u kojima bi bili predstavnici različitih delova bivše Jugoslavije, da zajedno rade na tome šta se desilo, zašto se desilo, koji su bili njihovi motivi. To bi bio početak dugog procesa, na čijem kraju bi možda bila perspektiva pomirenja. Da li je to uopšte moguće, ne mogu proceniti.

Koliko je verovatno da se tako nešto ovde dogodi u skorijoj budućnosti?

Mislim da bi to bila diskusija o tome da li su zapadne države postupile ispravno bombardujući Srbiju. Uvek sam bio protiv toga, posebno zbog učešća Nemačke, s obzirom na našu istorijsku prošlost. Smatrao sam da je potpuno nepravedno i istorijski pogrešno ponovo koristiti nemačko oružje protiv Srbije, koja je bila pod teškim napadom nacističke vlade. Mislim da je to stvorilo ogroman otpor u Srbiji, što potpuno razumem. Srbija je drugačija u odnosu na, recimo, Hrvatsku. Hrvatska se oseća mnogo bliže Zapadu, zaštićena od strane Zapada. U tom smislu, Srbija je u situaciji izuzetnosti u širem evropskom kontekstu. Tako da ne znam kakva je perspektiva promene toga.

Isto tako, kada je reč o srpskom društvu, može li vaša teorija priznanja pomoći u prevazilaženju podela unutar samog srpskog društva?

Mislim da apstraktna teorija priznanja ne može pomoći. Sve počinje s dogovorima o pravnim regulativama i stvarima. Dakle, uspostavljanje vrlo snažne pravne države, bez izuzetaka, bez korupcije, najbolji je način da se stvori atmosfera gde ljudi veruju jedni drugima. Da nemaju osećaj da su pravno nepoštovani. Osnova za povećanje saglasnosti mora biti osećaj da ste jednako poštovani kao slobodan i jednak građanin. To bi bila osnova za sve ostalo i moralo bi početi na toj osnovi.