Lov na mitraljeska gnezda

Kada je prošle nedelje prostrujala vest, potekla prvo od francuskog ministra inostranih poslova Alena Žipea a potom i potvrđena od britanskih zvaničnika, da će ove dve države u vojne operacije u Libiji poslati i svoje borbene helikoptere „tigar“ i „apač“, komentari su bili podeljeni. Jedni su odobravali takav potez upakovan u brigu o nedužnim civilnim žrtvama (valjda zbog smanjenja nepopularne „kolateralne štete“), dok su drugi predviđali kako je slanje „nebeske konjice“ signal da NATO preispituje svoju odluku da neće slati kopnene jedinice u Libiju, bez obzira na to što mandat UN ne obuhvata kopnenu intervenciju. Negde između je i sveprisutna briga mogućeg obaranja helikoptera i pogibije ili zarobljavanje posada – ne toliko zbog stradanja ljudi i tehnike, već zbog reakcije javnosti i političke posledice. Konkretno, iza medijskih fanfara o „puštanju ‘apača’ sa lanca“ i „udarima najjačim do sada“ („Gardijan“), pred posade engleskih „apača“ i francuskih „tigrova“ biće najverovatnije postavljen zadatak podrške pobunjeničkim snagama u de facto uličnoj borbi oko Misrate.

Uz sva napredna izviđačka i osmatračka sredstva i sisteme za navođenje, borbeni avioni – „rafali“, „tornada“, „eurofajteri“, „miraži“ i ostali – nisu odgovor na pojedinačna uporišta snaga lojalnih Gadafiju: njima nije moguće izvesti precizne – javnost se navikla na izraz „hirurške“ – udare na mitraljeska gnezda, zgrade, vozila… Lov avionima na ovakve ciljeve, slikovito rečeno, liči na pokušaj neutralisanja komarca puškom, uz vrlo verovatnu mogućnost da pogodite nekoga ko nije meta.

Osnovno oružje helikoptera u takvim akcijama su rakete AGM-114 „helfajer“ (Hellfire), dometa 5 km (starije varijante), odnosno 8 km (novije varijante), koje se navode laserski, tako što operater u helikopteru – ili na nekom drugom mestu (čak i sa zemlje) – „osvetljava“ laserom cilj do pogotka. „Lonbou helfajer“ (AGM-114L) je tzv. „lansiraj i zaboravi“ raketa i samonavodi se na cilj pomoću radara ugrađenog u nos samog projektila. Svaka „helfajer“ raketa ima bojevu glavu sa devet kilograma eksploziva. „Apač“ može da ponese do 16 raketa ovog tipa a „tigar“ osam. „Helfajer“ je raketa kojom su izraelski „apači“ u preciznom udaru sa daljine 2004. godine ubili lidera Hamasa Ahmeda Jasina (uz dva telohranitelja i devet prolaznika).

Za blisku borbu helikopteri su naoružani manjim raketama i rotacionim topom u pokretnoj tureli u nosu, no kako stvari stoje upravo je ta (pre)bliska borba ono što će NATO u Libiji hteti po svaku cenu da izbegne, kad je već prinuđen da svoje letelice i ljude u njima spusti skoro na zemlju. Političari najmanje žele da javnost ponovo vidi scene poput onih iz Mogadiša (tela poginulih „dobrih momaka“ po prašnjavim ulicama nekog grada u nekoj dalekoj zemlji) koje su usledile posle obaranja američkih helikoptera UH-60 1993. godine, a po čemu je snimljen i film Pad crnog sokola. Zato je za pretpostaviti da će „apači“ i „tigrovi“ svoju paklenu vatru puštati upravo nekoliko kilometara od granice razdvajanja pobunjeničkih i lojalističkih snaga, koliko-toliko sigurni iznad prijateljske teritorije.

Ovo „sigurni“ je veoma relativno, zato što u modernim sukobima u urbanoj sredini helikopteri najčešće stradaju od protivtenkovskih ili protivavionskih projektila lansiranih sa ramena, koje je gotovo nemoguće uočiti pre ispaljivanja, a ono se dešava po pravilu iz neposredne blizine. Iako je upotreba helikoptera u Libiji kako taktički tako i psihološki mnogo bliža kopnenom ratu nego „video-igrici“ odozgo, formalno-pravno, ako je nekome to bitno, može se smatrati eks-teritorijalnom i delom „vazdušne operacije“, jer helikopteri neće bazirati ni sletati (osim u slučaju vanrednih okolnosti) na teritoriju Libije, već na brodovima u Sredozemnom moru: trenutno su engleski „apači“ na „HMS Oušnu“ (Ocean) a francuski „tigrovi“ na „Le toneru“ (Le Tonnerre).