Krvavi karneval

Specijalno za „Vreme“ iz Rio de Žaneira

Pravilo broj jedan: kada vidiš policiju, ti beži; ako nemaš gde da pobegneš, ti pucaj. Za one koji nemaju ni gde da pobegnu ni čime da pucaju, pravila nema.

To zaključite pošto pogledate film City of God, brazilskog reditelja Fernanda Meirelesa. Ovo što sledi nije ni filmska kritika niti nagađanje za koliko će Oskara biti bogatija brazilska kinematografija.

Kada je počela pucnjava, Pedro Borges je još bio budan. Na televiziji je gledao direktan prenos Karnevala, kao i mnogi u Rosinji, najvećoj faveli Rija, koji nemaju novca za skupe ulaznice na Sambadromu. Jedini način da stanovnici siromašnih četvrti Rija uživo vide Karneval jeste da učestvuju u njemu kao članovi samba škola. Možda se za trenutak ponekom turisti to učini primamljivo, međutim takve „ulaznice“ su veoma skupe, a plaćaju se u naturi. Recimo, pola godine lepljenja šljokica na kostime ili uvlačenje pertli u tri hiljade pari cipela. Sve to za 80 minuta karnevalskog ludila, koliko traje štrapac jedne škole od početka do kraja pasarele – jedan kilometar dugačke piste. Kako god bilo, za mnoge Karioke, kako sebe sami nazivaju oni koji žive u Riju, Karneval je još uvek najvažniji događaj u godini. Pedro je čekao da voditelj programa najavi školu iz njegove favele. Rosinja ove godine ima dobre šanse da iz grupe A pređe u specijalnu grupu u kojoj se nalazi 14 najboljih škola sambe. Slično kao i u fudbalu, sve škole su podeljene u lige – od A do E – ispred kojih se nalazi već pomenuta „grupo especial“. Najinteresantnije na Karnevalu jeste zapravo to ko će ispasti u neku, recimo C ligu. O tome da Rosinja moze ući u prvu ligu diskutuje se danima. Belo, zeleno i plavo, boje samba škole „Rosinja“, počele su da skaču po ekranu. I onda ti pucnji. Pedro je probudio svoje dvoje dece i svi su se sakrili ispod kreveta. Njegova najstarija ćerka, četrnaestogodišnja Ana, bila je na jednoj od „off karnaval party“ – žurci svih muzičkih pravaca samo ne sambe, u diskoteci na Via Apia, glavnoj ulici Rosinje. Pedro je znao da je policija ponovo ušla u favelu: „Svaki put kada dođu, puca se.“ Od kada je počeo Karneval, blokirali su sve ulaze.Više i ne izlaze iz Rosinje: „Svaki dan nekog ubiju.“ Ani je rekao da ne ide u diskoteke. „Ali ona je mlada i ne sluša. I onda se desi nešto kao ovo.“

UNAKRSNA VATRA: To ovo, na šta je Pedro pokazao rukom, bilo je telo petnaestogodišnjeg dečaka Leandra da Silve, koga su pre pola sata ubili pripadnici specijalnih jedinica milicije, BOPE. Obučen u belu majicu i šorc, Leandro je sa još trojicom prijatelja bio na fanky žurci, odakle su u ranim jutarnjim satima krenuli na pijacu kako bi ispomagali pri istovaru. Vreme je karnevala, škole ne rade, a svaki dodatni prihod je dobrodošao. Oko dečakovog tela počeli su da se okupljaju stanovnici Rosinje.

„Zašto nas ubijate“, pitala je policiju jedna žena, vidno uzbuđena. Odgovora nije bilo. Tek kasnije stiglo je zvanično saopštenje da su četvorica maloletnika zapravo članovi narko-mafije. Policija je ubila i trinaestogodišnjeg Žana Alehandrea i Linikera Fereire, koji je nedavno napunio 17 godina. Njegov otac radi šest dana u nedelji za platu od 100 evra. Nakon 24 časa izveštaj je još jednom promenjen. Deca su ubijena u unakrsnoj vatri između narko-mafije i policije.

Dok Ze Pekueno i Mane Galinha, trgovci droge i vođe gangsterskih bandi iz filma City of God, čekaju na Oskara, Rosinja se sa svojih 250.000 stanovnika nalazi u milosti i nemilosti dvojice mladića – Dono Lulu i Dono Dudu.

Dono je brazilska verzija za Kapo ili Kum, koja označava najviši rang u okviru organizacije narko-mafije.

I jedan i drugi žele prevlast u Rosinji, kroz koju nedeljno prođe više droge nego u celom Riju, najviše kokaina.

TURIZAM KAO PARAVAN: Dok je Dudu bio u zatvoru, Lulu je od Rosinje napravio turističku atrakciju u rangu Korkovada i Glave šećera, koristeći na taj način turiste kao zaštitni zid od učestalih akcija policije. Mnogi se u Rosinji boje dolaska Dudua.

„Dudu je životinja i ovde ga se ljudi plaše. Svi znaju da je silovao devojke i žive spaljivao svoje protivnike.“ I jedan i drugi su članovi najveće organizacije narko-mafije Comando Vermelho (Crvena komanda). Pitanje je dana kada će doći do velikog okršaja dvojice „kumova“.

Stanovnici Rosinje se ipak najvise plaše policije. Od kada je u Riju započela policijska akcija Pressao Maxima (Maksimalan pritisak), krajem prošle godine niko od stanovnika favela Rio de Žaneira ne oseća se više sigurnim.

„Za dvadeset godina koliko živim u Rosinji nisam doživela toliko pucnjave koliko pre dve nedelje kada je ušla vojna policija. Troje ljudi je ubijeno. Evo, meni je ovde, iznad glave, prošao metak“, rekla je Erika, majka četvoro dece, pokazujući rupu na zidu u dnevnoj sobi.

Prema podacima centra za statistiku pri državnoj službi bezbednosti u prvih pet meseci 2003. godine policija je samo u Rio de Žaneiru ubila 521 civila. Oko hiljadu ljudi za godinu dana ili, u proseku, troje dnevno.

Na sahranu dece ubijene za vreme Karnevala stanovnici Rosinje su otišli u pratnji policije. Na povratku u svoj geto oni su iz autobusa mahali transparentima na kojima je pisalo „mir“. U Riju, osim znatiželjnih turista, svi okreću glavu od autobusa u policijskoj pratnji iz straha da se i sami ne nađu u unakrsnoj vatri.