Kusur za vlast

Prošlog ponedeljka Vlada Federacije BiH isplatila je plate budžetskim korisnicima i ostala sa ukupno 435 konvertibilnih maraka na računu – oko 215 evra. Ministar finansija Vjekoslav Bevanda objašnjenje (opravdanje) traži u nerealnim obećanjima i zakonima o isplatama naknada socijalnim kategorijama (borcima, vojnim i civilnim žrtvama rata, izbeglicama) koje budžet ovog bh entiteta ne može da podnese. „U Federaciji je došlo do toga da se zakoni donose izvan Ministarstva finansija i ta se praksa nastavila. Ide se u obećanja bez ičega. Zašto, ja ne znam.“ Ministar je takođe procenio da će se bankrot izbeći ove godine, ali da je već sledeća kritična.

Tako će, u narednom periodu, biti isplaćivani samo prioriteti koji su određeni Zakonom o budžetu a uključuju (opet) – otplatu rata stranih kredita, demobilisane borce, civilne i vojne žrtve rata, izbeglice i raseljene osobe, poljoprivrednike, zaposlene u institucijama… No, izgleda da su ovi poslednji ipak bili prioritet nad prioritetima – njihove plate su isplaćene, a demobilisani borci nisu još uvek dobili naknade uprkos protestu koji su organizovali 17. juna u Sarajevu. Zahtev je bio jednostavan, da im se isplate sve zaostale (četiri) mesečne naknade koje iznose 165 KM. Premijer Vlade Federacije Nedžad Branković, čija je sklonost ka slobodnom služenju državnim novcem ušla u legendu, obećao je borcima da će im „izaći u susret“ i „polagati račune“. Organizovana je konferencija (?!), obećano da će se i zakoni uskladiti kako bi im naknade stizale redovno, pregovaralo se i sa nekim kantonima za rebalans njihovog budžeta ne bi li se borcima dale neke pare. Ali, čak ni Brankovićeva velika motivacija i trud da sačuva fotelju nisu bili dovoljni da se obećanja ispune, jer – para nema.

U međuvremenu, tri dana nakon što je budžet sveden na 435 KM, pred zgradom Vlade Federacije BiH pojavilo se i 8000 radnika iz cele Federacije, u organizaciji Sindikata BiH. Radnici su još u januaru uputili zahteve Vladi: povećanje plata koje su znatno niže od onih kod budžetskih korisnika; reviziju privatizacije koja je kriminalna; povezivanje radnog staža i pomoć zaposlenima u industrijskom sektoru. Branković se radnicima nije ni obratio, a kamoli da im je javno obećao da će im polagati račune – borci su u ovoj zemlji još uvek percipirani kao ozbiljniji i opasniji. U svakom slučaju, Sindikat najavljuje da će, ukoliko se stanje ne promeni, organizovati još masovnije proteste u septembru, uoči oktobarskih lokalnih izbora.

Postavlja se, međutim, logično pitanje: ukoliko borcima nisu isplaćene nikakve naknade već četiri meseca, a radnicima se premijer čak nije ni obratio, gde su pare? I kako je moguće da se budžet pola države svede na 435 KM? Objašnjenje dobrim delom leži u gotovo naučno fantastičnoj organizaciji i administraciji ovog entiteta koji je rasparčan na 10 kantona, od kojih svaki ima svoju vladu, premijera, ministre itd. Na održavanje ove administracije ide više od polovine budžetskog novca, da bi efekat rada dobre većine tih ministarstava, komisija, agencija, institucija bio ravan nuli. Bez obzira na to, u aprilu ove godine predložen je zakon po kome bi se plate zaposlenih u državnim institucijama povećale na 6000 KM (3000 evra) ne bi li se „sprečili kriminal i korupcija“ među poslanicima, a i vreme je bilo da se povećaju plate i sustignu njihove kolege i koleginice na nižim nivoima vlasti. Do tada, plate parlamentaraca BiH iznose 1000 evra – a one sigurno nisu kasnile.

Nezadovoljni (i nervozni) borci najavljuju nove proteste, a u međuvremenu su postavili i šatorsko naselje ispred zgrade Vlade. S obzirom na to da im je Vlada ukinula i jedan obrok dnevno, najavljuju i štrajk glađu.