Lula na nizbrdici

Bio jednom jedan kanditat, rođen u Rio de Žaneiru 16. januara 1963, pravi Karioka da Gema, ili stanovnik Ria, dušom i srcem. Roditelji su mu se zvali Baba i Lulu, nikada se nije ženio, ali je imao uzbudljive i duge veze, sa Kafonom i Kasiom. Bio je nešto viši od metar i po, imao je 70 kila, nije bio član nijedna partije, obožavao je decu i ona njega. Makako Tijao ušao je u istoriju kao najpoznatiji i najomiljeniji kandidat za gradonačelnika Rio de Žaneira. Nije bio podmitljiv, vlastoljubiv ni dvoličan. Nije krao ni ubijao. Nije ni pobedio na izborima 1988, ali je dobio više glasova od većine drugih. Kada je Makako Tijao umro 1996. godine, „Mond“ je na naslovnoj strani objavio: „Umro je najpoznatiji kandidat za gradonačelnika Rio de Žaneira, šimpanza Makako Tijao.“

Danas kandidatura Makako Tijaoa ne bi bila moguća – ubrzo nakon izbora za gradonačelnika iz godine 1988. glasačke listiće, na kojima su tada mnogi stanovnici Rija napisali ime šimpanze, zamenile su električne mašine. Makako Tijao je od svega dobio bronzanu tablu na ulazu u Zoološki vrt, ali zato pominjanje njegovog imena danas znači koliko i brazilska revolucija – revolt i nezadovoljstvo građana političkom situacijom u Brazilu. Teško da će neko ili nešto Brazilce naterati na ulice, ako nije reč o zabavi. Miroljubivi, da li zbog sunca ili tradicije, ili jednog i drugog, Brazilci svoje revolucije mogu izbrojati na prste, jedne ruke. Protesti u Brazilu počinju i završavaju se u krugu prijatelja i porodice, u uličnim barovima i restoranima uz kokosovu vodu i nekoliko piva. Nezadovoljnih je, međutim, u najvećoj južnoameričkoj zemlji puno, siromašnih – oko sto miliona.

Za Luisa Inasija Lulu da Silvu glasalo je na predsedničkim izborima 48 odsto Brazilaca. Na drugom mestu nalazi se Geraldo Alkmin, jedini ozbiljniji Lulin protivkandidat, sa 41 odsto glasova. Naizgled dobar rezultat sadašnjeg predsednika iznenadio je mnoge analitičare koji su Luli predviđali ubedljivu pobedu u prvom krugu izbora (drugi je 29. X). Ovaj rezultat znači da je opozicija dobila četiri nedelje da dokaže upletenost Lule i članova njegove partije u političke skandale. Znači i to da je Lula izneverio svoje birače i da će u narednih mesec dana javnost biti obaveštena o raznim do sada nepoznatim, političkim prljavštinama. Šta je krenulo nizbrdo za harizmatičnog predsednika koji je pre četiri godine svojim obećanjima osvojio srca siromašnih Brazilaca?

PREDIZBORNA KAMPANJA: „Glasaću za Nulu“ iako je u prvom trnutku zazvučalo kao „za Lulu“, rekao je profesor književnosti Klaudio Lacerda i još jednom ponovio: „Ne Lula, ne Alckmin, jednostavno Nula, voto nulo, glas u prazno, ni za koga.“ Klaudio Lacerda, koji je 2002. glasao za Lulu, razočaran je njegovom politikom, koja nije ni „levo ni desno“. Razočaran je i učestalim skandalima i korupcijom unutar Luline Partije radnika (PT) i tvrdi da je „nula“ jedini pravi politički izbor u Brazilu. Nula je danas isto što je pre skoro dvadeset godina bio Makako Tijao.

„Da li vi u Evropi imate ovakav cirkus pred izbore?“, pita Klaudio pokazujući na šarene džipove izlepljene fotografijama kandidata i natovarene ogromnim zvučnicima iz kojih trešti muzika. „Ko je glasniji i ko pušta bolju muziku, taj pobeđuje“, kaže Klaudio. S obzirom na način na koji su kandidati za predsednika Brazila, ali i svi ostali kandidati na izborima predstavili svoje političke ideje, ovakav „nula glas“ uistinu ne bi trebalo da čudi. Ulice Rio de Žaneira bile su preplavljene plakatima, bilbordima i nalepnicama na kojima pored fotografije političara stoji i broj, petocifren, četvorocifren, trocifren i to je sve – Rodrigo Bethlem, fotografija i broj 1510; Indio da Kosta, fotografija i broj 2511; Jandira 651. Po veličini broja razlikuju se senatori od poslanika, poslanici od predsednika, predsednici od gradonačelnika. Međutim, ko su svi ti političari i za kakve se političke programe zalažu, ne piše na plakatima, o njima se ništa nije moglo čuti na televiziji ni pročitati u novinama, niti iko od gente comun, tj. običnih ljudi zna nešto više o njima. Pitajući prolaznike na ulicama za mišljenje o kandidatima dobili smo uglavnom slične odgovore: „svi su oni isti i svi su korumpirani“. Poneki od kandidata bili su poznati građanima po burnoj prošlosti – jedan je odsedeo u zatvoru nekoliko godina, jedan je poznati gradski homoseksualac, jedan je bogati sveštenik Univerzalne crkve. Na raskrsnicama duž obale Rio de Žaneira, gde su gomile mladih i privlačnih devojaka nedeljama pred izbore mahale zastavama sa kandidatima i njihovim komplikovanim brojevima, takođe niko nema odgovor. Deisi nije znala mnogo o poslaniku na njenoj zastavi Huliju Lopezu, osim da u nedelju u biračke mašine treba ukucati broj 1111. Koliko dobija za desetočasovno mahanje zastavom? Dvadeset reala (šest evra).

LULINI POLITIČKI SKANDALI: „Predsednik koji ništa ne vidi, ne čuje i ne zna je loš predsednik, loš za Brazil“, izjavio je Lulin protivkandidat Geraldo Alckmin, a sa njegovim mišljenjem složila bi se i većina Brazilaca. Lula i njegova Partija radnika (PT) umešani su u političke skandale, iste one protiv kojih su se pre četiri godine borili. Poslednji u nizu obelodanjen je nekoliko nedelja pre izbora, nakon što je policija u jednom hotelu u Sao Paulu uhapsila dvojicu članova Luline Partije radnika. Oni su za 1,7 miliona brazilskih reala (oko 650.000 evra) pokušali da otkupe dosije koji bi navodno dokazao umešanost Lulinog protivničkog kandidata Geralda Alckmina u korupcionašku aferu poznatu pod nazivom sanguessugas – „pijavice“. U ovaj skandal su pored Alckmina navodno umešani i 22 senatora, guverner Sao Paula, Hose Sera i preko 100 poslanika koji su uz pomoć lažnih faktura za ambulantna kola ispostavljanih državnim zdravstvenim institucijama zarađivali pare.

LULINA OBEĆANJA: Tokom četiri godine Lulinog predsedavanja Brazil je na međunarodnom planu stekao reputaciju ekonomskog čuda poput Kine i Indije. Inflacija je zaustavljena i ne prelazi 4,5 odsto godišnje, brazilski spoljnotrgovinski suficit iznosi 14,2 milijarde reala (oko sedam milijardi dolara) i najveći je od 1947. Seča šuma u Amazoniji smanjena je za 31 odsto, brazil forsira proizvodnju biodizela i proizvodi tri puta više generičkih lekove nego pre dolaska Lule na vlast. Legalizovano je 250 miliona ilegalno sagrađenih stanova i kuća i omogućene su stipendije za 400.000 studenata. O ekonomskom čudu ipak nije reč. Od obećanih 10 miliona radnih mesta, Lulina vlada je obezbedila polovinu, godišnji privredni rast daleko je od porasta u Kini i Indiji i iznosi 2,9 odsto godišnje, što je takođe upola manje od Lulinih predviđanja. Po pitanju javne sigurnosti Lulina vlada nije postigla ni najmanji pomak, nepismenost nije smanjena, zdravstvo grca u dugovima.

Kada je 2002. godine izabran za predsednika Brazila, Lula je najavio i pregršt socijalnih programa. Nekoliko njih je i pre uvođenja palo u vodu, neki, međutim, kao „Bolsa Familia“, uspešno su sprovedeni i jedan su od glavnih razloga današnje Luline popularnosti. Programom „Bolsa Familia“, koji podrazumeva malu novčanu naknadu za sve one čija su mesečna primanja niža od 120 reala (45 evra), obuhvaćeno je jedanaest miliona porodica.

Sve je to ipak nedovoljno za onaj deo stanovništva koji su svi dosadašnji brazilski predsednici zaboravljali. Za siromašne Brazilce, skoro polovinu od 185 miliona stanovnika, biračko telo Luisa Inasija Lule da Silve, koje ne interesuje umešanost njegovih partijskih kolega u korupcionaške afere, niti ekonomske brojke. Za njih očigledno važi nepisano pravilo: u Brazilu kradu svi političari, ali Lula je jedan od Nas. U odnosu na Alckmina, koji se zalaže za privatizaciju privrede i uvođenje sveameričke zone slobodne trgovine, Lula osvaja neimućne Brazilce svojom ličnom pričom – Lula kao siromašan dečak, Lula bez mogućnosti za školovanje, Lula kao radnik u fabrici, Lula kao udovac, ali Lula sa velikim srcem i razumevanjem za sve koji žive na ivici bede. Iako su razočarani Lulinom dosadašnjom politikom, pripadnici ovog dela brazilskog društva nemaju drugog izbora – Geraldo Alckmin zastupa interese srednje i više klase, a Makako Tijao je odavno mrtav.