Na ivici ponora

„Mi u Iraku nemamo drugih ambicija osim da uklonimo pretnju i da omogućimo da njegovi građani povrate kontrolu nad zemljom“, reči su predsednika SAD Džordža Buša koje je izgovorio pre pet godina, u osvit rata, obraćajući se naciji. Obznanio je, istom prilikom, ono što su građani Iraka saznali prvi: da su američke snage, delujući po predsednikovom naređenju, već napale određene ciljeve od vojnog značaja u Iraku. Irak se od tog trenutka pretvorio u veliku ratnu pozornicu, počela je operacija „Šokiraj i zapanji“, kako se zvanično zvala ova okupacija. Ambicije su, ispostaviće se pet godina kasnije, bile mnogo grandioznije, za čije ostvarenje, prema nekim procenama, Amerika troši oko 5000 dolara u sekundi.

Da nije bilo godišnjice, i vesti da se broj američkih žrtava od početka rata popeo na 4000, Irak bi kao temu nastavile da potiskuju uznemiravajuće vesti iz ekonomije, koja se tiče mnogo većeg broja Amerikanaca. Iračka tema, takoreći mesecima, praktično je iščilela i iz predizborne kampanje, u kojoj demokrate više vole da govore o reformi zdravstvenog osiguranja, a republikanci o ilegalnim emigrantima.

POSRTANJE: Nakon pet godina, izvesno je da je ceh koji je angloamerička ratna avantura u Iraku napravila porazan za svakoga ko je verovao da će svrgavanje Sadama Huseina s vlasti biti jeftin poduhvat. U martu 2003. godine bilo je malo onih koji su mislili da će pet godina kasnije u Iraku biti stacionirano više od 160.000 američkih vojnika, ili da će u bezumnom nasilju koje je usledilo život izgubiti na stotine hiljada Iračana, kao i 4000 američkih (i oko 400 britanskih) vojnika, a da će se njih oko 30.000 kući vratiti kao ranjenici. Buš u svom govoru od pre pet godina nije mogao da najavi da će rat trajati duže od Drugog svetskog rata, da će cena nafte premašiti 100 dolara po barelu, da će se dolar strmoglaviti, da će trgovinski deficit premašiti 750 milijardi dolara, a da će se na rat u Iraku, prema analizama nobelovca Džozefa Štiglica, mesečno trošiti 12 milijardi dolara. Osim toga, blizu pet miliona Iračana raseljeno je u tom vihoru. Uz to, nije se samo strmoglavio dolar. Zemlja koja se nakon hladnog rata nametnula kao jedina supersila i predvodnica demokratije, dozvolila je sebi da posrne u Gvantanamu, Abu Graibu i brojnim tajnim zatvorima u kojima je zlostavljala ratne zarobljenike.

Javnost u Americi je za proteklih pet godina menjala raspoloženje u odnosu prema Iraku. U martu 2003, istraživanja javnog mnjenja pokazivala su više od 70 odsto Amerikanaca podržava ratne napore Bušove administracije. Istraživanje koje sistematski zajedno sprovode dve velike medijske kuće – ABC njuz i „Vašington post“ iz marta ove godine pokazuje obrnutu sliku: više od 60 odsto ispitanika smatra da poduhvat nije bio vredan ratovanja. Ipak, istraživanje agencije Pju, jedne od najkredibilnijih u tom zanatu, pokazuje da tesna većina Amerikanaca, njih 53 odsto, i dalje veruje da će američki napori u Iraku jednog dana uroditi plodom.

Za to „ipak“ zaslužne su vesti koje poslednjih meseci pristižu iz Iraka. Nasilje je u opadanju. U novembru prošle godine je bilo dana u kojima je ginulo čak dvadeset civila, mahom u etnički ili verski motivisanim incidentima, ali je to znatno manje nego godinu dana ranije, kada bi dnevno osvanulo i stotinak leševa. U februaru prošle godine život je izgubilo blizu 3000 civila, dok je nakon pola godine taj broj opao na oko 500. Prestonica Bagdad danas može da se pohvali da ima 12 sati struje dnevno, umesto osam, koliko je bilo do pre šest meseci. Proizvodnja nafte još nije dosegla predratni nivo, ali je na putu da se udvostruči u odnosu na januar prošle godine, kada je iznosila 1,75 miliona barela dnevno, dok danas Irak dnevno proizvede 2,5 miliona barela. Naftovod koji od Kirkuka, na obodu iračkog Kurdistana, teče ka Turskoj, projektovan je da prenese petinu proizvodnje namenjene izvozu, radi znatno ispod kapaciteta, ali već mesecima radi neprekidno, prvi put nakon više godina. Tokom 2006. ovaj naftovod nije sastavio ni 40 dana rada.

No, nekoliko pokazatelja poboljšanja situacije u Iraku još nisu vesnici dugotrajne stabilnosti, mada je predsednik Buš u govoru na petogodišnjicu ubeđivao građane da je nacija „na domaku pobede“, a da će invazija ostati upamćena kao „izuzetna demonstracija vojne delotvornosti koju će izučavati generacije koje dolaze.“ Pohvale su stigle i od potpredsednika Dika Čejnija, koji je za petogodišnjicu posetio Irak, i ostalih neokonzervativaca iz prve Bušove administracije. Dok su demokratski kandidati na predsedničkim izborima, senatori Obama i Klinton obuzeti međusobnom borbom, predah je iskoristio republikanski kandidat Džon Mekejn da se zaputi na međunarodnu turneju, što obično rade oni koji su već dobili pravo da se usele u Belu kuću. Senator Mekejn, veliki pobornik rata u Iraku, gde se obreo uoči godišnjice, za razliku od svojih demokratskih protivnika smatra da će „SAD, ako treba, u Iraku imati vojne baze i narednih sto godina“, dok ne obave posao.

SUROVA STATISTIKA: Ali, zatišje koje se pomalja u Iraku meri se u odnosu sa surovim statističkim pokazateljima od februara 2006, kada je zemlja stala na samu ivicu ponora građanskog rata. Situacija je mirnija i u Basri, gde su britanski vojnici bili izloženi strahovitim napadima šiitskih pobunjenika, ali i u Faludži, koja je pre nekoliko godina bila pod američkom opsadom. Pojačanje koje je prošlog leta, uprkos snažnoj opoziciji, američkim snagama uputio predsednik Buš, donekle je doprinelo obuzdavanju nasilja, naročito u prestonici i pokrajini Anbar, uporištu sunitskih pobunjenika i Al kaidinih regruta. No, za zatišje u Anbaru zaslužan je prvenstveno pakt koji je američka vojska sklopila sa lokalnim sunitskim plemenskim vođama. Udruženi u pokret Buđenje (Al sahva), koji je u žargonu Pentagona poznat kao grupa „zabrinutih lokalnih građana“, naoružani od američke vojske, oko 65.000 sunita širom Anbara i u predgrađima Bagdada okrenulo se protiv Al kaide ne bi li sprečili talibanizaciju svoje pokrajine. Amerika je sunite, doskorašnje ljute protivnike u Iraku, privolela na svoju stranu još nekim važnim gestovima. Američke snage iz svojih zatvora na slobodu puštaju na hiljade od preko 25.000 zatvorenika, prethodno osumnjičenih za veze sa Al kaidinim ćelijama u Iraku, dok se njih oko 3000 nalazi u zatvorima pod iračkom vlašću. Takođe, tokom svoje nedavne posete Bagdadu, predsednik Buš je zahtevao od šiitskih vlasti da pod hitno donesu zakon kojim bi se amnestirao nižerazrednih pripadnika Sadamove partije Baas.

Bez obzira na znake normalizacije stanja u Iraku, analitičari upozoravaju da je pre reč o zatišju, nego o znacima napretka koji su pustili koren. Izvesno je da je dan američke pobede još daleko, a kolumnisti i eskperti predviđaju dugotrajan angažman Amerike, bez obzira na predizborna obećanja. Stiven Bidl, saradnik prestižnog američkog Saveta za spoljne poslove, napisao je u časopisu „Nešenel intrest“ da će SAD „još mnogo godina“ morati da održavaju mir u Iraku „da bi očuvale ovo krhko zatišje“. Uprkos predizbornim obećanjima Hilari Klinton i Baraka Obame da će sprovesti brzo povlačenje iz Iraka, većina eksperata smatra da će pre ili kasnije morati da se slože sa ovom ocenom. I Pentagon traži od predsednika da ne povlači trupe iz Iraka u krupnim koracima, a predsednik je ove nedelje najavio da bitnijeg smanjenja vojnog prisustva u Iraku do kraja njegovog mandata neće biti.

Upitan u televizijskom dnevniku američkog javnog servisa da se osvrne na pet godina rata u Iraku, liberalni kolumnista Mark Šilds ovako je sumirao stvari: „Ušli smo u rat protiv zemlje koja nas nikada nije napala, na osnovu sumnjive tvrdnje da poseduje oružje za masovno uništenje. Ovaj rat nije bio ni moralan ni pravedan. SAD su u ovom ratu obezvredile jednu veliku američku tekovinu, da se teret rata solidarno podeli. A svu žrtvu podneo je jedan odsto Amerikanaca u uniformi, i njihovi bližnji. Mi ostali stajali smo po strani i posmatrali. Nismo se pobunili protiv činjenice da će za ovaj rat platiti naša deca i unuci. Pristali smo na smanjenje poreza, ali mobilizacije nije bilo, cenu nismo platili, prihvatili smo rukovodstvo koje od nas ništa ne traži, a od koga zauzvrat ni mi ništa ne tražimo.“

Šilds ima na umu činjenicu da Buš ovaj rat finansira pretežno preko zaduživanja, lavovskim delom u Kini. Nobelovac Štiglic i profesorka na Harvardu Linda Blajm nedavno su objavili knjigu koja čitaoca vodi kroz svaki makroekonomski zavoj ratnog lavirinta, u kojoj su izračunali da će konačan ceh biti 3 hiljade milijardi dolara. Ne računajući štetu koju je rat naneo ugledu Amerike u svetu, niti onu koju je posredno naneo Avganistanu, jer su sva pažnja i resursi preuranjeno preusmereni na Irak. Na drugoj strani tasa je saznanje da Sadam Husein nikada neće upotrebiti oružje za masovno uništenje protiv Amerike niti bilo koje druge sile.