Kako je jedna opskurna neofašistička grupacija s desnih margina s početka sedamdesetih za malo više od 50 godina postojanja prerasla u gotovo najjaču grupaciju na francuskoj političkoj sceni danas i našla se na samom pragu istorijskog osvajanja vlasti na vanrednim parlamentarnim izborima
Nakon neslavne kolaboracionističke prošlosti, razne struje ekstremne desnice u Francuskoj su nakon oslobođenja ostale na marginama društva, bivajući često na granici legalnosti. Sredinom pedesetih, ekstremna desnica polako izlazi iz senke. Dve ličnosti predstavljale su njenu tadašnju inkarnaciju – advokat Žan-Luj Tiksije-Vinjankur i Pjer Pužad, predvodnik velikog talasa protesta sitnih trgovaca i zanatlija protiv poreske politike vlasti (1953). U tzv. pužadizmu već se krije zametak budućih ekstremnodesnih stremljenja u Francuskoj – kritika okoštalog parlamentarizma (tadašnje Četvrte Republike, ondašnjeg francuskog Ustava) i krutih institucija, te nadasve borba “malih” protiv “velikih i moćnih” (čitaj, elita i institucija). Pojavu onih militantnijih ekstremnodesnih organizacija pospešiće i dekolonizacija, odnosno sukcesivni ratovi koje će Francuska povesti u Indokini, a naročito Alžiru, što će kulminirati stvaranjem OAS-a (Organizacije Tajne Armije), terorističke organizacije koja se borila za očuvanje “francuskog Alžira” vodeći otvoreni rat protiv De Gola i njegovog poretka.
Budući blizak sa obojicom, 27-godišnji Žan-Mari Le Pen će na talasu pužadizma 1956. biti izabran za najmlađeg poslanika u istoriji Četvrte Republike. Pomenimo i to da je Le Pen služio u oba gorepomenuta rata, a osamdesetih se postavilo i pitanje njegovog ličnog učešća u torturi nad alžirskim zarobljenicima tokom Alžirskog rata. Usled nedovoljno pouzdanih arhivskih izvora i katkad kontradiktornih svedočenja protagonista, francuska javnost ostaće uskraćena za jasan odgovor, a sam Le Pen reći će da je ponosan što je služio u tim ratovima (uz odlikovanje iz Alžirskog) i da je “izvršavao sva naređenja vojnog i političkog vrha”.
KAKO JE ŽAN–MARI POSTAO LE PEN
Nakon što je šezdesete proveo uglavnom na desnim marginama (neuspeh Tiksije-Vinjakura 1965. na predsedničkim i Le Pena 1968. na parlamentarnim izborima), Žan-Mari Le Pen vratiće se u žižu javnosti jeseni 1972. na poziv tada najjače opskurne neofašističke organizacije “Novi poredak”, koja je uspela da “federira” izvestan broj ekstremnodesnih pokreta i grupacija, te 5. oktobra 1972. stvori Nacionalni front (francuskog jedinstva, tako izvorno glasi puno ime), stranačku grupaciju koja je označila i zvanični politički “coming out” francuske ekstremne desnice. Za predsednika Nacionalnog fronta izabran je Žan-Mari Le Pen, kao svojevrsni “garant parlamentarne respektabilnosti” ovog marginalnog pokreta, a zbog Le Penovog ranijeg istaknutog poslaničkog delovanja. Jer, osim Le Pena, među osnivačima Fronta nalazili su se i Pjer Buske i Leon Gotje, obojica notorni kolaboracionisti i bivši pripadnici Waffen-SS, te Rože Olendr – istaknuti član OAS. Osnovni pravac Le Penovog političkog delovanja biće borba protiv imigracije, uz veoma liberalno viđenje ekonomije. Le Pen je osamdesetih sebe voleo da vidi kao francuskog Regana; danas bi to bio Tramp.
Konačno, čitava Le Penova politička karijera biće obeležena bezbrojnim rasističkim, antisemitskim, mizoginim i homofobnim (ne samo verbalnim) ispadima i provokacijama. Svima je ostala u sećanju ona od 13. septembra 1987. kada je izjavio da su za njega “gasne komore tek običan detalj Drugog svetskog rata”. Le Pen će i zvanično biti osuđen za pozivanje na nacionalnu, rasnu i versku mržnju i netrpeljivost.
Prvi izborni uspesi Nacionalnog fronta počinju sredinom osamdesetih: osvajanje vlasti 1983. u gradu Dru zajedno s klasičnom desnicom – prvim i poslednjim izbornim savezom ovih dveju desnih grupacija, 10 evroposlanika 1985, te 35 poslanika u francuskom parlamentu nakon izbora 1986. To su, inače, mandati koje je Front osvojio zahvaljujući proporcionalnom sistemu, Miteranovom taktičkom potezu usmerenom kako bi Širakovoj desnici pomrsio konce na izborima koje će socijalisti izgubiti, a desnica će odmah po dolasku na vlast vratiti većinski izborni sistem za parlament.
Devedesetih, Nacionalni front postaje organizaciono strukturisaniji i nadasve ideološki profilisaniji, posebno pod uticajem broja 2 u tom pokretu – Bruna Megrea. Osim toga, s počecima negativnih posledica globalizacije, Nacionalni front svoje političko delovanje polako preusmerava ka socijalno najugroženijim kategorijama stanovništva – degradiranoj nižoj srednjoj klasi, radnicima i paorima, a u cilju proširenja svog biračkog tela. Megreov rastući uticaj i zalaganje za “dedijabolizaciju” stranke i njenu političku “normalizaciju” u cilju postepenog osvajanja vlasti počev od lokala, za razliku od Le Penovog načela da se vlast osvaja samo “sa vrha”, dovešće decembra 1998. do dramatičnog rascepa u Frontu, kada je za Megreom stranku napustilo 60 odsto rukovodećeg kadra. Tvrdo jezgro stranke i Le Pen su opstali, ali se prvi put postavilo pitanje da li Le Pen uopšte “želi” vlast ili samo izigrava remetilački faktor sa krajnje desne strane političkog spektra.
ŠOK PA KRIZA
Istinski politički šok za čitavu Francusku biće neočekivan plasman Le Pena u drugi krug predsedničkih izbora 2002. godine kada je pretekao favorizovanog odlazećeg socijalističkog premijera Žospena. Već sutradan na ulice francuskih gradova izaći će na stotine hiljada građana protestujući protiv Le Pena i ekstremne desnice, a Žak Širak će, pre toga odbivši učešće u tradicionalnom TV-duelu predsedničkih kandidata, na talasu “republikanskog fronta” biti plebiscitarno izabran sa više od 82 odsto glasova.
Nakon ovog, uslediće još i poraz na predsedničkim i parlamentarnim izborima 2007, a Nacionalni front zapašće u političku, izbornu i finansijsku krizu.
Usled nedostupnosti Žan-Mari Le Pena i celog uskog rukovodstva stranke, jedina osoba koju je Nacionalni front našao da pošalje na TV nakon izbornog debakla 5. maja 2002, bila je tada apsolutna politička početnica, doduše šefica pravne službe stranke, 34-godišnja advokatica Marin Le Pen. Svi protagonisti te postizborne noći saglasni su da su “sevale varnice” i da je novi naraštaj Le Penovih na velika vrata stupio na francusku političku scenu. Dijalektika ivera i klade…
“UBISTVO OCA” I PREOBRAŽAJ
Od te izborne noći 2002, a posebno od 2007, počinje politički uspon Marin Le Pen i Nacionalnog fronta, koji će kulminirati njenim izborom za predsednicu strane početkom 2011. kada i otvoreno počinje sa sprovođenjem temeljne “dedijabolizacije” stranke, na tragu ranijih nazora Bruna Megrea, pripremajući i sebe i stranku za najviše stepenice vlasti. Marin Le Pen nastojaće pre svega da se “ratosilja” antisemitizma i rasizma u partijskim redovima ekspresnim izbacivanjem aktivista ili izabranih predstavnika za svaki problematičan ispad, posebno ukoliko ga i mediji razglase. Istini za volju, valja podvući da Marin Le Pen, za razliku od svog oca, suštinski nije ni antisemita ni rasista. Osim toga, za razliku od velike većine i rukovodstva i članstva Fronta, pokazala je i otvorenost za šire društvene promene, posebno kada su u pitanju gej brakovi.
Ipak, glavni pravci političkog delovanja ostaju borba protiv imigracije i rastućeg uticaja političkog islama i islamskog radikalizma u Francuskoj (naročito posle serije islamističkih terorističkih napada koji su Francusku zavili u crno 2015. i 2016. godine) i opšta pitanja jačanja javne bezbednosti.
Marin će 2015. godine, frojdovski rečeno, konačno “ubiti oca” isključivši ga iz stranke nakon što je ovaj u jednom TV-intervjuu po ko zna koji put ponovio svoje stanovište glede “gasnih komora i istorijskog detalja”.
NIZANJE USPEHA
Počinju da se nižu izborni uspesi, prvo na lokalu, te postepeno uvećanje tabora u EP, pa 2012. povratak poslanika u parlament (doduše samo dvoje, kontroverzni advokat Žilber Kolar i Marion Marešal Le Pen, Marinina sestričina) uprkos tek trećem mestu na predsedničkim izborima.
U svom drugom i trećem pokušaju, 2017. i 2022. Marin Le Pen će proći u drugi krug gde će je u oba navrata poraziti aktuelni predsednik Makron. Ipak, broj poslanika Fronta – koji je na kongresu 2018. preimenovan u Nacionalno okupljanje – porašće prvo na 35, a 2022. na rekordnih 89 (od 577). Nakon poraza 2017, stranku će napustiti istaknuti ideolog i visoki državni činovnik Florijan Filipo i Marion Marešal (koja će se na jedno vreme povući iz politike – a u koju će se vratiti pred poslednje evro-izbore predvodeći listu još ekstremnije desne Rekonkviste Erika Zemura).
Sprovevši temeljnu “normalizaciju”, upristojenje koje cinici često zovu i “strategijom kravate”, nastupa – da li i suštinskih nazora same stranke, veliko je pitanje – Marin Le Pen je kormilo predala mladom Žordanu Bardeli. On je predvodio stranku u pobedama na evropskim izborima i 2019, a posebno na nedavnim, 2024. godine. Da su putevi nepotizma nedokučivi, svedoči i činjenica da je Okupljanje ipak ostalo “u krugu porodice”, jer je mlađani Žordan Bardela “glede i unatoč” svom patronimu, oženjen drugom sestričinom Marin Le Pen, ćerkom najstarije od triju sestara Le Pen.
Pod vođstvom Marin Le Pen, Nacionalno okupljanje pridobilo je ogromne simpatije birača, kako onih socijalno najugroženijih, radnika, seljaka, tako i niže i gotovo celokupne srednje klase. Uspela je čak da premosti i tzv. radical right gender gap (jaz između broja muškaraca i žena koji glasaju za ekstremnu desnicu) osvojivši gotovo veći broj ženskih glasova 2017. godine, što nije pošlo za rukom ni Đorđi Meloni u Italiji.
IPAK EKSTREMNA
Ako Marin Le Pen nešto ne podnosi, to je da Okupljanje nazivaju ekstremnom desnicom, a posebno kada je izuzimaju iz “republikanskog” tabora klasičnih političkih partija. No, uprkos njenom protivljenju i jalovoj argumentaciji, politički nazori i program stranke jasno odgovaraju svim klasičnim definicijama ekstremne desnice, a dovoljno je pomenuti dva glavna politička načela stranke.
Kao prvo, Okupljanje se zalaže za ukidanje tzv. Jus soli principa sticanja državljanstva mestom rođenja i njegovu zamenu Jus sanguinis principom sticanja državljanstva prema državljanstvu roditelja. Ovaj politički projekat u direktnoj je suprotnosti s temeljnim načelima francuske republike, budući da je jus soli institucionalizovan 1889, a kao tradicija u Francuskoj se neguje još od 16. veka.
Drugo načelo je zalaganje za tzv. nacionalnu preferenciju (“nacionalni prioritet”), kojim se alokacija velikog broja socijalnih beneficija ograničava samo na francuske državljane ili imaju potpuni prioritet. Osim što je u direktnoj suprotnosti sa Članom 6 francuskog Ustava, ovo načelo je u kontradikciji i s Članom 1 Univerzalne deklaracije o pravima čoveka, koja kaže da se “ljudi rađaju jednaki u dostojanstvu i u pravima”. Bila bi to legalizovana ksenofobija, aparthejd kako se to nekad zvalo.
Konačno, pomenimo i sve češće pozive na ukidanje Ustavnog saveta – vrhovne ustavno-pravne institucije u Francuskoj koja sudi o ustavnosti zakona donesenih u parlamentu – jer ideolozi Nacionalnog okupljanja primat daju političkoj volji, naročito ako je ova plod plebiscita na izborima, spram “tamo nekih” ustavnih i opštih zakonskih i ograničenja.
DOSLEDNA NEDOSLEDNOST
Ipak, uprkos nadasve uspešnoj normalizaciji stranke, Marin Le Pen i Okupljanje najviše kritikuju zbog politički oportunog menjanja mišljenja i zauzimanja katkad dijametralno suprotnih političkih stavova – pomenimo samo odustajanje od Frexit-a ili napuštanja evozone. Tome nije na odmet dodati i antiatlantizam Le Penove i njenu neskrivenu putinofiliju, a da ne pominjemo i dubiozne kreditne aranžmane Okupljanja s problematičnim ruskim bankama.
Osim toga, uprkos činjenici da je Okupljanje uspelo da pridobije i one najniže socijalne kategorije glasača svojom slatkorečivim demagoškim nacional-populističkim propovedima i obećanjima, jedno istraživanje “Monda” s kraja 2023. pokazuje da su krajnje liberalna ekonomska programska načela Nacionalnog okupljanja u direktnoj suprotnosti sa interesima najugroženijih slojeva stanovništva kojima se Okupljanje u prvom redu obraća. Isto istraživanje otkrilo je i veliku bliskost Okupljanja s različitim velikim industrijskim lobijima – duvanskom, farmaceutskom industrijom, velikim distributivnim trgovačkim lancima, građevinskim sektorom – te da celokupni “istorijat” glasanja u nacionalnom i evropskom parlamentu upravo svedoči o tome da je primarni interes Okupljanja interes krupnog kapitala.
Ipak, u trenutnom kontekstu izborne kampanje, ekonomskim i finansijskim krugovima u Francuskoj daleko je prijemčiviji liberalni – iako na momente diletantski sklepan – ekonomski program Nacionalnog okupljanja spram prevashodno socijalno orijentisanog ekonomskog programa levog bloka na izborima, upravo zato što ih ekonomsko neiskustvo u vršenju vlasti čini lakše podložnim uticaju velikih i uticajnih ultraliberalnih subjekata i faktora na široj francuskoj ekonomskoj sceni.
PORODIČNA MANUFAKTURA NA PRAGU VLASTI
Uprkos svim usponima i padovima tokom svoje 50-godišnje istorije, Nacionalno okupljanje je i dalje centralni pol oko kog nastavlja da gravitira ili spram kog se određuje čitava francuska polimorfna ekstremna desnica (od nacionalista, preko suverenista do identitaraca). Nacionalno okupljanje suštinski je ostala ona “mala porodična manufaktura koja je izmislila patent kako da nezadovoljstvo pretvori u konsenzus”.
Nakon Makronovog ničim izazvanog iznenadnog raspuštanja parlamenta, Nacionalno okupljanje – na vrhuncu pozitivne dinamike pokrenute nakon pobede na evro-izborima – najednom se našlo na samom pragu zakonodavne i izvršne vlasti. Da li će i sa kakvom parlamentarnom većinom Okupljanje to postići, saznaćemo u sledeće dve nedelje, pa da se konačno posvetimo gledanju pariske Olimpijade.
Most koji povezuje dva grada u severnom delu Brazila srušio se u nedelju dok su vozila prelazila, pri čemu je poginula najmanje jedna osoba, a u reku Tokantins je prolivena sumporna kiselina
Saudijac koji mrzi islam, pobio je automobilom ljude na božićnom vašaru. Tvrdio je da ga progone, verovao da Angela Merkel zaslužuje smrtnu kaznu... I sada će njegov zločin odigrati ulogu u kampanji pred izbore u Nemačkoj
Četvoro ljudi je poginulo nakon što se helikopter Hitne pomoći srušio na krov bolnice u Turskoj
Motiv osumnjičenog je za sada nejasan, prema dostupnim podacima sa njegovih profila čini se da nema veze sa ekstremizmom
Direktor policije Nikola Milina rekao je da će o motivu za napad moći da se govori tek nakon istrage. Hrvatski mediji prenose da je majka ispričala da je njen sin nekoliko puta bio na psihijatriji i da je, navodno, upozoravala lekare da ga zadrže na lečenju, ali da su ga oni ga pustili kući
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
