Na Istok ili na Zapad

U jeku političke, ekonomske i socijalne krize, koja od početka ove godine potresa Moldaviju, ovih dana je u toj zemlji registrovan i neslavan jubilej – 10 godina od ratnog vihora koji je ostavio stotine mrtvih i hiljade ranjenih. To je kao posledicu proizvelo samoproklamovanu prorusku separatističku „republiku“ Transnistriju.

Tim povodom predsednik Moldavije Vladimir Voronjin tvrdi da je rat doneo samo patnju većini stanovnika s obe strane tada uspostavljene granice, dok je pojedincima i grupama omogućio da na narodnoj nesreći steknu ogromno bogatstvo.

Ekonomska zaostalost i za zapadne standarde neshvatljivo siromaštvo karakteristični su za celu Moldaviju, jednu od najmanjih bivših sovjetskih republika, koja se 1991. godine, posle raspada sovjetske imperije, na referendumu opredelila za nezavisnost. Nova država koja ima oko četiri i po miliona stanovnika (64 odsto Rumuna, 12 odsto Ukrajinaca, 11 odsto Rusa, i oko 13 odsto drugih naroda i etničkih zajednica) za 11 godina postojanja nije uspela da reši praktično nijednu od dubokih protivurečnosti i problema s kojima se suočava. Pre bi se moglo reći da su nacionalno-istorijski antagonizmi, ekonomsko zaostajanje i socijalna beda dobili još drastičnije oblike, pa nije nikakvo čudo što su građani ove zemlje potonuli u razočaranje, defetizam i beznađe.

POVRATAK KOMUNISTA: Takvo duhovno stanje naroda odraz je dobilo u rezultatima prošlogodišnjih izbora kada je (na zaprepašćenje međunarodnih posmatrača) ubedljivu pobedu odnela Komunistička partija. Glas za komuniste bio je pre svega glas protesta zbog nesposobnosti demokratskih partija da zemlju izvuku iz bede i siromaštva i uvedu je procese evropske i svetske integracije.

Današnja Republika Moldavija je zapravo nekadašnja rumunska pokrajina Besarabija, koju je Sovjetski Savez nasilno okupirao i anektirao na osnovu zloglasnog pakta Ribentrop – Molotov 1940. godine, proglasivši je za Moldavsku Sovjetsku Socijalističku Republiku. Od tada su Besarabija i njeno većinsko rumunsko stanovništvo bili izloženi grubom odnarođivanju, sovjetizaciji i rusifikaciji.

Pored deportacija i kolonizacije, odnarođivanje je bilo posebno žestoko na kulturnom i duhovnom planu. Tako je dekretom u Sovjetskoj Moldaviji rumunska latinica bila jednostavno zamenjena ruskom ćirilicom.

Rusifikovana je i eparhija Rumunske pravoslavne crkve, to jest, njena Besarabijska mitropolija. Opet dekretom sovjetskih vlasti, Besarabijska mitropolija je po kratkom postupku ukinuta, a umesto nje je stvorena Moldavska mitropolija, koja je odmah integrisana u Rusku pravoslavnu crkvu. Posle decenije pravnog natezanja u zemlji, presudom Evropskog suda za ljudska prava, Besarabijska mitropolija je (takođe poslednjih dana) ponovo legalizovana, ali je pitanje da li će sadašnja moldavska komunistička vlada, koja budućnost zemlje vidi samo u osloncu na Rusiju i Zajednicu nezavisnih država, u praksi poštovati ovu odluku.

ISTORIJSKO BREME: Uz ekonomsku nerazvijenost i socijalnu bedu (u Moldaviji se „dobre“ plate kreću oko 20 američkih dolara), antagonizam između većinskih Rumuna i manjinskih Rusa je zapravo suštinski društveni i politički konflikt. On se dramatično razbuktao ratom oko Transnistrije, i okončao teškim porazom moldavske vojske 1992. godine. Zbog istorijskog bremena i duboko ukorenjenog uzajamnog nepoverenja, taj konflikt stalno tinja i na ostalim područjima, a nalazi se i u srži demonstracija koje se od 9. januara svakodnevno održavaju na centralnom gradskom trgu u Kišinjevu.

Desetine hiljada pretežno mladih ljudi žestoko protestuju zbog politike moldavske vlade koju doživljavaju kao novi pokušaj rusifikacije Moldavije. Neposredan povod za demonstracije bila je odluka vlade da u moldavske škole uvede obavezno učenje ruskog jezika, kao i da taj jezik uz rumunski (koji su sadašnje vlasti prekrstile u moldavski), proglasi za drugi zvanični jezik u zemlji. Demonstracije su uveliko bile u toku kada je vlada, očigledno loše procenjujući situaciju, povukla još jedan pogrešan potez u delikatnom sektoru obrazovanja. Ovoga puta se radilo o odluci kojom se dosadašnja nastavna disciplina rumunska istorija zamenjuje predmetom istorija Moldavije.

Ta odluka je bila prelomni trenutak u antivladinim protestima, koji su tim povodom prerasli u političko-socijalni bunt velikih razmera. Osudi odluke pridružili su se brojni intelektualci, posebno pisci i istoričari, koji smatraju da se moldavska istorija ne može uspešno tumačiti i razumeti ako se istrgne iz konteksta šire rumunske nacionalne istorije.

Kada je na trgu počelo da se okuplja nekoliko desetina hiljada, pa i do 100.000 učesnika protesta, vlada je bila prinuđena da obe navedene odluke brže-bolje povuče. Ministar obrazovanja Ilije Vrančea, koji je izašao pred demonstrante, javno im se izvinio zbog tih odluka, proglašavajući ih ništavim. Njega je, međutim, zbog toga već narednog dana „poništio“ predsednik Vladimir Voronjin, smenivši ga s ministarske funkcije.

GUBITAK MEĐUNARODNE PODRŠKE: Demonstrantima su se, međutim, pridružili i novinari iz državnog radija i televizije, koji su najoštrije osudilli cenzuru „sovjetskog tipa“ uvedenu odmah posle dolaska komunista na vlast. Kao i učesnici protesta, i novinari su se pobunili zbog rusifikacije medija upozorivši da u njihovim izveštajima ne mogu biti korišćeni termini kakvi su Besarabija, rumunski jezik, rumunska istorija ili pak totalitarni režim, jer imaju nezgodne konotacije za aktuelne komunističke upravljače. Demonstranti sada ultimativno zahtevaju da predsednik Voronjin i vlada premijera Vasilea Tarleva (koju su već napustila četiri ključna ministra) podnesu ostavke, kao i da se raspusti parlament i raspišu vanredni parlamentarni izbori.

Vlada se za sada ponaša kao da ne čuje ove zahteve, a obnovila je pretnje opozicionoj Narodnoj hrišćansko-demokratskoj stranci, čiji lideri zapravo predvode građanske proteste. Pošto vlasti nisu uspele da zabrane njen rad (pod međunarodnim pritiskom i tu već donetu odluku vlada je morala da povuče), na scenu je stupilo režimu odano javno tužilaštvo. Ono je pokrenulo krivičnu istragu protiv lidera ove partije Jurija Roška i još dvojice poslanika zbog navođenja maloletnika da učestvuju u demonstracijama, kojima se „narušava javni red i mir i remeti javni saobraćaj“.

Uz diskreditaciju na domaćem planu, vlada je izgubila i podršku međunarodnih finansijskih institucija, od čije pomoći i kredita zavisi život i opstanak zemlje i njenih građana. Svetska banka se već oglasila saopštenjem kojim je zapretila moldavskoj vladi da će poništiti sporazum o kreditu vredan 115.000.000 dolara ukoliko (kako je rečeno) nastavi da vodi antireformsku politiku. Naime, umesto tržišnih reformi, za koje se na rečima opredeljuju, moldavski komunisti su doneli odluku o ponovnoj nacionalizaciji nedavno privatizovanih državnih preduzeća. Komunisti su naravno (suprotno savetima međunarodnih institucija) nastavili i sa subvencijama državnim preduzećima-gubitašima, gurajući tako zemlju natrag u centralizovanu socijalističku privredu sovjetskog tipa; Jasno je da takvu ekonomsku politiku Svetska banka, MMF i Evropska unija sigurno neće podržavati, a još manje finansirati.

Svesni bespuća u koje je Moldavija zapala, mladi demonstranti u Kišinjevu zahtevaju da se zemlja demokratskim putem (dakle, izborima) izvuče s ivice provalije i krene putem reformi i evropske integracije, kojim već idu ostale zemlje Jugoistočne Evrope. Na ovim demonstracijama etnički Rumuni zahtevaju očuvanje nacionalne samobitnosti, ali ne traže ujedinjenje s Rumunijom. Većina svih moldavskih građana (uključujući i Rumune) ne želi da se Moldavija odrekne stečene državnosti i nezavisnosti. Oni, međutim, svoju budućnost ne vide u Zajednici nezavisnih država, već u Evropskoj uniji, gde će se opet pod zajedničkim krovom naći svi Rumuni, Mađari i druge evropske komšije. Važnije od nacionalnog, duhovnog i kulturnog okupljanja pod skutima stare Evrope svakako je izgradnja ekonomski i politički razvijenog i prosperitetnog društva, kome po prirodi stvari teže mladi Moldavci.