Liban: Da li je razoružavanje ili uništenje Hezbolaha uopšte moguće?

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu obratio se direktno Libancima.

„Sećate li se kad je vaša zemlja nazivana ’biserom Bliskog istoka’?“, pitao je u nedavnoj video-poruci, prenosi Dojče vele.

A sada, dodao je Netanjahu, Hezbolah je pretvorio Liban u iransku vojnu bazu. „Ustanite i povratite svoju zemlju“, pozvao je.

Zapravo, Hezbolah ne bi smeo da postoji, barem ne kao oružana formacija. Jer, rezolucija Ujedinjenih nacija 1701, doneta nakon rata 2006. godine, predviđala je razoružavanje svih paravojski u Libanu. Tamo bi oružje smela da nosi jedino zvanična vojska države.

To nikad nije primenjeno. Vojska važi za slabu. Šiitski Hezbolah je od tada samo još jačao, uz pomoć Irana. Sasvim kontroliše neke istočne i južne delove zemlje.

Uprkos žestokim izraelskim vazdušnim udarima i kopnenim operacijama, Hezbolah je i dalje u stanju da pokrene masovne raketne napade na Izrael ili pošalje smrtonosne dronove, kao prošle subote.

Libanski premijer obećava razoružavanje

I u samom Libanu ima sve više glasova koji podsećaju na rezoluciju UN. Krajem prošle sedmice je premijer Nadžib Mikati – koji je sunitski musliman – rekao da će u Savetu bezbednosti UN tražiti „potpuni i momentalni prekid vatre“, a zauzvrat ponuditi sprovođenje rezolucije 1701.

Makram Rabah, kritičar Hezbolaha i istoričar na Američkom univerzitetu u Bejrutu, u tome vidi priliku.

„Verujem da će Libanci pre ili kasnije pokazati stav i početi političku prelaznu fazu koja uključuje i štiti i šiite u zemlji. Trenutno oni plaćaju cenu za pustolovine Irana“, rekao je Rabah za nemački javni servis ARD.

„Što više napada, to veća podrška“

Ali, nisu svi optimistični. „Što više napada u zemlji, to će biti veća podrška Hezbolahu – to je katastrofa“, kaže Dru Mikael iz vašingtonskog Instituta „Tahrir“ za bliskoistočnu politiku.

Prema njegovim rečima, Netanjahuov poziv Libancima je praktično poziv da se dignu na oružje – a to je nedemokratski i kontraproduktivno.

Merin Abas, šef kancelarije Fondacije „Fridrih Ebert“ u Bejrutu, ne veruje da se raspoloženje može okrenuti protiv Hezbolaha.

„Sistematski se uništavaju sela. Ima zahteva da se evakuišu područja 60 kilometara od izraelske granice. Nisu pogođeni samo šiiti ili pristalice Hezbolaha, nego i hrišćani, suniti i Druzi.“

Abas smatra da je Hezbolah pretrpeo izvestan pad poverenja. Ali, s obzirom na izraelsku kopnenu ofanzivu na jugu Libana, mnogi u Hezbolahu i dalje vide jedinu silu koja može da brani zemlju.

Država ne funkcioniše

Hezbolah je i važan politički igrač. Oni u parlamentu, zajedno sa partnerima poput šiitskog Pokreta nade koji vodi predsednik skupštine Nabih Beri, blokiraju izbor novog predsednika države. Na to mesto, prema starom dilu u Libanu, uvek mora doći hrišćanin.

Ali, predsedničko mesto je već dve godine upražnjeno te je i država slabo funkcionalna. To je jedan od ključeva moći Hezbolaha.

Dok opozicija, pre svega hrišćanske partije, insistira na izboru predsednika koji bi sproveo rezoluciju 1701 i potisnuo uticaj Hezbolaha i Irana, poznavaoci prilika ostaju skeptični.

„U trenutnoj situaciji valja misliti korak po korak. Vrlo je teško sada misliti na krajnji cilj jer do njega ima još mnogo prepreka“, kaže Abas.

Prvi sledeći korak bi mogao da bude prekid vatre. „A tu se ništa ne može bez Sjedinjenih Država koje moraju zaustaviti Netanjahuove napade“, kaže Dru Mikael.

„Rat u Gazi nije naš rat“

SAD su nedavno najavile da se upravo zalažu za prekid vatre. No, šef diplomatije Entoni Blinken ponavlja da i Liban mora da odradi domaće zadatke, recimo da izabere predsednika.

Nešto se barem desilo u taboru Hezbolaha – njihov zamenik generalnog sekretara Naik Kasem izbegao je da prekid vatre u Libanu uslovi istim takvim prekidom vatre u Pojasu Gaze.

Za Abasa je to ispravljanje „taktičke greške“ dosadašnjeg rukovodstva Hezbolaha i njihovih saveznika u Teheranu.

„Mnogi libanski poslanici kažu da osećaju apsolutnu solidarnost sa Palestincima, ali da rat u Gazi nije njihov rat.“

Abas kaže da, u jeku izraelskih napada, ljude u Libanu na okupu drži solidarnost. Ali da, ako ne bude skorog prekida vatre, zemlji preti stanje koje bi opasno nalikovalo novom građanskom ratu.

Milicija obučena kao vojska, a naoružana kao država

Kako je ranije pisalo „Vreme“ , za zapadne vojne analitačare Hezbolah je „teroristička organizacija“, „milicija obučena kao vojska, a naoružana kao država“, kako je to formulisao američki trust mozgova „Center for Strategic and International Studies“. Pretpostavlja se da ima oko 100.000 dobro obučenih, u ratovima prekaljenih boraca.

U jednom izveštaju koji je rađen za Američki Kongres piše da bi Hezbolah u Libanu mogao da raspolaže sa oko 150.000 raketa različite razorne moći – od malih, nenavođenih, kratkog dometa koje počivaju na ruskim, kineskim i iranskim konstrukcijama, do navođenih balističkih raketa srednjeg i dugog dometa sa eksplozivnim punjenjem od pola tone. Novac i oružje uglavnom dobija iz Irana, preko Sirije.

Hezbolah se odomaćio u Libanu. Ima svoje predstavnike i u parlamentu i u izvršnoj vlasti. Verski, politički i vojni vođa ove moćne organizacije je od 1992. Hasan Nasralah (64) koji je u poslednjem velikom sukobu Hezbolaha sa Izraelom u šiitskom svetu stekao status „nacionalnog heroja“.

Ohrabreni neprijatelji Izraela

Izrael od Jomkipruskog rata 1973. godine nije pokazivao ovoliku slabost – politički je već dugo na unutrašnjem planu rastrzan, a pokolj Hamasa tokom koga je ubijeno najmanje 1200 Izraelaca, način na koji su ubice neometano iz Pojasa Gaze prodrle na izraelsku teritoriju, uspeli da odvuku stotinak talaca nazad u Gazu, pokazao je neslućenu ranjivost države koja ohrabruje njene neprijatelje.

Brutalne akcije u Pojasu Gaze, tokom kojih je do sada ubijeno preko 40.000 ljudi, palestinska teritorija koja je delimično sravnjena sa zemljom, trebalo bi da opovrgnu svaku pomisao na slabost Izraela, da odvrate neprijatelje od napada. Hezbolah pojedinačnim, ali konstantnim raketnim napadima na izraelsku teritoriju, već godinu dana demonstrira da nije nimalo impresioniran i kod Izraelaca izaziva osećaj nesigirnosti i slabosti.

Izraelske obaveštajne službe, koje su potpuno zakazale u Pojasu Gaze, muči da li bi Hezbolah u nekom trenutku mogao da pokuša da ostvari cilj zbog koga je osnovan – da Izraelu zada smrtonosan, ili makar parališući udarac. Predsednik SAD Džo Bajden je u mesecima posle napada Hamasa na Izrael pre svega mislio na Iran i Hezbolah kada je pretio da „niko ne pokušava da iskoristi trenutnu slabost Izraela“ i poslao najveći nosač aviona na svetu „USS Ford“ sa pratećim ratnim krstaricama u istočni deo Sredozemnog mora. Ta flota je pružala obaveštajnu pomoć Izraelu, a njena razorna vatrena moć je trebalo da demorališe regionalne neprijatelje Izraela da povuku oroz.

Mržnja u jednom delu arapskog sveta prema Izraelu, čije se puko postojanje osporava, je posle svega što se događalo u Gazi tolika, da ni samoubilačke akcije ni u jednom trenutku ne mogu da se isključe.

A Izrael je najmoćnija vojna sila na Bliskom istoku, jedna od najmoćnijih na svetu, i nuklearna sila. Nakon masakra koji je počinio militantni Hamas i koji je narušio mit o neranjivosti Izraela, valjalo je bukvalno razumeti reči ministra odbrane Joava Galanta da bi u slučaju nekog većeg napada Hezbolaha Izrael „izbombardovao Liban u kameno doba“. Zvanična vlada Libana nema nikakvog uticaja na Hezbolah.

Izvor: Dojče vele