Međunacionalne varnice

Da je i u državi koja važi za kolevku „reda i discipline“ moguće narugati se pravnim normama, čak izvrdavati ustav, dokaz je, smatraju predstavnici nacionalnih manjina Austrijski državni ugovor, koji je 15. maja obeležio pola veka od potpisivanja. „Nijedan pasus 7. člana Austrijskog državnog ugovora nije u celini ispoštovan“, izjavio je tom prilikom advokat iz Celovca/Klagenfurta Rudi Vouk, jedan od najvatrenijih aktivista slovenačke manjine u Austriji. U Centru austrijskih narodnosti (CAN), nevladine krovne organizacije austrijskih manjina, iskoristili su svečarsku atmosferu da sumiraju poluvekovni bilans austrijske politike prema manjinama.

Marjan Pip, predsednik CAN-a, izjavio je da 50 godina važenja austrijskog Državnog ugovora ujedno predstavlja pola veka „kršenja prava i ustava Druge austrijske republike“, pošto je posle tri godine „konferencija usaglašavanja okončana zaključkom da mora biti ispunjena vladina uredba iz 1977. godine, koju je ustavni sud 2001. godine proglasio protivustavnom“. Rečena uredba nalaže postavljanje tek 91 dvojezične table u različitim krajevima mešovite Koruške, ali ni gotovo 30 godina pošto je ona doneta nisu postavljene sve table. Širom Koruške trebalo bi da je postavljeno najmanje 800 dvojezičnih topografskih tabli, da su one razmeštene odmah posle potpisivanja Državne pogodbe.

OGORČENjE: Advokat Vouk ponovio je ono što predstavnici slovenačke manjine govore već decenijama: mada 7. član Austrijskog državnog ugovora (ADU) određuje ravnopravno učešće građana sa slovenačkim korenima u kulturnom životu Austrije, činjenica je da „slovenačka muzička škola dobija za jednog učenika čak četiri puta manje sredstava nego nemačka muzička škola, a od sredstava koja su namenjena unapređenju kulturnog života, koruški Slovenci dobijaju tek osminu onoga što nam pripada; primera radi – jedini slovenački nedeljnik ‘Novice’ prima toliko pomoći koliko klupski list nekog motorističkog društva“.

Ogorčenje prvaka slovenačke manjine utoliko je veće ne samo zato što se razgovori o dvojezičnoj topografiji već godinama nisu makli s mrtve tačke (u poslednjoj fazi ih je vodio kancelar Šisel) već i stoga što lokalne vlasti zaobilaze i presude ustavnog suda i direktive iz Beča; ukratko, presuda ustavnog suda o upotrebi slovenačkog jezika kao službenog– još nije realizovana. Od slovenačkog osamostaljenja stanje je pogoršano, pošto nije malo političara u vrhu vlasti ne samo u Klagenfurtu nego i u Beču koji Sloveniji osporavaju nasledstvo Austrijskog državnog ugovora, dok se službena Ljubljana već deceniju i po trudi da dokaže da je sukcesor u zaštiti svoje manjine. Slovenačka manjina je na plebiscitu pre gotovo 80 godina odlučila da ne želi priključenje matici tj. Kraljevini SHS, već je ostala deo Austrije, da bi sve do sada za tu lojalnost Beču plaćala uskraćivanjem garantovanih manjinskih prava pa je asimilacijom praktično desetkovana.

Neka od tih prava ovih dana su navrat-nanos ostvarena uoči velikog datuma, ali je zadovoljstvo slovenačke manjine brzo splasnulo. Samo nekoliko sati posle svečanog postavljanja pet novih dvojezičnih tabli u austrijskoj Koruškoj, nepoznata lica su izvela prve „diverzije“. Iako žandari navodno noć i dan paze na table, neonacistima je uspelo da u selu nadomak Klagenfurta lakom umrljaju dvojezički krajputaš koji je tamo stajao godinama, dok su novu tablu kod Žvabeka preradili tako da je ostala bez slovenskih slova (bez Ž).

IPAK SATISFAKCIJA: Uprkos činjenici da su obe države (Austrija i Slovenija) deo velike, ujedinjene Evrope, međunacionalna trvenja su još uvek velika, za protagoniste nesrazmerna i jedva podnošljiva. Tako se desilo da su teško izborene dvojezičke table 12. maja postavljene u cik zore, krišom od očiju javnosti, pri čemu su u poslednjem trenu otkazane priredbe zakazane u tu čast. Da atmosfera u južnoj austrijskoj pokrajini postane napeta do krajnosti ponovo se pobrinuo i koruški poglavar Jerg Hajder, izjavom da dvojezičko bogosluženje u Koruškoj znači da crkva zapostavlja nemački jezik, tj. da ima „suviše malo sluha za većinski narod“. Kancelar Šisel pokušao je da amortizuje međunacionalno varničenje pa se uprkos otkazanom slavlju pojavio u Koruškoj na dan postavljanja dvojezičkih tabli i novinarima objasnio da „nije važno praznovanje, već da ispunimo Austrijski državni ugovor“. Tokom njegovog boravka taze dvojezičke table čuvali su pripadnici mesne kriminalističke službe, da bi taj posao potom preuzela žandarmerija. Što nije neobično, ako se zna da u kraju nije malo meštana koji su u mikrofon izjavili da su dvojezički topografski putokazi „sramota za Austriju, jer nismo u Sloveniji“, uz orkestraciju pripadnika koruških „brambovaca“ koji su na austrijskoj strani, od graničnog prelaza Ljubelj prema Klagenfurtu posejali plakate „Nećemo slovenačku Korušku“. Sve to, međutim, nije sasvim uništilo satisfakciju slovenačkog življa, koji je posle 30 godina upornosti i borbi konačno dobio još nekoliko tabli na slovenačkom jeziku, tačnije pet od najmanje 250, koliko im je 2001. godine dosudio Ustavni sud.