Najduža italijanska noć

Specijalno za „Vreme“ iz Rima

Mati, rođeni Egipćanin, vlasnik je radnje u kojoj se prodaje kebab, u delu Rima popularnom među srednjom klasom, nedaleko od turista uvek punog Trastavera. Prvi put glasa na izborima. Prošao je dugu i komplikovanu proceduru za dobijanje italijanskog državljanstva, priča dok sedi i puši na osunčanoj klupi ispred svoje radnje. Na gornjoj polici, jedni pored drugih, stoje Kuran i slike Kaira. On sedi i čeka mušterije i ovog sunčanog nedeljnog dana, komentarišući italijansku politiku, dok još nisu nastupili pomamni časovi brojanja glasova. Posle kraćeg oklevanja i dve čašice čaja, priznaje da želi da glasa za Berluskonija.

Šta je pošlo naopako? To je pitanje koje je kružilo poput lešinara iznad nekoliko stotina Prodijevih pristalica koji su uporno stajali oko glavnog štaba njihovog lidera na trgu Santi Apostoli dok nije bio izbrojan i poslednji glas. Niko od njih ne zna Matija, ali to je pitanje koje nameće Matijev izbor. Očigledno, nešto je pošlo naopako. U stvari, mnogo više nego nešto.

NJIHANJE KLATNA: Bilo je to tužno noćno okupljanje koje je ipak eksplodiralo kada je, oko dva sata posle ponoći (u utorak), objavljeno da je Donji dom parlamenta, (Camera dei deputat), „konačno“ osvojila Prodijeva koalicija Unija. Što se tiče poslaničkih mesta, klatno se njihalo od tri sata popodne u ponedeljak 10. aprila. Predviđanje izbornih rezultata, povereno Neksusu, jednoj od najpouzdanijih kompanija, pokazalo je veliko vođstvo koalicije levog centra koje je dostizalo i pet poena. Oko sat vremena se u svim TV emisijama diskutovalo o budućoj politici nove vlade. U Rimu je kiša prestala, i topli sumrak je izgledao kao nagoveštaj dobre sreće za Prodijeve pristalice okupljene na trgu Santi Apostoli. Zastave su bile spremne, kao i sam Prodi. Onda se klatno opet zanjihalo. Otkucaj po otkucaj, ubedljivo vođstvo se smanjivalo, brzinom kojom su počeli da se prebrojavaju pravi glasovi. Lica su se promenila. Lideri partija levog centra počeli su da izbegavaju novinare, i njihove osmehe smenili su mnogo ozbiljniji izrazi lica. Oni na desnici, oko ćutljivog Berluskonija, počeli su da se smeše. Ipak nisu gubili.

Kako je brojanje napredovalo, počeli su da razmišljaju o mogućoj pobedi koja, do pre mesec dana, nije izgledala moguća. Pažnja je fokusirana na Senat gde je, zahvaljujući novom izbornom zakonu proguranom u parlamentu od strane Berluskonijeve vlade u poslednjim nedeljama njenog mandata, raspodela mesta bila bazirana na brojanju po regionima. Konačan rezultat, u utorak ujutru, dao je Berluskonijevoj koaliciji Kuća sloboda jedno mesto prednosti: 155 prema 154. Još šest mesta trebalo je da bude prebrojano. To su mesta o kojima je glasala italijanska dijaspora, koja je prvi put imala pravo glasa na italijanskim izborima. Ministarstvo unutrašnjih poslova je bilo sporo (po mnogim komentatorima i političkim liderima previše sporo) u brojanju tih glasova. U utorak u devet sati ujutru samo za četiri mesta bili su prebrojani glasovi: tri za Prodijevu koaliciju, jedno za Berluskonijevu. Klatno se ponovo zanjihalo. Konačni rezultati, zahvaljujući glasovima italijanske dijaspore, dali su Prodijevoj koaliciji dva mesta više u Senatu: 158 prema 156.

GREŠKA ZA GREŠKOM: U Donjem domu parlamenta stvari su veoma slično stajale, i celokupna tenzija bila je koncentrisana na rezultate iz Kampanje, regije čiji je glavni grad Napulj. U Donjem domu novi izborni zakon daje apsolutnu većinu onome ko odnese pobedu, čak i za samo jedan glas. Konačni rezultati, koji su objavljeni u utorak oko dva sata posle ponoći, dali su Prodijevoj koaliciji prednost od 23.000 glasova. To znači da će koalicija levog centra imati 340 mesta, a Berluskonijeva koalicija 277. Pouzdana većina, po svim standardima.

Pa šta je onda krenulo naopako? Poslednji dani i najduža noć italijanske najduže izborne kampanje, kampanje koja je pokazala najdublje podele, bili su obeleženi dugim nizom grešaka, koje ukazuju na ponor u koji italijanska politika samu sebe gura.

Najpre, cela Prodijeva koalicija je previše verovala u prognoze izbornih rezultata koje su im davale pet poena prednosti dve nedelje pre izbora. Potcenili su Berluskonijevu moć regeneracije i komunikativnost, koji su se još jednom pokazali kao njegova najveća prednost. Pre nedelju dana, „Vreme“ je ukazalo na „zebnju“ koja je vladala među političkim liderima levog centra. To je bila opipljiva zebnja, koje su se prebrzo oslobodili kada su objavljene prve prognoze izbornih rezultata. Drugo, bilo je jasno da sistem predviđanja izbornih rezultata ima manu, koja je reflektovala jeretičku naviku birača, i/ili pogrešne pretpostavke pri kreiranju uzorka uzetog za izradu prognoza. Treće, medijski sistem je dokazao da je previše slab i, što je najvažnije, nesposoban da registruje dubinsko raspoloženje u državi, koje je daleko od toga da bude antiberluskonijevsko, kao što je čak i britanski nedeljnik „Ekonomist“ želeo i nadao se.

U svakom slučaju, najveća greška ide na račun same Prodijeve koalicije. Očigledno je da su partije koje je sačinjavaju izgubile kontakt sa italijanskim društvom i sklone su da veruju u sopstvenu parolu, kao da ona sama čini realnost. A to je ista igra kao i Berluskonijeva. U narednim danima će biti mnogo analiza ovog raskoraka između realnosti i njene političke prezentacije. Italijanski politički sistem, i na levici i na desnici, trebalo bi da se podvrgne dubokom samoispitivanju. Da li će to učiniti? Verovatno ne.

INSTITUCIONALNA GUŽVA: Radije će se reke mastila potrošiti na prefinjene analize raspodele glasova unutar dve koalicije: Berluskonijeva partija Forca Italija, još uvek je najjača italijanska partija sa nešto više od 22 odsto glasova; Demokratska levica (najjača partija u Prodijevoj koaliciji), osvojila je 19 odsto glasova, dok je najbliža centru – Margarita – osvojila samo oko 11 odsto, gotovo isto koliko i neofašistička Nacionalna alijansa (Berluskonijev glavni saveznik). Partije takozvane radikalne levice (Komunistička reformisana partija, Italijanska komunistička partija i Zeleni), osvojili su zajedno oko 12 odsto glasova. Još više reka mastila će se utrošiti na geografske analize: Sever je gotovo jednoglasno glasao za Berluskonija (što duguje i prisustvu ksenofobične Lige za sever u svojoj koaliciji, koja je osvojila 4,5 odsto glasova), dok su centar zemlje i veliki delovi juga glasali za Prodija.

Da li je to sve? Ne sasvim. Berluskoni kaže da želi da glasovi budu ponovo prebrojani, jer ima oko 500.000 spornih glasova, koji mogu otvoriti „scenario Florida“ (kao na prvim izborima na kojima je Buš pobedio, 2000. godine), koji čini niz sudskih tužbi i parničenja.

Institucionalna gužva kroz koju Italija mora da prođe već se nazire. Stanje privrede (deonice su pale na berzi u ponedeljak, kada su objavljeni preliminarni rezultati) zahteva da predlog budžeta bude gotov u junu, a da budžet bude usvojen do kraja godine. Pre toga, polovinom maja, održaće se izbori za predsednika Republike. Sadašnji predsednik, vremešni Karlo Azelio Ćampi, izjavio je da ne želi još jedan sedmogodišnji mandat. Italijanski zakon zahteva dvotrećinsku većinu u parlamentu da bi bio izabran šef države, koji ima neku vrstu „posredničke“ uloge. Imajući u vidu podele tokom izborne kampanje, biće zaista teško naći kandidata oko koga će se složiti sve partije. Onda će 28. maja Italija ponovo izaći na birališta, da izabere lokalnu vlast u pokrajinama i na Siciliji, kao i gradonačelnike (uključujući i rimskog). I konačno, za nekoliko meseci će se održati referendum o Nacrtu ustava odobrenom od strane Berluskonijeve većine. Situacija se neće tek tako smiriti.

GORKO I AGRESIVNO: Institucionalni sistem zemlje je prisiljen da konstituiše vladu, kakva god ona bude, makar i tehnička. To je hipoteza koja je sada u opticaju, ali se sve može iznenada promeniti. Tehnička vlada bi vodila Italiju do jeseni, kada bi mogli biti raspisani novi izbori. Italijanska najduža izborna kampanja mogla bi se još produžiti. Ono što je izvesno, u svakom slučaju, jeste da bi dalji udari na institucionalni sistem vodili kompletnoj delegitimizaciji čitave političke klase. Potrebno je da svi oni građanstvu pokažu osećaj pouzdanosti, kapacitet za kompromise koji nisu želeli da pokažu tokom nedelja gorke, ponekad i agresivne predizborne kampanje. Osećanja su uzburkana, čak i kada je nastupila oseka. Italija je bila umorna zemlja kada se probudila u utorak ujutru, posle noći provedene ispred TV ekrana kojima su plesali brojevi i tekle reči. To je zemlja umorna od političkog sistema koji može da proizvede jedino dva sedamdesetogodišnja lidera, iste one koji su učestvovali na izborima 1996. To je zemlja koja je umorna od nesigurne budućnosti. Ne neke daleke koja leži negde iza horizonta, već veoma bliske budućnosti.

U svakom slučaju, to je zemlja u kojoj još postoji velika strast kada je politika u pitanju, kao što pokazuje odziv na izborima: glasalo je 83,6 odsto upisanih birača. Politički analitičari i politički lideri ukazuju na tu cifru kao znak dobrog zdravlja italijanske demokratije. Možda ona to i jeste. I italijansko društvo može takođe biti zdravo, uprkos postojanju sve šireg jaza između mladih i starih, stanovnika i imigranata, stalnih i sezonskih radnika, bogatih i nerazvijenih regiona. To nije stvar samo izbornih podela. Izgleda da italijanskim političarima nedostaje kapacitet da osete puls zemlje, i da ga procene na pravi način. To je nedostatak koji, konačno, daje Berluskonijevim jednostavnim i jasnim televizijskim porukama veću privlačnost.

Koalicija levog centra, koja pretenduje da predstavlja one socijalne kategorije koje je oštetio Berluskonijev liberalizam, imala je podršku velikih imena italijanske industrijske aristokratije, kao i podršku glavnih listova i sindikata. I to, ipak, nije bilo dovoljno da dobije Matijev glas. Kao što novoizabrani senator iz Prodijeve koalicije sada kaže, italijanska levica bi trebalo da prestane da gleda u sopstveni pupak i da krene da traži gde je pupak Italije. Možda im se neće svideti ono što se tamo nalazi, ali bili gubitnici ili pobednici, to je mesto sa koga bi govor levice morao ponovo da počne.