Na Hradčane – iz senke

Specijalno za „Vreme“ iz Praga

Londonski „Ekonomist“ je nedavno objavio tekst po kome Češku Republiku posle junskih parlamentarnih izbora očekuju još bolji dani i to potkrepljuje sa nekoliko činjenica – privreda zemlje je veoma jaka, investicije iz sveta su najviše u regionu, bruto nacionalni dohodak dostiže 60 odsto zapadnoevropskog, devizne rezerve zemlje iznose gotovo 15 milijardi dolara, Češka je najozbiljniji kandidat za člana EU-a, splasle su pretnje da bi Austrija, zbog nuklearne elektrane Temelin, mogla da posegne za vetom pri ulasku Češke u EU. Veliku halabuku oko Benešovih dekreta, kojima je oko tri miliona sudetskih Nemaca posle Drugog svetskog rata proterano a njihova imovina konfiskovana, u Evropi shvataju pre kao daleko istorijsko davno okončano pitanje, ali i kao želju nekih ovdašnjih političara da uoči junskih izbora ugrabe glasove sa političke desnice, nego kao ozbiljan problem.

Ono što Evropu ponekad učini nervoznom, kada je Češka u pitanju, jesu pomalo gorljive izjave sadašnjih čelnika parlamenta i vlade Vaclava Klausa i Miloša Zemana, pri čemu onaj prvi zna da podeli lekcije EU-u kako bi to trebalo da se radi, a onaj drugi da krajnje neodmereno uputi teške reči susedima. ( Klaus: „Evropa će morati da prizna validnost Benešovih dekreta bez ikakvih uslovljavanja.“ Zeman: „Oni koji u Austriji glasaju za Hajdara su idioti… Sudetski Nemci su bili peta Hitlerova kolona i time što smo ih proterali, spasli smo ih od sudskog kažnjavanja.“)

Naravno da je u takvim situacijama, baš kao i sada, umirujuće intervenisao Vaclav Havel, predsednik Republike, čovek kome krajem ove godine ističe i drugi mandat i koji, po Ustavu, ne može više da se kandiduje za tu funkciju. Sledećeg predsednika Češke izabraće novi parlament, šest meseci posle junskih parlamentarnih izbora, dakle početkom iduće godine, pa je pitanje koje sve više zaokuplja pažnju političke javnosti, ne samo u Češkoj nego i u Evropi, ko će naslediti Havela.

O HAVELU: Iako je na samom kraju dvostrukog mandata, često bolestan, pomalo istrošen i umoran, Vaclav Havel je i dalje među najomiljenijim ovdašnjim političarima, čovek velike harizmatske snage, ogromnog moralnog kredibiliteta, sticanog ne samo u poslednjih dvanaest godina već i za vreme tvrdog socijalizma. Havel je političar kome mnogi pripisuju odlučujuće poene u međunarodnim poslovima za ulazak zemlje u NATO, za dovođenje Češke pred vrata EU-a i za takav rejting zemlje u svetu da Prag postaje bitna evropska adresa bez čijeg mišljenja se stvari u međunarodnim poslovima sređuju osetno teže.

U unutrašnjim poslovima u zemlji, najveće političke stranke mu zameraju što javno pokazuje da mu je Senat bliži nego Parlament, što se nevoljno konsultuje s njima, što je više okrenut prestonici nego unutrašnjosti zemlje… Poslednjih dana, u želji da se javnosti što više nametnu pred izbore, neke političke stranke mu zameraju što, bez pitanja, imenuje sudije Ustavnog suda (a Ustav ga na to obavezuje) ili što gardu predsednika Republike potresaju najrazličitiji skandali – od toga da gardom komanduje čovek koji ima lažno lustracijsko svedočanstvo o, navodno, čistoj prošlosti u vreme komunizma pa sve do toga da je jedan vojni psiholog seksualno zloupotrebljavao neke gardiste…

KANDIDATI: Na samo nešto više od mesec dana uoči parlamentarnih izbora, koji će u velikoj meri uticati i na kasniji izbor predsednika Republike, glavni kandidati za naslednika Vaclava Havela su Petr Pithart, predsednik Senata, Vaclav Klaus, predsednik Parlamenta, Otakar Motejl, ombudsman, a vrlo verovatno i Miloš Zeman, premijer, koji je inače obećao da će posle junskih izbora otići u penziju.

Petr Pithart je, za sada, jedini javno saopštio da će se kandidovati za prvog čoveka kancelarije na Hradčanima. To je miran i staložen političar, dobar diplomata, njega ne prate skandali i afere, slovi za čoveka koji razgovara i s ljudima čije mu je mišljenje potpuno strano. Oni koji ga bolje poznaju kažu da, iako nije harizmatski vođa, ima kvalitete čoveka koji spaja, a ne razdvaja. Osim što bi, u ovom trenutku, imao podršku oko 23 odsto Čeha, Pithart može da računa i na ozbiljniju podršku u Parlamentu, najpre među poslanicima nekoliko manjih partija koje čine koaliciju desnog centra, ali i među socijaldemokratama. Najžešće oponente imao bi u jednom krilu Klausovih konzervativaca.

Vaclav Klaus je jedan od najiskusnijih i najuticajnijih čeških političara, pun energije i znanja, pravi partijski lider, ali veoma stranački obojen. Trenutno ga podržava samo 17 odsto Čeha za funkciju predsednika Republike. Kažu da je, kao veoma sujetan političar, sve snage usmerio isključivo na parlamentarne izbore u želji da svojoj partiji povrati mesto premijera, a eventualno mesto predsednika Republike shvatio bi kao rezervnu, havarijsku varijantu. Malo je onih poslanika, mimo njegovog ODS-a, koji bi mu dali svoje glasove u Parlamentu. Za deo javnosti, Klaus je tipičan političar koji više deli nego što ujedinjuje, a u inostranstvu u prvi plan ističu kontroverze koje on izaziva oko sebe.

Otakar Motejl, ombudsman, tek odnedavno slovi kao mogući kandidat za predsednika. U njegove kvalitete se ubrajaju stabilnost i mirnoća, zatim respektovanje celog spektra političkog delovanja u zemlji, jako osećanje odgovornosti pred javnošću, a tu se naziru i nagoveštaji da bi upravo u javnosti mogao biti veoma popularan. Njegovi minusi su u neiskustvu u diplomatiji i, što je trenutno možda još važnije, Otakar Motejl nikada nije bio član nijedne političke partije i nejasno je kako bi prošao u Parlamentu. Potencijalno, Motejl bi mogao da bude dobitna kombinacija.

Miloš Zeman, premijer, takođe je kandidat iz senke. Kada je obećao da će otići sa mesta predsednika socijaldemokrata, mnogi mu nisu verovali, a on je zaista tako i učinio. Sada uporno govori da posle parlamentarnih izbora ide u penziju, mnogi mu opet ne veruju, a da tako bude, potrudio se i sam Zeman rekavši da će se možda kandidovati za Hradčane, ako ga zamoli njegova partija. Slično Klausu, Zeman je veoma jak partijski čovek, koji je za samo nekoliko godina svoj ČSSD uzdigao u jednu od vodećih partija na sceni. Kao Klaus, i Zeman može da računa na veliku podršku svojih poslanika i veoma malo na podršku drugih partija. Zeman ne voli mnogo javnost i novinare, a brz je na jeziku, lako upada u konfliktne situacije, u inostranstvu ima već nekoliko „crvenih kartona“, tačnije uljudnih molbi da ne dolazi u posete.

Naravno, do trenutka kada će novoizabrani parlament izabrati novog predsednika Republike ostalo je dovoljno vremena da se pojave i neki drugi kandidati, mada je već sada gotovo sigurno da žena kandidata nema i da će ih teško i biti, iako je baš Vaclav Havel nedavno rekao kako bi želeo da ga zameni žena…