Do pre dva meseca Džulijan Asanž (39) bio je samo nepoznanica. Važio je za tajnovitog čudaka, beskućnika, čoveka sa milion tajni. Onda je Vikiliks, takozvani whistle–blowing vebsajt, 28. novembra objavio više od 251.000 diplomatskih depeša, prepiske između Stejt departmenta i američkih ambasada širom sveta. Uz „heroj“, Asanž je dobio još nekoliko etiketa: anarhista, lopov, zavodnik, a neki kažu i – silovatelj.
Od momenta objavljivanja prvih od 251.000 dokumenata do danas ostao je u centru pažnje, mada uglavnom van domašaja medija. Predao se londonskoj policiji koja ga je na osnovu Interpolove poternice tražila zbog optužbi dve Šveđanke da ih je silovao i seksualno zlostavljao, a onda je i pušten uz kauciju. U međuvremenu, nova dokumenta koja Vikiliks i nekoliko svetskih medija svakodnevno objavljuju još pune naslovne strane – ne istim intenzitetom kao krajem novembra, ali oni će sigurno nastaviti da budu značajan izvor novinarskih priča.
Kada se podvuče crta, činjenica je da je među tim dokumentima bilo gomile smeća – diplomatska tračarenja, ogovaranja i preterivanja, ali bilo je i značajnih informacija i analiza koje su iz sasvim novog ugla osvetlile neka važna dešavanja iz proteklih godina i decenija. Ali i sam čin i hrabrost da se tako nešto uradi – i izazove gnev Hilari Klinton, Baraka Obame i stotine američkih diplomata i svetskih lidera – u cilju otkrivanja istine, ovog čoveka, u tom trenutku ne previše moćnog, svrstava među heroje.
Za sve to vreme Asanž se držao po strani. U javnost je istupao retko, i sa odmerenim porukama, ali je ostavljao utisak da zna da igra igru. I dalje izgleda neverovatno da su se Sjedinjene Američke Države pomirile sa tim da će baš svaki od tih Vikiliks dokumenata postati javan, i da će pustiti da se stvar odvija po Asanžovom planu. Sudeći prema dosadašnjim informacijama i spekulacijama, teško da će uopšte biti izručen u SAD koje ga još i ne traže zvanično, već državno tužilaštvo tek pokušava da ga poveže sa krađom depeša. Za objavljivanje mu ne mogu ništa.
No, iako na prvi pogled ne izgleda tako, one druge optužbe bi mogle Asanžu mnogo više da naude. Ukratko, prema policijskim dokumentima u koje je „Gardijan“ imao uvid, prva od dve žene, kod koje je Asanž boravio tokom posete Stokholmu u avgustu, tvrdi da ga je jedva nagovorila da tokom seksa koristi kondom, ali da ga je Asanž nekako iscepao. Sledećih dana izlazio je sa drugom Šveđankom s kojom je takođe „nevoljno“ koristio kondom, ali poslednji put, dok je ona još bila u polusnu – nije. Pokušavajući da ga pronađe nakon toga i natera da se testira na polno prenosive bolesti, druga Šveđanka kontaktirala je prvu, sklopile su priču i otišle u policiju. Da li su silovane, ili razočarane Asanžovim „tretmanom“, ili su deo zavere protiv njega, još niko ne može da kaže.
Međutim, dok je na slučaju Vikiliks svoju inteligenciju i sposobnost jasno pokazao, drugi slučaj dobro je ilustrovao stil života kakav je Asanž vodio od malena. Rođen je u australijskom gradiću Taunsvilu. Iako detinjstvo o kome govori nalikuje na doživljaje Toma Sojera, Asanž se godinama sa majkom i polubratom selio desetinu puta, bežeći od nasilnog očuha. Kao što se njegova majka borila za starateljstvo nad Asanžovim polubratom, i Džulijan je doživeo istu sudbinu – godinama je tražio starateljstvo nad sinom koji je rođen kada je Asanž bio tek osamnaestogodišnjak.
Menjao je škole, fakultete, interesovanja, zanimanja. Bio je haker i hakerski guru, programer, vlasnik kompanije koja se bavi pružanjem internet usluga, skitnica i avanturista. Smucao se po svetu, živeo je po tuđim stanovima i spavao na bezbroj kauča. Tek je Vikiliks postao nešto stalno u Asanžovom životu. Organizaciju je osnovao 2006, a njegova primarna meta bili su, kako je tada govorio, opresivni režimi poput Kine, Rusije i zemalja centralne Evroazije, ali i bilo kakvo ilegalno i nemoralno ponašanje zapadnjaka.
Ubrzo je Vikiliks počeo sa objavljivanjem „procurelih“ dokumenata. Ljudi su mu slali papirne dokaze, a on je tim papirima mahao. Za njegovu organizaciju, koja danas okuplja armiju aktivista i simpatizera, čulo se tek kada je objavio video-snimak „Kolateralno ubistvo“, koji je prikazao pucnjavu iz američkog helikoptera na iračke civile koji padaju na ulici. Kada je objavio tzv. iračke i avganistanske dnevnike – stotine hiljada dokumenata o američkim poslovima u ovim zemljama – postao je slavan. Danas je on simbol za borbu protiv vlada ili, za sada, simbol za otkrivanje američkih tajni.
