Kažu da je Jurij Mihajlovič Luškov 18 godina vladao Moskvom kao nekim feudom i onda je u utorak 28. septembra došavši na posao u 7.55 u štampi pročitao ukaz o vlastitoj smeni zato što je predsednik Rusije izgubio poverenje u njega.
Da „strela leti“ videlo se prošle nedelje kada je otišao u Austriju, gde je njegova žena Jelena Nikolajevna Baturina u Kicbilu investirala u banjski biznis, da tamo 21. septembra proslavi svoj 74. rođendan. O tom odmoru su pisali mnogi ruski i zapadni listovi kao o tajmautu tokom koga će Luškov razmišljati o ostavci, pošto je, navodno, bio „prikucan za zid“ tokom nedavne posete Kremlju, gde se sreo s jednim višim činovnikom administracije predsednika, ali ne i s Medvedevom.
O Luškovu i njegovoj drugoj ženi Jeleni Baturinoj poslednjih nedelja u federalnim ruskim medijima je objavljeno mnogo negativnih priloga. Na ruskom NTV-u, po imenu nezavisnoj televiziji u državnom vlasništvu, emitovan je film Delo v kepke o korupcionaškim aferama u koje su umešani moskovski činovnici, o rasipanju moskovskog budžeta, o biznisu supruge gradonačelnika, o izgradnji autoputa kroz Himkinsku šumu kojoj se protive ekolozi, o skandaloznom rušenju domova žitelja moskovskog rejona Južno Butovo…
Luškovljeva kepka – kapa, kačket – je, inače, deo njegovog imidža. Kažu da je na novogodišnjoj aukciji „Rosijske gazete“ 24. decembra 2007. srebrna kopija Luškovljevog kačketa prodata za milion dolara, kupio ga je prvi zamenik generalnog direktora kompanije DSK-1 Andrej Pankovskij.
DRAGA JELENA NIKOLAJEVNA: Telekanal NTV je u okviru „Ruskih senzacija“ emitovao i film Draga Jelena Nikolajevna. Reč je o Jeleni Baturinoj, naravno, o njenom biznisu koji se prostire od poslova s plastikom, cementom, građevinskim i razvojnim kompanijama do kompjutera, agrara i turizma.
Supruga Jurija Mihajloviča, Jelena Baturina, predsednica kompanije „Inteko“, navodno je jedna od najbogatijih Ruskinja, po proceni magazina Forbs 279. osoba po bogatstvu u svetu, po ruskoj štampi jedna od tri najbogatije poslovne-žene sveta, nekih godina sa 2,9, a nekih sa 4,1 milijardom dolara.
Bilo je reči i o skupim hobijima te debeljuškaste žene okruglog lica rođene 8. marta 1963: o golfu, konjičkim sportovima i o njenom kolekcionarstvu – sakuplja imperatorski porcelan. Medijska priča o njoj je klasična: kuća u Londonu vredna 100 miliona dolara, još u rekonstrukciji, malo manja od Bakingemske palate, izgrađena početkom XVIII veka, u kojoj je snimana drama po Dikensovom romanu Nikolas Niklbi, i filmovi poput Ubistveno lepa i Noge od kadife…; osnivanje posebne škole pošto nisu mogli da se nađu dovoljno bezbedni uslovi u kojima bi se ćerke školovale itd.
Prve korake Jelene Nikolajevne u biznisu autori tog programa povezali su s osnivačem banke „Stoličnij“ Aleksandrom Smolenskim, koji je, kad je trebalo, dao Baturinoj zajam od pola miliona dolara. Drugi tvrde da je vrednost njene firme „Inteko“ skočila kada je 1995. na sumnjiv način dobila narudžbinu da proizvede 85.000 plastičnih stolica za najveći moskovski stadion Lužniki. Drugi su gunđali zbog toga što su baš od njene firme naručeni plastični poslužavnici za Ruski bistro, gradski lanac brze hrane koji je osnovao gradonačelnik Luškov da konkuriše Mekdonaldsu.
Kažu da je „Inteko“ nekada kontrolisao 20 odsto građevinskih projekata u Moskvi, ali da se iz toga povukao uz obrazloženje da firma mora da vodi računa o reputaciji s obzirom da je povezana s gradonačelnikom. Neki izvori pak ukazuju na to da je tokom berzanske krize 2009. firma „Inteko“ znatno umanjila svoju vrednost i da je jedna od onih koje za svoj spas traže veliku interventnu pomoć od ruske vlade „po Obaminom modelu“.
„Inteko“ poseduje, kako bi se reklo na novogovoru, diversifikovani portfolio: hotele na Crnom moru, turistička odmarališta u Sočiju, fabriku kondenzovanog mleka, oko 72.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u okolini Belgoroda, gde se oko modernizacije poljoprivrede sukobljava s lokalnim guvernerom Jevgenijem Savčenkom, koga je tamo 1993. postavio tadašnji Luškovljev prijatelj Jeljcin, i koji je, kao i Luškov u Moskvi, više puta reizabran.
Po drugoj verziji, firma „Inteko“ se tamo sudarila s „Metal-grupom“, kompanijom koju navodno kontrolišu Viktor Černomirdin i njegov sin Vitalij. Oktobra 2005. advokat „Inteka“ Dmitrij Steinberg je ubijen pred svojom kućom. Jednog direktora te firme, Aleksandra Anenkova, napali su 2005. u Belgorodu sekirama. Radi hitnog prevoza u prestoničku bolnicu po njega su u Belgorod došla dva aviona, vladin i firme „Inteko“.
„Intekova“ fabrika prefabrikovanih građevinskih elemenata i cementa prodata je za milijardu dolara. Baturina je navodno to uložila u akcije u Gaspromu.
Kritike su usmerene ne samo na razmere bogatstva gradonačelnikove žene Jelene Baturine, već i na muža njene sestre Natalije, Vladimira Jevtušenkova, glavnog akcionara kompanije „Sistem“, koja je po oceni magazina „Forbs“ 2010. godine vredna 7,5 milijardi dolara.
MOSKOVSKI POSLOVI: U vreme Luškova u Moskvi, koja je značajno napredovala kao ekonomski centar, vrtele su se velike pare. Površina objekata u kojima se trguje uvećana je sa 2,3 miliona 1997. na 3,06 miliona kvadratnih metara 2001. godine. Za četvrtinu je uvećan broj gostionica. Industrijska proizvodnja u Moskvi je 2007. porasla za 11,5 odsto. Znatno je porasla i maloprodaja. Prilično se uvećava tržište nekretnina. Broj automobila u Moskvi uvećavan je za 150-200 hiljada godišnje. Paralelno s tim išla je izgradnja novih saobraćajnica, uključujući i treći i četvri saobraćajni prsten, koji se u Moskvi zove „kaljco“. Moskva je počela da raste u visinu, na primer izgradnjom Moskva Sitija.
Tokom Luškovljeve vlasti u glavnom gradu Rusije je obnovljen Hram Hrista Spasitelja, restauriše se Boljšoj teatar. Istovremeno s građevinskim bumom, u Moskvi pod Luškovom je, kako se tvrdi u ruskoj štampi, bilo srušeno oko 700 istorijskih zdanja. TV Rosija-24 emitovala je dokumentarni film o narušavanju istorijskog izgleda Moskve. U njemu se tvrdi da su moskovske vlasti odgovorne za to što su pod izgovorom da se vrši rekonstrukcija ugroženi i spomenici arhitekture kao što je kuća kompozitora Nikolaja Andrejeviča Rimskog-Korsakova. Bilo je reči i o rekonstrukciji legendarne skulpture Vere Muhine Radnik i kolhoznica koju su izvodile firme Jelene Baturine, a za koju je, kako autori tvrde, potrošena nesrazmerno velika suma – oko četiri milijarde rubalja, to jest više od 50.000 rubalja (1200 evra) za kilogram čelika.
Neki sociolozi nalaze da je Moskva najkorumpiraniji grad u Rusiji. U istraživanju fonda Obšćestvenoe mnjenije 2008. godine u Moskvi, 42 odsto ispitanika priznalo je da je davalo mito, vzjatki. To je opozicionaru Borisu Njemcovu bila osnova za tvrdnju da korupcija u Moskvi prožima praktično sve sfere života – od korupcije visokih dužnosnika do mita za milicionere i za upis dece u vrtiće i škole, za lečenje u poliklinikama i bolnicama. Luškov je preko suda tražio da se iznesu dokazi za takvu ocenu, ali je sud odbio njegov zahtev.
Uprava Moskve, gradonačelnik, Jelena Baturina i njena firma „Inteko“ su 13. septembra najavili tužbu protiv federalnih TV kanala. Ovi uzvraćaju da su spremni da iznesu dokaze o onome što su prikazali. Jelena Baturina izjavljuje „Njujork tajmsu“ da svi napadi na njenog muža imaju anonimni izvor u Kremlju, da to podseća na anonimna pisma iz sovjetskog vremena i da, dakle, između te kampanje i staljinizma nema razlike.
U intervjuu „Njujork tajmsu“ ona je objašnjavala, a ponovila i u izjavi za američki „Radio Sloboda“, da je informacioni rat federalnih tv-kanala protiv njenog muža zapravo priprema za predsedničke izbore 2012. I neki od sagovornika uticajnih ruskih medija (Aleksej Makarkin, zamenik direktora Centra političkih tehnologija) to vide kao uvodne borbe pred ruske parlamentarne izbore 2011. i predsedničke 2012. na koje bi Luškov mogao da ima uticaja. Po toj školi mišljenja, za vladajuću garnituru je bolje da se on sada neutrališe, a ne da se čeka da mu istekne mandat 2011.
MOĆ KREMLJA: Od kada je 2008. postao predsednik Rusije, Medvedev je smenio više regionalnih bosova u Rusiji, obično im ponudivši neki drugi posao ili penziju. „Mi ovde ne jurimo nikoga, mi ih jednostavno kupimo“, izjavio je politikolog Georgij Satarov „Njujork tajmsu“.
Očito je da je ta medijska kampanja povezana s namerom ruskog predsednika Dmitrija A. Medvedeva da otera Luškova bila uigrana. I predsednika Baškirije Murtaza Rahimova su na sličan način najpre kritikovali na NTV-ju, i to ne samo njega već i njegovog sina Urala Rahimova, a „Rosijskaja gazeta“ je objavila tekst pod naslovom „Baškirski paradoks“ o korupciji u baškirskom energetskom kompleksu, uz optužbe na adresu glave regiona i njegovog okruženja. Rahimov je, kao sada Luškov, najavljivao tužbe, ali je uskoro bio prinuđen da potpiše izjavu o dobrovoljnoj prevremenoj ostavci. Nekoliko gubernatora je to opisalo kao „crni PR“ (gubernator Nižegorodske oblasti Valerij Šancev, gubernator Kirovske oblasti Nikita Belih u izjavama Interfaksu, i drugi).
Luškov je možda ipak prvi „čačnuo“ gde nije smeo. U „Rosijskoj gazeti“ objavio je tekst u kome je Medvedeva kritikovao zbog neodlučnosti, a zapravo zbog toga što je ovaj, kao predsednik, podržao protivnike izgradnje autoputa kroz Himkinsku šumu, koju gura Luškov. Neki su zaključili da Luškov tom kritikom poziva premijera Vladimira V. Putina da bude opet predsednik. „Moskovskij komsomolec“ je 1. septembra objavio članak pod naslovom „Konkurencija oko Moskve“, u kome malo poznati autor piše da okruženje Medvedeva priprema „cvetnu antiputinsku revoluciju“, čiji su vesnici – smena premijeru lojalnog moskovskog gradonačelnika i izlazak na slobodu Mihaila Hodorkovskog, vlasnika „Jukosa“, o čijoj se robiji veoma zanima zapadna štampa. Kremaljski anonimni izvor 8. septembra izjavljuje agenciji Interfaks, da „vlasti Moskve pokušavaju da posvađaju predsednika i premijera“. Luškov je posle javno objašnjavao da on ne zabija klin rascepa između Medvedeva i Putina i da mu kao gradonačelniku Moskve nije u interesu da slabi centralnu vlast. „Konflikata nema. Ima raznih mišljenja. A pošto nema konflikta, nema ni razloga za ostavku“, izjavljivao je Luškov dok se oko njega širila praznina. Dmitrij Medvedev 3. septembra nije prisustvovao svečanostima povodom Dana Moskve i nije lično pozdravio Jurija Luškova.
BEZ GLAVNOG SLUŠAOCA: U subotu 18. septembra, neposredno pred putovanje, Luškov je nastupio na zasedanju generalnog sovjeta Federacije nezavisnih saveza profesionalaca Rusije u čijem je radu učestvovao i Vladimir Putin. Mediji su spekulisali da će se Luškov i Putin sresti u kuloarima, međutim premijerov pres-sekretar Dmitrij Peskov saopštio je novinarima da takav susret nije planiran. Luškov je na tom skupu govorio 20 minuta bez glavnog slušaoca – dali su mu reč pre nego što je Putin stigao.
Bez Putinove pomoći, Medvedev navodno nije imao dovoljno resursa da primora Luškova na ostavku. Govorilo se da Putin može dati podršku predsedniku, ali pod uslovom da na mesto Luškova dođe Putinov čovek. Među kandidatima koji bi ga zamenili pominjani su potpredsednik vlade Sergej Ivanov, koji je rekao da ne pretenduje na to mesto, pa i ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu. To mesto privremeno je zauzeo rukovodilac izgradnje grada Vladimir Resin.
Da Luškov nije otišao, to bi bio signal svoj birokratskoj eliti da Medvedev nije moćan, što bi za položaj predsednika bila opasna stvar, ali ni smena Luškova nije bila jednostavna.
OBRTI: Luškov, jamačno, zna ćudi politike. Naslov jedne njegove knjige glasi Egoizam vlasti, a drugi Ruski Parkinsonovi zakoni. Zna kako to može biti i grubo. Bivši šef službe bezbednosti Koržakov tvrdio je javno da je Berezovski, onaj biznismen što je sad u Londonu u egzilu, od njega lično tražio da ubije Luškova.
Zna i da se vremena menjaju, a s njima i ljudi. Luškov je bio važan saveznik Borisa Jeljcina – koga je posle jurio zajedno s Primakovom otvorivši vrata novoj gardi, koja sada juri njega. U oktobru 1993, u vreme raspuštanja Vrhovnog sovjeta, po njegovom naređenju zdanje Belog doma bilo je odsečeno od svih komunikacija.
Jeljcin ga je i uzdigao. Inženjer Luškov bio je član KPSS-a od 1968. do zabrane partije avgusta 1991. i deputat raznih sovjeta od 1975. Godine 1987. na inicijativu novog prvog sekretara KPSS-a Borisa Jeljcina, koji je tražio sveže kadrove, bio je postavljen za prvog zamenika predsednika moskovske vlade Mosgorispolkoma. Za našu priču može biti interesantno da je tada istovremeno postao i predsednik Moskovskog gradskog komiteta za agroindustriju i gradske komisije za kooperativne i individualne proizvođače. To nadleštvo je, kako se ispostavlja, bilo jedan od „inkubatora kapitalizma“. „Babica istorije“ je opet bila komunistička nomenklatura.
LJUTITI PUTIN: U fokusu pažnje ruskih medija bili su i odnosi Luškova i bivšeg vladaoca čerkeskog tržišta Teljmana Ismajlova. Tеljman Mardаnovič Ismajlov (azerbejdžanski Telman Merdan oglu Ismajilov; rođen 26. oktobra 1956) započeo je svoj biznis u Moskvi 1987. kooperativom pod nazivom Komerčeskaja blagotvoriteljnaja kompanija. Razvijajući je, tesno se sprijateljio s tadašnjim predsednikom komisije gradske vlade za kooperativnu delatnost Jurijem Luškovom. Sekretar te komisije bila je Jelena Baturina. Kada je 2009. Telman Ismajilov u turskoj Antaliji svečano otvorio hotel „Mardan palas“, nazvan po njegovom ocu Mardanu koji je tada punio sto godina, na svečanost su došli Ričard Gir, Šeron Stoun, Tom Džons, Monika Beluči, Paris Hilton, a lentočku pererezal – Jurij Luškov sa suprugom. Vladimir Putin je, kako je tada pisala ruska štampa, bio zbog toga v jarosti.
Jelenom Nikolajevnom Baturinom, saradnicom dvadeset sedam godina mlađom od sebe, Luškov se oženio 1991, dve godine pošto je 1989. umrla njegova prva žena Marina Bašilova.
Jelena Baturina, po profesiji ekonomistkinja, diplomirala je na Institutu za menadžment Ordžhonikidze (sada je to univerzitet). Pre nego što će preći u moskovsku upravu, od 1982. do 1989, radila je kao istraživač u Institutu za ekonomske probleme na temama vezanim za ekonomski razvoj grada Moskve. S bratom Viktorom 1991. osnovala je firmu „Inteko“. Sad se sude oko nekih 120 miliona dolara.
Luškov je tada već bio „marka“. U aprilu 1990. na prvoj sesiji novoizabranog demokratskog Mosovjeta izabran je za predsednika moskovske vlade, Mosgorispolkoma. Posle ostavke poslednjeg komunističkog predsednika moskovske vlade Valerija Sajkina, opet na preporuku Borisa Jeljcina, na to mesto predložio ga je novi predsednik moskovske gradske skupštine Mosovjeta, Gavril Popov, a kad on 1992. neočekivano daje ostavku, 6. juna 1992. ukazom predsednika Rusije Jeljcina Luškov je postavljen za mera Moskve.
Od 1992. do 1996. tu dužnost je obavljao bez izbornih punomoćja, na osnovu ukaza, a onda je još četiri puta reizabran na to mesto (1996, 1999, 2003, 2007) sa 88,5, 69,9, 74,8 odsto glasova birača i 32 od 35 glasova deputata Mosgordume.
Zbog tih rezultata Luškov je računao na podršku Moskovljana i izjavljivao da će, ako zatraže od njega da podnese ostavku, postaviti pitanje: „Šta je realna osnova za to?“
Po njegovim rečima, „realna osnova“ bila bi „gubitak podrške Moskovljana“, „uništeno gradsko domaćinstvo“.
KAČKET S TVRDIM OBODOM: On je podršku Moskovljana osvajao „na kačket“, uz socijalne intervencije i uvažavanje ruskog resentimana. Pod Luškovim, svim penzionerima koji trajno žive u Moskvi gradske vlasti isplaćuju doplatu penzija do gradskog socijalnog standarda koji iznosi 10.275 rubalja (oko 250 evra).
Luškov je proletos bio izložen kritici od strane „Jedindstvene Rusije“ i još nekih organizacija zato što se saglasio da se u Moskvi povodom praznovanja 65-godišnjice Dana pobede razmesti deset plakata sa slikom Staljina. Obnavljani su memorijalni kompleksi – Park pobede i Poklona gora. Povodom 65. godišnjice pobede u Velikoj Otečestvenoj vojni zapaljena su dva nova večna ognja na Poklonoj gori i na Preobraženskom groblju. U maju 2009. Služba bezbednosti Ukrajine proglasila je Luškova „personom non grata“ zbog njegove izjave povodom 225.godišnjice Crnomorske flote, da se Sevastopolj ne pominje u dokumentu kojim je Hruščov dodelio Krim Ukrajini.
Luškov je zabranjivao, uz žestoke reči, održavanje gej-parade u Moskvi. Prošle nedelje, u njegovom odsustvu organizatori moskovske gej-parade naišli su na neočekivanu nekarakterističnu blagonaklonost moskovskog suda. Mosgorsud je poništio rešenje Tverskog rejonskog suda, koji je ranije proglasio nezakonitom stihijnu šetnju aktivista pokreta LGBT po ruskoj prestonici. Uz to, sud je ocenio da gradonačelnikova zabrana manifestacije Dan gneva narušava ustavna prava građana. Opozicionari i predstavnici seksualnih manjina tumačili su te odluke kao najavu ostavke Jurija Luškova.
Poslednja istraživanja javnog mnjenja ukazuju na gubitak popularnosti Luškova – najveći deo, blizu polovine ispitanika u Moskvi (49 odsto u poređenju s 21 odsto 2007), ocenjuje da delatnost Luškova na mestu mera ne ide u korist Moskve. Oko 24 odsto sagovornika podvrgava Luškova reskoj kritici: „Poslednjih godina on je radio za sebe, a ne za grad.“
INŽENJER: Dva dana pre toga Jelena Baturina je iz Austrije preko skypea objašnjavala u intervjuu „Njujork tajmsu“ šta bi se desilo u slučaju da njen muž da ostavku na mesto gradonačelnika: „Mi ćemo raditi“, rekla je ona dodavši da Luškov sigurno neće sedeti s penzionerima i pričati o prošlim danima. Kaže da u kompaniji „Inteko“ ima mnogo započetih projekata, kojima treba rukovoditi. Luškov je inženjer, tehnokrata u politici.
Ako bi zaista želeo da nešto radi u svojoj osmoj deceniji, mogao bi, proizlazi iz reči njegove žene da se vrati plastičnim masama i ugljovodonicima, ako preživi šok gubitka vlasti koji je u poznim godinama opasan.
UKAZ: U nedelju 26. septembra Luškov se vratio u Moskvu, kako je i bilo planirano, u ponedeljak 27. počeo je radni dan u 8 i najavio da će raditi do kasno uveče i da se sprema za rad s „s prekrasnim nastrojenijem“, u izvrsnom raspoloženju. Otvorio je Uneskovu svetsku konferenciju u Moskvi o vaspitanju dece, odbio susret s novinarima, a u kuloarima rekao da nema ništa od njegove ostavke.
Došavši na posao u 7.55 u utorak, Jurij Luškov je čuo novost o tome, da je ukazom predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva oslobođen dužnosti gradonačelnika. Činovnici iz Luškovljevog okruženja, po svedočenju dopisnika „Interfaksa“, bili su u blagom šoku. Iz ruke u ruku išla je bumaga, papir s predsedničkim ukazom, koji su objavile agencije. Objavljeno je da Luškov neće držati oproštajnu konferenciju za štampu i da se neće pojaviti u zakazanoj TV emisiji u kojoj je trebalo da odgovori kritičarima. Imao je dva izbora: da dobrovoljno ode, ili da ga stigne sva težina predsedničkog ukaza sa formulacijom „gubitak poverenja“. Možda zna šta to znači.
Obrazovanje je stekao na Ruskom državnom univerzitetu nafte i gasa I. M. Gupkin. Od 1958. do 1963. radio je u Naučnoistraživačkom institutu za plastične mase, a od 1964. do 1974. u Državnom komitetu za hemiju, pa je od 1974. do 1980. bio direktor Opitno-konstruktorskog biroa za automatiku pri Ministarstvu hemijske industrije, a 1980. direktor naučno-proizvodnog konzorcijuma Neftehimavtomatika, pa 1986. načelnik za nauku i tehniku Ministarstva hemijske industrije. Oko stotinu tehnoloških patenata registrovano je na njegovo ime.
