Maradona vs. Buš

Veoma je verovatno da je prošlog vikenda sankcionisani Kastro sebi priuštio jednu od kubanskih cigara kojih se tek nedavno odrekao, isto kao i alkohola i žena. Koga briga da bude primer za program „u zdravom telu zdrav duh“ kada bivši debeljuca Maradona, utegnut u majicu sa likom Buša juniora, pred desetinama hiljada čegevarista, argentinske torcide, antiglobalista i uvek za žurku rasploženih Latinosa, deli packe američkom predsedniku. Doduše, fudbalska ikona je na stadionu u Mar del Plati izgovorio samo tri rečenice – „Volim vas“, „Argentina je divna“ i „Uklonimo Buša“. Dovoljno, međutim, za legendarnu „10“, „malog Dijega“ koji je upravo ono što Argentinci žele da vide – sebe ili Argentinu, latinoamerički real–show o usponu i padu i usponu i padu, itd.

Maradona je bio sve, čak i ono što nije, od siromašnog dečaka iz predgrađa do ekscentričnog milionera, pacijent raznih bolnica i argentinski genije koji je izdriblao jednu celu generaciju fudbalera i, onako usput, možda najvrednije, na svetskom prvenstvu u Meksiku Englezima vratio milo za drago – dva gola za rat na Foklandskim ostrvima. Kada više niko nije verovao u njegov povratak, a uplakana Argentina se pripremala da sahrani i svog poslednjeg boga, nakon Če Gevare i Evite Peron, Maradona se pojavio sa 60 kila manje, televizijskim programom, sa satovima na obe ruke, novom devojkom, smanjenim želucem i gomilom planova – na kraju i odlazak sa argentinskom reprezentacijom u Nemačku, na predstojeće svetsko prvenstvo u fudbalu. Do tada Maradona, očigledno, ima nameru da Džordža Buša ako ne ukloni, onda mu bar pokaže zube – na sreću i radost Fidela Kastra, koji osim verbalnih dobacivanja na relaciji Vašington–Havana nema šta bolje i više da ponudi američkom predsedniku. U vojnoekonomskoj neimaštini Kube, Kastrov jedini recept za opstanak zove se populizam. Pored Maradone, nostalgičnih čegevarista iz Evrope, ljubitelja kastroizma, i pola Latinske Amerike, Kastrovoj popularnosti najviše doprinose Sjedinjene Države svojim nepopularnim, nepravednim i neefikasnim sankcijama i sumanutim ignorisanjem Kube. Na stranu što je stari lisac i šarmantan i diktator.

KONTRASAMIT ZA SVE: Bilo kako bilo, Kastro je mogao da uživa u prenosu samita, ali ne onog zvaničnog, na kome su učestvovala 34 predsednika „od Aljaske do Ognjene Zemlje“, već kontrasamita, s Maradonom na čelu, venecuelanskim predsednikom Hugom Čavezom i bolivijskim sindikalcem i ekstremnim levičarem Evom Moralesom, koji su prenosile bezmalo sve televizijske stanice. Čak je i 1500 novinara u Mar del Plati na ekranima u pres-centru umesto političkog vrha na gledanje dobilo fudbalski stadion.

Skandal za skandalom, a sve je počelo sa „Do đavola s Alcom“ Huga Čaveza. Alca je španski naziv za sveameričku zonu slobodne trgovine, a ideja o njoj potekla je iz Sjedinjenih Država 1994. Tada je i doneta odluka da 2005. godina bude poslednji rok za stvaranje najveće zone slobodne trgovine na svetu. Plan bi možda i bio ostvariv da su Sjedinjene Države i Kanada pristale na smanjenje agrarnih subvencija u iznosu od jedne milijarde dolara dnevno, kojima štite sopstvene proizvođače. U slučaju da se ništa ne promeni, južnoamerički proizvodi bili bi nesposobni da konkurišu na planiranom gigantskom tržištu. Zemlje Južne Amerike sa razvijenom agrarnom delatnošću kao što su Argentina, Brazil, Urugvaj i Paragvaj su, po sadašnjim uslovima, najviše pogođene stvaranjem Alce koja bi, prema mišljenju mnogih, bogate učinila bogatijim, a siromašne još siromašnijim. Ovim zemljama, udruženim u zajednicu Mercosur, pridružila se i Venecuela, iako su razlozi Huga Čaveza za to više ideološke nego ekonomske prirode. Sve u svemu, izgleda da bi Alca bila ostvariva kada predsednik Amerike ne bi bio Džordž Buš, kada bi jenkiji bili rado viđeni gosti među Latinosima, Maradona – košarkaš, Fidel Kastro – u grobu, a predsednik Venecuele Hugo Čavez – u zatvoru. Sve to nije slučaj, a četvrti samit se još pre početka pretvorio u natezanje dva politička bloka – pro i kontra Alce, na navodno iznenađenje mnogih državnika koji su očekivali da će u Argentini rešavati goruće probleme Latinske Amerike kao što su nezaposlenost i siromaštvo.

Za još više iznenađenja pobrinuo se predsednik Argentine, ne ulažući bilo kakve napore da kao domaćin samita zadrži neutralnost i pokuša da izmiri zaraćene blokove. Nestor Kirhner, čija je popularnost u Argentini, nakon izbora njegove supruge za senatorku, sve veća (Argentinci nikada nisu zaboravili bračni par Peron) ispalio je prilikom otvaranja samita pun šaržer opaski na račun MMF-a. Na kraju je i politika Vašingtona došla na red i to u prisustvu Džordža Buša. Između ostalog, liberalizacija trgovine i povećanje preduzetništva u Argentini su, po mišljenju Kirhnera, Argentinu doveli do ekonomskog kraha od čijih posledica će se ova zemlja teško oporaviti. Na tu izjavu je cela američka delegacija bila iznenađena, a konzervativni meksički predsednik Vinsent Foks je zaboravio čak i učtivo da aplaudira. Najveća podrška Amerikancima dolazi upravo iz Meksika, a predsednik Foks je za vreme samita izjavio da je spreman na formiranje Alce i bez zemalja Mercosura. „Vodiću ljubav istovremeno i sa Mercosurom i sa Alcom, ako treba“, napomenuo je Foks, koji po meksičkom zakonu nema pravo da se kandiduje na predstojećim predsedničkim izborima 2006. godine. Na tu izjavu replicirao je opet Nestor Kirhner činjenicom da bi isključenjem zemalja Mercosura Alci nedostajalo 75 odsto ukupnog bruto proizvoda Južne Amerike… Pa opet Foks, Amerikanci su se i dalje gledali začuđeno, brazilski predsednik se pitao zašto se uopšte raspravlja o zoni slobodne trgovine, a ne o nezaposlenosti, kako je najavljeno, dok je predsednik Čilea demokrata Rikardo Lagos izjavio da takvu diskusiju jos nije video. Samit je završen bez ikakvih konkretnih zaključaka, otkazane su završne konferencije za štampu, a državnici su brže-bolje odleteli kućama s na brzinu napisanom završnom deklaracijom – da su neke zemlje za Alcu, a neke ne.

RAZLAZ NA BRZINU: I ko je tu koga nadmudrio? Čavezu je sasvim jasno da je američki predsednik „najveći gubitnik“, s njim zajedno i 28 zemalja, sve tri Amerike koje valjda ne znaju šta će pa se uhvatili SAD i Alce. Pobeda, kaže Čavez, pripada „petorici musketara“ – Venecueli, Argentini, Brazilu, Paragvaju i Urugvaju. Buš je izdržao da bude „pristojan“ do kraja, kako je i najavio, osim što je samit napustio pre kraja, a prvu polovinu prespavao. Međutim, ni Čavez nije, kako je obećao, sahranio Alcu. Činjenica je da 28 zemalja sa oba američka kontinenta podržava stvaranje najveće zone slobodne trgovine, kao i da nijedna od četiri zemlje članice Mercosura nije odbila mogućnost stvaranja Alce. Radi se o taktičkom manevru, bar se tako nadaju mnogi analitičari, i čekanje na Alcu koja će odgovarati manje-više svima.

Fuera Bush de Argentina, Fuera Yankee da Amerika Latina. Za Džordža Buša bi bilo ako ne i politički korektno, onda bar lagodnije da je poslušao kubanskog El Maxima koji mu je poručio da ostane kod kuće: „Da sam ja na mestu predsednika Sjedinjenih Država i da imam imalo pameti u glavi“, izjavio je Fidel Kastro u „La noche del 10“, Maradoninoj tv-emisiji, „ne bih putovao u zemlju u kojoj važim za personu non grata i nepotrebno izazivao Argentince.“ Potrebno ili ne, Džordž Buš je izveo Argentince na ulice, pa je bar svima bilo jasno da je u Mar del Plati, makar za dva dana, pobedio latinoamerički duh Če Gevare i sjajan Maradona, antiglobalizam i pacifizam. U Argentini su bili i Emir Kusturica i kubanski muzičar Silvio Rodrigez, kao i dobitnik nobelove nagrade za mir Adolf Pérez Eskivel i još desetine poznatih ličnosti koje su na kontrasamit u Mar del Platu stigle zajedno sa Dijegom Maradonom, specijalno za tu priliku iznajmljenim vozom Alba Ekspres. Pored njih, stotine plakata ispisanih sa Fuera Bush – „Američki predsednik napolje“, u svim bojama i veličinama, sa svastikom umesto slova „s“, molotovljevi kokteli, žene umotane u feredže, pokreti bezemljaša, crvenih i zelenih, majke poginulih američkih vojnika u Iraku, razbijena stakla na prodavnicama, paljenje američke zastave, nekoliko stotina hiljada demostranata širom Argentine i stari lisac iz pozadine.

„Sve to nisam očekivao“, poverio se Džordž Buš argentinskom predsedniku i dodao da je pomalo iznenađen. Nešto kasnije od Buša je stiglo i objašnjenje protesta na ulicama Mar del Plate: „Ne mogu baš celom svetu biti simpatičan“, rekao je Buš odlazeći u Brazil.

JAJA NA 40 METARA: Nekada su i američki predsednici znali da uživaju u samba-državi – Franklin Ruzvelt se vozao kabrioletom, Dvajt Ajzenhauer šetao Kopakabanom, a Bil Klinton igrao fudbal s Peleom. Džordž Buš junior u Brazilu znači – da i pečena jaja sa sokom od pomorandže moraju da stanu na 40 metara udaljenosti. Zato je nekoliko stotina soba hotela Blue Tree u glavnom gradu Brazila ispražnjeno nedelju dana pre dolaska američkog predsednika. U prečniku od 19 kilometara iznad hotela je i pticama bilo zabranjeno da lete, a 40 metara udaljenosti od Džordža Buša važilo je za sve i svakog, pa i za doručak koji je na kraju, uz pomoć agenata FBI-ja, stigao do kraljevskog apartmana bračnog para iz Amerike. Prvu posetu Džordža Buša Brazilu obezbeđivalo je 2000 pripadnika vojske, mornarice, federalne policije i ne tako zanemarljiv broj američkih specijalaca, a sve to je koštalo nekoliko stotina hiljada dolara dnevno. U brazilskoj metropoli Sao Paulu jaja su letela na Bank Boston, dok je američki konzulat u Fortalezi ofarban u crveno. Slično kao i u susednoj Argentini, i Brazilci su Buša dočekali sa Fuera Bush i Yankees go home. Brazilska senatorka Heloisa Helena je pre dolaska Buša, a povodon najavljenog roštilja koji je brazilski predsednik organizovao za kolegu iz Sjedinjenih Država, izjavila da se nada da će meso za Džordža Buša biti kontaminirano. Buš je preživeo, a za američku diplomatiju je brazilski predsednik Lula da Silva, i pored ovakvih izjava brazilskih političara, još uvek jedini razuman u regionu.

Međutim, predsednika najbrojnije zemlje Južne Amerike, koliko god on Amerikancima delovao razumno, u Brazilu retko ko još razume. Obećani programi socijalne zaštite siromašnih izostali su, kao i reforme zdravstva i obrazovanja. Korupcionaški skandali unutar Luline Levičarske partije radnika doveo je do naglog pada Luline popularnosti, što se najbolje pokazalo na nedavno održanom referendumu o zabrani oružja. Na početku godine više od 80 odsto Brazilaca je, prema rezultatima ispitivanja javnog mnjenja, instituta IBGE, bilo za zabranu oružja za koju se između ostalih založila i Lulina vlada. Konačno, na referendumu je samo 30 odsto bilo za, što zbog nezadovoljstva radom policije što zbog politike Lule. Sopstvenu, Levičarsku partiju radnika predsednik je izneverio ponekim neoliberalnim potezima, a prelazak u blok onih zemalja koje podržavaju stvaranje Alce moglo bi da ga košta i predsedničkog mesta.

Zbog toga je Lula posetu američkog predsednika skrenuo na druge teme, na borbu protiv siromaštva i održavanje demokratije, uz napomenu da će Alca, valjda/možda krenuti, pokušavajući da uradi isto što i konzervativni meksički predsednik Vinsent Foks – da sedne na dve stolice istovremeno, jednu u Južnoj i drugu u Severnoj Americi.