Ljubav i po neka uvreda

Kada su Rusija i Belorusija 23. novembra prošle godine potpisale sporazum o zajedničkom sistemu protivvazdušne odbrane, što je komandant ruskih vazdušnih snaga Vladimir Mihajlov ocenio kao „adekvatan odgovor širenju NATO-a na istok Evrope“, malo je ko mogao pomisliti da će samo posle nešto više od mesec dana doći do teškog zahlađenja odnosa. Od svih zemalja bivšeg SSSR, Rusija je godinama najbolje odnose imala upravo sa Belorusijom, pa su nesporazumi, uz teške reči, utoliko veće iznenađenje.

Sve je počelo 1. januara 2007. kada je Belorusija uvela carinu na transport ruske nafte i gasa – 45 dolara po toni. U Moskvi je to izazvalo prvo šok, pa ljutnju, jer dve zemlje imaju sporazum o slobodnoj trgovini još iz 1992, a povrh svega u Moskvi kažu da je nezabeležen slučaj uvođenja carina na robu koja je u tranzitu. Belorusija se na taj korak odlučila posle povećanja cena Gasproma, vodeće energetske kompanije Rusije, sa 40,7 dolara na 100 dolara za 1000 kubika. Ruska strana je zatim prijavila da je u Belorusiji nestalo 79.000 tona gasa, što je dovelo do poremećaja u snabdevanju zapadnog tržišta. Reč po reč, odnosi su se iz dana u dan pogoršavali, a beloruski premijer Aleksandar Lukašenko prednjačio je u „patriotskim izjavama“ rekavši da su Belorusi „gord narod“, da će „izdržati sve pritiske“, kao i da se suverenitet i nezavisnost „ne prodaju za naftu i gas“.

DO PRETNJI I NAZAD: U daljem naletu patriotizma, Lukašenko je zapretio moćnom komšiji da će, ako se situacija ne promeni, ispostaviti i račun za brojne ruske vojne baze na teritoriji Belorusije, a najavio je čak i naplatu „zemljarine“ za instalacije preko kojih se transportuju ruski nafta i gas. Kada se odnekud pojavila ideja da će Rusija, ako zatreba, za relativno kratko vreme izgraditi naftovod ispod Baltičkog mora, Lukašenko je ocenio da je reč o „najglupljem projektu u istoriji Rusije“. Takođe, pozivao se na „razumevanje i podršku evropskog Zapada“, koji u sukobu navodno, drži stranu Belorusiji, ali brzo se ispostavilo da je jaka retorika bila namenjena lokalnoj upotrebi. Pretio je da će Belorusija, da bi obezbedila svoju energetsku nezavisnost, sklopiti „pakt i sa đavolom“.

Kada je došlo do neposrednih pregovora u Moskvi, beloruska strana je po kratkom postupku prihvatila sve ruske uslove, a Sergej Sidorski, beloruski premijer, podmetnuo je leđa i preuzeo krivicu, iako je svima jasno da ništa nije rađeno bez saglasnosti Lukašenka. Belorusija je prvo vratila „pozajmljenih“ 79.000 tona nafte, a zatim progutala sve packe koje su stigle iz Moskve. Najbolnija je svakako bila ona sa najvišeg mesta: ruski predsednik Putin je, mimo diplomatskih običaja, izašao u javnost sa brojkama i rekao da Rusija učestvuje u beloruskom godišnjem budžetu (14 milijardi dolara) sa 5,8 milijardi dolara ili 41 odsto! Reč je samo o pomoći u energentima, 3,3 milijarde u gasu, a u nafti i derivatima još 2,5 milijardi. I to bez kalkulacija o iznosima vojne pomoći, pri čemu, naravno, i ruska strana ima strateške i ostale koristi. Putin je najavio da će Rusija i dalje pomagati Belorusiji i „bratski beloruski narod“ kako bi zemlja „što lakše prešla na tržišne odnose“.

Situacija se poslednjih dana relativno smiruje, Belorusija je morala da prihvati nove cene ruskog gasa i nafte, ali ožiljci nesporazuma sigurno će ostaviti trag na međusobne odnose. Procenjuje se da će razgovori o zajedničkoj državi biti odloženi za vreme posle izbora u Rusiji, odnosno kada se bude znao Putinov naslednik. Lukašenko tvrdi da Belorusija ne želi da uđe u sastav Ruske Federacije, niti hoće „saveznu državu“, a na ponudu Putina da sam izabere formulu, uz sugestiju da bi model Evropske unije mogao biti zgodan polazni primer, zasad nema odgovora.

ŠARENE CENE: Belorusija je dosad imala najprivilegovanije cene ruskog tečnog goriva, ali je u Moskvi očito došlo do promene stava, odnosno preovladavanja „ekonomske“, umesto „političke“ logike. Rusija, inače, ima veoma šarolik asortiman cena svog tečnog zlata. Dok se zemljama Zapada 1000 kubika gasa prodaje za oko 300 dolara, Belorusija je do nove godine plaćala 46,7. Ukrajina plaća 130 dolara, Moldavija 170, baltičke zemlje 195, Azerbejdžan 230 (što je navelo predsednika Iljhama Alijeva da izjavi kako „cena ne odgovara duhu prijateljstva dve zemlje“)… Gruzija će umesto dosadašnjih 110, plaćati 235 dolara. Mnogi korisnici već su dobili upozorenje da će cene u 2008. još porasti. Uostalom, Vladimir Putin je još pre godinu dana jasno rekao:

Zapad nas nagovara da u ekonomiji sve bude po tržišnim principima. Ako je tako, neka i nove i buduće članice NATO-a plaćaju plin kao Zapadna Evropa. Onima koji ne mogu da plaćaju tržišnu cenu neka pomognu novi saveznici i oni koji su organizovali cvetne, i ostale ‘kolor revolucije’.“

Rusija očito pokušava da maksimalno iskoristi velike energetske rezerve. Zahvaljujući velikim prihodima od prodaje gasa i nafte najveći deo duga zapadnim poveriocima je vraćan, a na unutrašnjem planu oseća se poboljšanje standarda građana. Zlatno-devizne rezerve dostigle su fantastičnu cifru od 270 milijardi dolara. Međutim, neke procene govore da će nafte i gasa biti dovoljno za još nekih četrdesetak godina, narednih godina očekuje se smanjenje proizvodnje gasa po stopi od 2,2 odsto godišnje, što u perspektivi može da dovede do pogoršanja ekonomske sitacije. Zato treba iskoristiti sadašnji trenutak, pa makar i po cenu nesporazuma i svađa sa susedima i saveznicima.