Mali skandali i veliki nesporazumi

Staro je pravilo da se ključne odluke u Evropskoj uniji donose unutar osovine Pariz-Berlin. Međutim, ti odnosi “škripe” od kada je u decembru prošle godine Olaf Šolc postao nemački kancelar, posle šesnaestogodišnje vladavine Angele Merkel.

Očigledno je da između njega i francuskog predsednika Makrona nije uspostavljena prava komunikacija; čak je došlo i do malog diplomatskog skandala prilik om Šolcove posete Parizu krajem oktobra. Umesto uobičajene zajedničke konferenciju za štampu, koju je nemačka strana čak i unapred najavila, sastanak se završio bez obraćanja novinarima.

Taj svojevrsni fijasko saradnici Šolca i Makrona (koji su odbili da se javno imenuju) pokušali su da predstave odabranim novinarima kao vrlo konstruktivan sastanak, samo što u to nisu mogli nikoga da ubede. Odbijanje zajedničkog nastupa pred medijima posle sastanka dvojice državnika vrlo se retko događa i predstavlja neku vrstu “ukora”; tako je nedavno Šolc postupio prilikom posete mađarskog premijera Viktora Orbana.

NIZ NESPORAZUMA

France Fuel Shortages

Dve strane već duže vreme imaju različite stavove. Pitanje pomoći privredi i stanovništvu zbog visokih cena struje i gasa posebno je osetljivo jer posledice energetske krize žestoko pogađaju birače širom kontinenta. Francuska je (kao i niz drugih članica EU) bila preneražena kada je nemačka vlada najavila, bez konsultacija sa njima, pomoć privredi i stanovništvu od čak 200 milijardi evra u naredne tri godine. Na kritike iz Pariza, Nemci su hladnokrvno ukazali da oni rade isto što i drugi, uključujući Francusku, koja je u potpunosti nacionalizovala svoju elektroprivrednu kompaniju EDF i dekretom ograničila poskupljenje struje na samo četiri odsto. Spor se vodio i oko izgradnje novog gasovoda nazvanog “Midcat” između Španije i država na severu, na čemu je insistirala Nemačka, a koji Francuska odbija pozivajući se na ekonomske i ekološke razloge. Međutim, pravi razlog leži u nameri Francuske da se gas transportuje za Nemačku preko francuskih terminala, a ne iz Španije; Pariz jednostavno ne želi konkurenciju za svoje kompanije.

Nemačka sa svoje strane kategorički odbija predloge Francuske (ali i niza drugih država) da se odredi maksimalna cena za uvozni gas, smatrajući da to može da dovede do nestašice jer bi se tankeri sa tečnim gasom preusmerili ka Aziji.

Francuzi bezuspešno pokušavaju da nagovore Nemce da učestvuju u projektu proizvodnje novog lovačkog aviona. Pogodila ih je i činjenica da će Nemačka najveći deo od dodatnih 100 milijardi izdvajanja za naoružavanje iskoristiti za nabavku američkog oružja, uključujući najmoderniji lovački avion F-35. Berlin je u međuvremenu odustao i od projekta zajedničke proizvodnje helikoptera “tigar”.

Nešto pre posete Šolca Parizu, Nemačka je otkazala tradicionalno zajedničko godišnje savetovanje ministara dveju država (ti sastanci se održavaju jednom godišnje još od 2003. godine); termin se poklopio sa školskim raspustom u Nemačkoj, pa je navodno čak pet ministara htelo da to (“retko slobodno”) vreme provede sa decom, među njima i ministarka spoljnih poslova Analena Berbok. To je delovalo više nego neubedljivo, imajući u vidu da bi bar ministarka spoljnih poslova morala da bude svesna važnosti saradnje sa Parizom u trenutku kada se vodi rat u Ukrajini, a Evropa ima čitav niz velikih problema. Pravi razlog za odlaganje ipak je bio suštinski političke prirode: razlike u pogledu energetske politike i zajedničke odbrane bile su tolike da nije moglo ni da se pripremi zajedničko saopštenje, pa je održavanje sastanka bilo potpuno besmisleno.

To nije kraj kuršlusa između dveju država: Šolc je otkazao sastanak sa francuskom premijerkom Elizabet Born jer se razboleo od korone, a iz istog razloga je odbio i razgovor preko video-veze. Sve to bi nekako i moglo da prođe da istog dana Šolc nije putem video-konferencije objavio plan za dodelu 200 milijardi evra subvencija namenjenih plaćanju računa za energiju. Francuzi su pobesneli ne samo zbog otkazivanja sastanka, već i zbog toga što ih Nemci nisu unapred obavestili o nameri da isplate tolike subvencije.

RAZLIČITI STAVOVI U VEZI SA KINOM

Pariz i Berlin se značajno razlikuju i u stavovima vezanim za Kinu. U Francuskoj su smatrali da Šolc ne treba početkom novembra da ide u Peking jer bi tim činom dao “dodatni legitimitet” predsedniku Siju koji je upravo na partijskom kongresu dobio i treći mandat (Šolc je prvi strani državnik koji je posetio Kinu posle tog događaja). Makron je smatrao da bi bilo mnogo bolje da se u Kinu ide nešto kasnije, po mogućnosti i zajedno sa Šolcom. To nije prihvaćeno u Berlinu, pa je Šolc posetio Kinu sa velikom privrednom delegacijom kako bi sklopio čitav niz poslova, očigledno smatrajući da su nemački privredni interesi iznad geopolitičkih “razloga” koje je izneo Makron.

Francuska je prigovorila Nemačkoj i što kineska kompanija kupuje 25 odsto vlasništva nad lukom u Hamburgu, tvrdeći da se ne sme dozvoliti kinesko ulaganje u bazičnu infrastrukturu, ali je nemačka vlada ipak dozvolila tu prodaju.

NEMAČKA NA PRVOM MESTU!

Mnogi smatraju da je ključni element politike kancelara Šolca “Nemačka na prvom mestu”, parafrazirajući političku maksimu Donalda Trampa “America First!”. U tome ima nešto istine jer očigledno da u velikoj evropskoj energetskoj i ekonomskoj krizi Berlin ne želi da bude “majka” (bolje reći kasa) za sve probleme. Međutim, treba imati u vidu i složenu političku situaciju u Nemačkoj; vlada je teškom mukom skrpljena koalicija triju stranaka, što se desilo prvi put u istoriji posle Drugog svetskog rata. Šolcu nedostaju harizma i politička snaga koje je s vremenom stekla Angela Merkel. Uz sve to, njegova popularnost kod birača je relativno mala, a stranka je pala na treće mesto po rejtingu, čak ispod koalicionih partnera Zelenih. Birači su nezadovoljni pošto je energetska kriza koja je počela još prošle jeseni ozbiljno uzdrmala nemačku privredu; uz to je inflacija premašila 10 odsto, a Nemce duboko uznemirava rat u Ukrajini.

Šolc se istovremeno suočava sa očigledno (pre)ambicioznim Makronom koji pokušava da “preuzme” glavnu reč u evropskim poslovima koristeći njegovo očigledno neiskustvo u međunarodnim odnosima (po tome se razlikuje od Angele Merkel, koja je umela da “ukroti” Makrona). Makronove ambicije su ogromne, ali malo šta je uspeo da uspešno sprovede: teško je nabrojati sve njegove promašaje u spoljnoj politici. Ipak, da navedemo debakl vojne misije u Maliju i potpuni fijasko u Libanu, kada je pokušao da “ubedi” političare da se povuku kako bi ta država dobila preko potreban novac. I pored toga, on ne odustaje i stalno pokušava da vodi glavnu reč u čitavom nizu pitanja, što Šolc očigledno nije voljan da mu prepusti, ali ni sam nije sposoban da formuliše neku ozbiljniju spoljnu olitiku.

PROBLEMI NA SVE STRANE

Nisu loši samo odnosi između Makrona i Šolca; prema pisanju magazina “Politiko”, dva najviša funkcionera Unije, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel praktično ne razgovaraju, a nema ni uobičajene radne komunikacije između njihovih timova. Prošle nedelje sukobili su se novoizabrana premijerka Italije Đorđa Meloni i Makron oko prihvata izbeglica koji su brodom došli do italijanske obale. Italijanska vlada je odbila da dozvoli njihovo iskrcavanje (što je izazvalo pravu euforiju kod političara sa desnice) i poslala je brod do Francuske, koja ga je primila, ali je najavila da će zauzvrat “utvrditi” granicu prema Italiji kako migranti ne bi mogli odatle da dolaze. Melonijeva je dodatno ispostavila niz “nezgodnih” zahteva prema Briselu, prvenstveno za korišćenje novca iz evropskih fondova namenjenih saniranju posledica energetske krize.

Odnosi između Poljske i Brisela su izuzetno loši, pošto Poljska optužuje Ursulu fon der Lajen da je izneverila dogovor oko puštanja novca iz evropskih fondova, što je bilo uslovljeno reformama u pravosuđu. Poljska je izmenila određene zakone kako je, izgleda, bilo dogovoreno, ali su se protiv isplate novca pobunili pojedini članovi EK, kao i čitav niz evropskih političara. EK je na kraju odbila da isplati sredstva pozivajući Poljsku na dodatne ustupke, što su oni odbili smatrajući da ih je Fon der Lajenova prevarila. Poljska je odlučila da više neće pregovarati sa Briselom, a predsednik vladajuće stranke PiS Jaroslav Kačinjski uveren je da će novac dobiti tek posle izbora, koji će se održati sledeće godine.

Ni sa Mađarskom nisu rešeni brojni problemi, pa je Mađarska prošle nedelje blokirala plan EK o dodeli zajmova Ukrajini tokom sledeće godine u visini od 18 milijardi evra (i pored svih preporuka MMF-a, EU očigledno nije u stanju da donira ta sredstva). Istovremeno, ona očekuje “zeleno svetlo” Brisela za isplatu 13 milijardi evra iz evropskih fondova, što je uslovljeno reformama u oblasti pravosuđa i borbe protiv korupcije. Upravo u nameri da se otkoče ta sredstva, u Budimpešti se ovih dana usvaja niz zakona koji treba da učvrste nezavisnost pravosuđa i učine efikasnijom borbu protiv korupcije. Iako Mađarska tvrdi da ne prihvata kredite za Ukrajinu isključivo iz načelnih razloga, jer ne želi da dođe do novog zaduživanja cele Unije, u Briselu su ubeđeni da je u pitanju obična ucena kako bi Mađarska dobila veoma potreban novac. Finansijska situacija u Mađarskoj nije nimalo dobra i ta zemlja ne može sebi da dozvoli da duže vreme ostane bez pomoći. Pored visoke inflacije i valuta ubrzano gubi vrednost: evro je početkom godine vredeo između 350 i 370 forinti, da bi se prethodnog meseca kretao u rasponu od 400 do 430 forinti. Premijer Orban, očigledno poučen poljskim primerom, koristi priliku da pritisne Brisel tamo gde “najviše boli” kako bi posle usvajanja niza propisa ipak dobio preko potreban novac.

BEZ SARADNJE DVE DRŽAVE NEMA REŠENJA KRIZE?

Pomenuti problemi nisu jedini sa kojima se suočava EU. Visoka inflacija i naglo povećanje kamatnih stopa bolno otvara pitanje velikih državnih dugova Italije, Španije ali i Francuske (Grčka još uvek može da koristi sredstva iz kriznog fonda). Evropu, ako bez većih problema izgura ovu zimu, odnosno ako ne bude velike hladnoće, čeka potencijalno još teža kriza u snabdevanju gasom sledeće godine.

U nedostatku bliske saradnje između Pariza i Berlina, teško se može očekivati da će EU uspeti da uspešno prebrodi teške probleme pred kojima se nalazi. Ni Šolc ni Makron očigledno nisu političari velikog formata iako je Aleksandar Vučić jednom ocenio da je “Makron geopolitički genije”. Njihovi loši odnosi postali su tema u svim evropskim medijima, pa zato i neće biti lako da se stvari izglade u bližoj budućnosti. A posledice tih odnosa tek će se osetiti u funkcionisanju EU.