Hogevejk u Holandiji je pionirski poduhvat. To je čitav kvart za ljude sa demencijom (na slici) – onde žive normalno, koliko se može – ali su okruženi medicinskim osobljem. Neki kažu da je to model budućnosti, drugi da je Trumanov šou
Za “Vreme” iz Vespa
U Vespu, gradiću skoro stopljenom sa Amsterdamom, starija žena i njena kćer guraju kolica ka supermarketu. Nedaleko odatle, žena sa hodalicom i plišanim psom osmehuje se jednom starcu. Dete protrčava. U kafiću ljudi ćaskaju. Izgleda kao tipični holandski kvart. Ali ovo je sasvim druga priča.
Hogevejk je prvo svetsko “selo” za ljude sa ozbiljnom demencijom. Za razliku od drugih domova za negu, ovaj je sazidan kao stambeni kvart. Kuće imaju brojeve, tu su vrtovi i šupe, prodavnice, kafić, restoran, koncertna dvorana i teatar. Doktori i drugo osoblje ne nose monotone plave ili bele komplete, već džempere i džins. Ponašaju se kao da su i oni deo naselja kako bi se pacijenti osećali što normalnije.
Oko 55 miliona ljudi na svetu živi sa demencijom. Svetska zdravstvena organizacija smatra da će se taj broj kroz četvrt veka povećati na 139 miliona. Učestalost bolesti ima veze sa sve starijim stanovništvom. Demencija vodi opadanju kognitivnih sposobnosti. Ono je progresivno, dakle sve brže i brže. Zaboravlja se. Gube uspomene. Svakodnevne stvari postaju zbunjujuće, recimo oblačenje ili spremanje prostog obroka. Leka nema, može postati samo gore. U mnogim zemljama osobe obolele od demencije poslednje godine provode u zatvorenim ustanovama. Neki su pod ključem kako bi se “zaštitili” – da ne odlutaju ili ne naude sebi. “Hoćemo da pokažemo da ljudi sa demencijom mogu mnogo više nego što se misli – ako im se ponude dobro životno okruženje i podrška”, kaže Eloj van Hal, savetnik u Vivijumu, negovateljskom koncernu koji vodi Hogejvejk. “U drugim zemljama ljude ponekad vezuju za invalidska kolica, krevete i stolice”, kaže za “Vreme” dok hoda ovim posebnim naseljem, koje je pomalo i njegovo čedo.
SKORO KAO KOD KUĆE
Ljudi idu u kupovinu i na pivo. Vežu se prijateljstvom, neki se zaljube. “Lepo je ovde”, kaže Pit, dok nam pokazuje svoju kuću. To nije baš njegova kuća, ali tu stanuje sa drugima. Neki od ovih ljudi ne znaju gde su i veruju da su kod svoje kuće.
U Pitovom domu dve žene ćaskaju sa negovateljem dok spremaju hranu. Stanari često pomažu u jednostavnim stvarima, kuvanju, postavljanju stola, brinu o bašti. Drugi negovatelj radi za računarom koji je skriven u ormaru usred dnevne sobe. Negovateljica pomaže Pitu da odene jaknu jer on hoće u šetnju.
Svaka od kuća ima svoja vrata, malu baštu ili terasu. U svakoj živi šest ili sedam ljudi. Svako od njih ima svoju spavaću sobu. Van Hal ne preporučuje da se o ljudima sa teškom demencijom stara porodica. O tome zna i iz ličnog iskustva – majka mu je dementna. “To može biti preveliko breme za familiju, a često vodi neadekvatnoj nezi za pacijenta – iako on možda hoće da živi u svome”, kaže on.
BINGO SE IGRA PETKOM
Da bi dospeli u Hogevejk, pacijenti moraju imati ozbiljnu demenciju, kasnije stadijume Alchajmera ili slično. Potrebna im je dvadesetčetvoročasovna briga. Svako može da traži prijem u ovo selo dementnih. Na listi čekanja se provode i do dve godine.
Naselje se prostire na površini uporedivoj sa dva fudbalska igrališta i ima 23 kuće. Ima mesta za 150 ljudi. Nema vidljive ograde, ali su kuće poređane kao blok, tako da nema ni izlaza. Na ulazu je recepcioner. U naselju se stanari kreću slobodno. Osoblje organizuje svakodnevicu u jednoj od zgrada na “bulevaru”, šetalištu na kojem se nalaze i frizerski i kozmetički salon. Bingo se igra petkom. Ima večeri za pevanje šlagera u baru, časova slikanja, voze se bicikli, kupuju karte za koncerte i pozorišne komade koji se izvode tu u naselju. Ponekad se ide na izlete do čuvenog Rajksmuzeuma u Amsterdamu. Hogevejk se 99 odsto finansira iz državnog budžeta. Preostali novac daju privatni donatori.
Holandski zdravstveni sistem se ubraja u najbolje na svetu. Zasnovan je solidarno – bogati, siromašni, mladi, stari, zdravi, bolesni, svi imaju pravo na priuštivu negu. Zdravstveno osiguranje je obavezno, slično Srbiji. Holanđani su zainteresovani za kvalitet nege starijih – otuda ovolika ulaganja u Hogevejk. Ovde je ljudima sa demencijom dozvoljeno da drže oštre noževe u kuhinji. To u običnim domovima niko ne bi dopustio.
“Valja ljudima priuštiti jednostavna zadovoljstva. Ono što ih čini srećnim. Da popiju šolju čaja ili kafe, prošetaju i sretnu prijatelje. Nešto radiš kod kuće, ali onda izađeš i u drugačijem si prostoru. Isto je kod nas. Ljudi su aktivni i sreću druge ljude. Radi se i o mentalnom zdravlju”, priča ovaj savetnik.
Angelika Fodor, medicinska sestra poreklom iz Slovačke, radi u Hogevejku već trinaest godina.
“U Holandiji odnos lekara i pacijenata teži jednakosti”, kaže. “U Slovačkoj je hijerarhijski – doktor odlučuje, on ima ugled, studirao je i zna sve pa to svima dokazuje. Ovde pak moraš da se staraš o ličnim potrebama pacijenata i da motriš na grupnu dinamiku. Treba da znaš ko odakle dolazi, kakvog je karaktera, da bi nega bila kako treba.”
ZBILJA ILI ILUZIJA?
Nisu svi oduševljeni ovim modelom. Neki ga porede sa filmom Trumanov šou, u kojem lik koji tumači Džim Keri ceo život živi u rijalitiju o kojem ništa ne zna. Svi ostali su glumci. U Hogevejku mnogi pacijenti ne znaju gde su. Da li je ovo zapravo fantastični svet u kojem se negovatelji pretvaraju da su dobre komšije? Da li takva predstava može biti moralna?
Van Hal se ne slaže. Dok hoda supermarketom u naselju, kaže: “Ljudi koji nisu bili ovde misle da se mi igramo supermarketa, da su na policama lažni proizvodi. Ali nije tako. Ovde ljudi u prodavnici kupuju pravu hranu pravim novcem. I negovatelji pazare doručak i večeru.”
Komšije koje žive blizu naselja takođe mogu da dođu i jedu u restoranu. Osoblje, kažu, ništa ne glumi, već zaposleni u restoranu zbilja zarađuju platu tako što prodaju hranu i piće posetiocima.
RADNICI VOLE KROMPIR I PIVO
Kritike se čuju i jer kuće u naselju treba da odražavaju različit lajfstajl. To jest, različite slojeve društva. Pacijenti tako dospevaju u kuće koje su “urbane”, “tradicionalne”, “formalne” ili “kosmopolitske”. Svaka izgleda drugačije.
Stanari koji dolaze iz radničke klase tako će dobijati “klasičnije” obroke, više krompira, recimo. Gledaju lokalne vesti na televiziji. “Kosmopoliti” pak dobijaju neki fin čaj i vino, slušaju klasičnu muziku. “U tradicionalnoj kući, recimo, na stolu može biti plastična mušema, ali ne i u formalnoj. Tamo su stolnjaci od lana”, kaže Van Hal. Za njega, to je način da se različiti ljudi osećaju kao kod svoje kuće. “Ti si ti. Ako spadaš u određeni lajfstajl, ako vidiš oko sebe slične ljude – to pruža utočište. Mi samo priznajemo da identitet, kultura i navike igraju ulogu. Detalji su važni.”
PRIČAJMO O SMRTI
Male stambene jedinice, diskretna nega i sloboda kretanja – time je ovo mestašce u amsterdamskom zaleđu postalo globalni uzor. Model je primenjen u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Švajcarskoj, Australiji i na Novom Zelandu. Doduše, nisu svi prihvatili model sa više “lajfstajlova”.
“Moraju da donesu svoje odluke i razviju model koji odgovara njihovoj kulturi i vrednostima. Nismo mi u misiji nametanja holandskog modela,” kaže Van Hal
Drugde se možda slabo razume i holandski otvoreni pristup temama bolesti i smrti. U Holandiji, neizlečivo bolesni dobijaju negu koja se fokusira na olakšavanje bola i pružanje utehe. Zakoni o eutanaziji dozvoljavaju da lekar pomogne da smrt dođe što pre – pod strogim uslovima. U Hogevejku se to retko događa, kaže Van Hal. Ali niko ne okleva da priča o smrti.
“Nekad neko padne. Ali, zauzvrat, imaju privatnost i mogu da žive sami. Uvek će biti nezgoda. Ovde skoro da možemo obećati ljudima da će kad-tad pasti. A to znači i slobodu. Šta hoćeš u poslednjoj fazi života? Ako ćeš umreti za dve godine, šta je stvarno važno? Lečenje ili odlazak na koncert? Mislim da se radi samo o kvalitetu života”, kaže Van Hal.
Drugde se, kaže, manje razgovara o smrti. “U Italiji i Japanu, recimo, ne možeš tek tako da pričaš o smrti. Ona je skrivena i ljudi kao da osećaju dužnost da odu u bolnicu i tamo umru. Mi na to gledamo drugačije.” Van Hal je tu veoma progresivan, neko bi rekao preko granice ukusa. Drugi menadžeri domova za stare, kaže, hvale se kad im niko od stanara ne umre. “Ali ovde je smrt samo deo života.”
Van Hal ima velike planove. “Sanjam da i čovek koji nema demenciju može da unajmi stan u bezbednom kvartu usred ustanove za negu. Da ovde žive porodice. Međugeneracijski život, to bi bilo sjajno.”
Preveo Nemanja Rujević
„Osuđujemo napade koje je Hamas počinio 7. oktobra protiv civila“ i „Hamas mora da oslobodi sve taoce“ koji se drže u Gazi, navodi se u tekstu Njujorške deklaracije
Bivša predsednica Vrhovnog suda Sušila Karki je prvu ženu na čelu vlade Nepala
Predsednik SAD Donald Tramp je rekao da osumnjičenog za ubistvo Čarlija Kirka neko „vrlo blizak njemu izdao"
Svetski poznati strit-art umetnik Benksi bi konačno mogao da otkrije svoj identitet nakon što je policija pokrenula istragu o njegovom najnovijem umetničkom delu na Kraljevskom sudu pravde u Londonu
Američki mediji prenose da policija ima ime „osobe od interesa“ koja se povezuje sa ubistvom Čarlija Kirka. FBI nudi nagradu od 100.000 dolara za informacije
Ima li Aleksandar Vučić vojsku? Nešto ponaprednjačenih kadrova sigurno bi u „datom trenutku“ stalo iza svog „vrhovnog komandanta“. Ali šta je sa trupom? Pa ništa – velika većina bi zabušavala, uzela bolovanje, isparila. Oni su tu samo zbog para
„Jurićemo ih po ulicama“, proricao je Jovo Bakić i mnogi su mu davali za pravo. Sada se dešava obrnuto – naprednjački Šturmabtajlung mlati narod po ulicama, kućama i lokalima. A naša čaršija se dobrim delom gnuša „svakog nasilja“
Nije nelogično da se malo pribojavaš tuđih navijača kada odeš na utakmicu, pa i reprezentacije. Ali da strepiš da će te tvoji prebiti - to samo u Srbiji postoji
Vreme nasilja: Protest u Novom Sadu u pet slika
Bes, pendreci i suzavac Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
