Kroz pustinju do američkog sna

Za „Vreme“ iz Feniksa, Arizona

Prva grupa od planiranih ukupno 6000 pripadnika Nacionalne garde SAD stigla je u ponedeljak 5. juna u južnu Arizonu. Trupe na granici ove američke države sa Meksikom deo su plana predsednika Džordža Buša koji je prošlog meseca najavio opsežnu akciju daljeg onemogućavanja prelaska ilegalnih emigranata u SAD. One za početak imaju zadatak da prošire postojeće ograde, postave osvetljenje na graničnim prelazima i izgrade puteve paralelno sa granicom.

U Feniksu, glavnom gradu Arizone, gde prema pretpostavkama živi oko pola miliona ilegalnih imigranata, u hotelima, restoranima ili na građevinama uglavnom rade osobe hispano porekla, od kojih mnoge ne govore engleski jezik. Takođe, u poljoprivredi ili kao posluga i baštovani uglavnom su zaposleni ilegalni imigranti. Iako je najavljeno kažnjavanje osoba koje ih zapošljavaju, provera dokumenata „sumnjivih“ gotovo je nemoguća, pošto za to ne postoji odgovarajući mehanizam. Naime, da bi se zaposlili, potrebno je da imaju samo broj socijalnog osiguranja koji se može falsifikovati praktično na ulici i za veoma malo novca.

Prema čestim istraživanjima javnog mnjenja, većina američkih građana, iako veoma zabrinuta za ovaj problem, ipak bi podržala čak i amnestiju ilegalnih imigranata, što je u obostranom interesu. Naime, ilegalni imigranti dolaze u SAD najčešće tražeći posao i pristojan život, ali, s druge strane, oni su kao jeftina radna snaga neophodni američkoj ekonomiji. Na građevinama u Arizoni pre desetak godina još uvek su radili američki državljani za oko 15 do 16 dolara na sat. Danas se tamo mogu videti uglavnom ilegalni imigranti koji su za taj posao plaćeni oko šest dolara na sat. Poslodavcima ovakva situacija veoma odgovara, a pretpostavka je da bi mnoga preduzeća bila zatvorena ukoliko bi bila primorana da „pristojno“ plaćaju radnike. Stručnjaci se slažu da su ilegalni imigranti izuzetno važan deo američke privrede, ali i da su donekle opterećenje za državu ukoliko se uzme u obzir novac koji se izdvaja na izuzetno skupo zdravstvo i obrazovanje u SAD.

DROGA I LEŠEVI: Ilegalni imigranti najčešće prelaze granicu između Meksika i Arizone. Pretpostavlja se da samo na tom delu granice svake noći oko hiljadu i po njih pokuša da uđe u SAD. Za razliku od granice sa Kalifornijom u čijoj se blizini nalaze naseljena mesta, nakon prelaska u Arizonu imigrante očekuje dug put kroz pustinju. Bez obzira na to oni se odlučuju za Arizonu odlazeći na sever ka Feniksu ili još dalje, jer je ovaj deo granice loše obezbeđen, a u najvećem delu gotovo da ne postoji ništa što bi ih sprečilo da je pređu. Svake godine u pustinji bude pronađeno na stotine leševa onih koji nisu uspeli da se domognu grada. Mnogi od njih sa sobom prenose narkotike za gazde koje ih neretko, pošto preuzmu robu, ostavljaju u pustinji da umru. Od početka godine na granici je zaplenjeno narkotika u vrednosti od 6,4 miliona, a u istom periodu prošle godine zaplenjena je droga vredna oko 4,4 miliona dolara.

Problem ilegalnih imigranata godinama je velika tema u Americi, naročito na jugu. Čak je i Džordž Buš 15. maja prilikom obraćanja naciji posvećenog upravo ovoj temi, rekao da je svestan da SAD već decenijama nemaju potpunu kontrolu nad granicama. Naime, procenjeno je da u SAD živi oko 12 miliona ilegalnih imigranata od kojih je većina hispano porekla i koji su u Ameriku uglavnom došli preko 3600 kilometara duge južne granice sa Meksikom. Državu a i građane možda najviše brine da na isti način kao što ovi ljudi ulaze u Ameriku u potrazi za boljim životom, u nju mogu ući i teroristi, jer granica nije dobro obezbeđena. Takva strahovanja pojavila su se, sasvim logično, nakon 11. septembra 2001. Ipak, Bušovi kritičari najčešće govore da se u tom slučaju govori o pogrešnoj granici, odnosno da će teroristi pre ući sa severa, iz Kanade.

Buš je u pomenutom obraćanju naciji rekao da mnogi smatraju da je rešenje deportacija ilegalnih imigranata, ali da se on s tim ne slaže. Među ključnim tačkama u njegovom govoru, osim upućivanja pomenutih 6000 pripadnika Nacionalne garde i zahteva za postavljanje dodatnih 6000 agenata Granične patrole na granice, bilo je i stvaranje privremenog radničkog programa koji bi ovim ljudima omogućio da na određeno vreme budu zaposleni u Americi, kao i onemogućavanje da automatski steknu državljanstvo. Prema njegovom planu, u narednih godinu dana trupe će pomagati u izgradnji puteva i barijera za vozila, postavljati osvetljenje, kamere i senzore koji reaguju na pokret i vršiti obuku. Posle toga broj pripadnika Nacionalne garde postepeno će se smanjivati, ali će se povećavati broj agenata Granične patrole. Stručnjaci se ipak ne slažu da će takav angažman na granici značajno doprineti rešavanju problema, jer njihov zadatak neće biti hapšenje imigranata. „Imaćemo više očiju i ušiju da primetimo ljude koji prelaze granicu, ali ne i više ruku koje će da ih hvataju“, kaže Ti Džej Boner, predsednik Saveta Nacionalne granične patrole i žestok kritičar Bušovog plana.

On smatra da je ovo samo predsednikov način da „proturi“ ideju o amnestiji. Mnogi zvaničnici ocenili su da je plan premali korak, samim tim što nije naređeno momentalno hapšenje onih koji zapošljavaju ilegalne imigrante. Međutim, Buš se ne zalaže za jednostavnu amnestiju, kako mnogi vole da pomenu, već je njegov plan da ilegalni imigranti koji žive u Americi moraju da zatraže državljanstvo, plate kazne i poreze, uče engleski i „čekaju u redu iza onih koji su igrali po pravilima“.

Pripadnici Nacionalne garde već godinama su prisutni na granici između Arizone i Meksika gde pomažu u poboljšanju sigurnosti i u borbi protiv terorizma i trgovine narkoticima, ali do početka realizacije Bušovog plana u veoma malom broju. Od dolaska Buša na vlast, na granici je bilo i oko 9000 agenata Granične patrole. Njihov broj je u međuvremenu povećavan, a do kraja oktobra biće ih više od 12.000. Samo prošle godine oni su sprečili više od 70.000 Meksikanaca da ilegalno uđu u Ameriku.

DUGO PUTOVANJE: Do kraja maja američka štampa detaljno je analizirala sve aspekte plana obrazlažući i potvrđujući stavove i američkog predsednika i njegovih kritičara. Na naslovnoj strani „USA tudej“ pojavila se fotografija „sveže“ državljanke SAD Marije Montenegro kraj američke zastave, kućepaziteljke koja je sa suprugom došla iz Meksika. Upitana koliko je dugo čekala na američko državljanstvo, odgovorila je: „Trideset godina.“ Slike ljudi sličnih sudbina smenjivale su se danima. Kao legalni imigranti u Ameriku su mogli ući samo na osnovu četiri kriterijuma: zahvaljujući porodičnim vezama, poslu, tražeći politički azil ili kao dobitnici vize na lutriji Stejt departmenta kojih u Ameriku svake godine uđe 50.000. Jedan od problema onih koji su ipak odlučili da u Ameriku uđu ilegalno verovatno je cena prijave za vizu ili za državljanstvo koja iznosi oko 600 dolara. Prema nekim najavama, Senat bi mogao da odobri zahtev za državljanstvo onim ilegalnim imigrantima koji provedu u SAD najmanje 16 godina. Međutim, mnogi od onih koji kroz ovu proceduru prolaze legalno, u Americi su živeli znatno duže. Prema podacima Stejt departmenta, radnici iz Indije u proseku na vizu čekaju pet, dok oni sa Filipina čekaju oko 22 godine. Samo tokom 2005. godine u Ameriku se uselilo gotovo milion „legalnih“ imigranata, a rekordna godina bila je 1991, kada je ta brojka iznosila oko 1,8 miliona. Oni koji podnose zahtev za vizu ne smeju da imaju dosije u policiji, moraju da govore engleski jezik, plaćaju porez, a muškarci moraju biti spremni na mogućnost da će biti angažovani od strane vojske. Takođe, svi moraju da polože test iz američke istorije koji se često pominje u javnosti kao ispit koji mnogi rođeni Amerikanci ne bi prošli bez prethodne pripreme, kao i da zbog obaveze polaganja mnogi imigranti znatno bolje poznaju i razumeju američku istoriju. Stručnjaci se ipak slažu da Amerika mora biti otvorenija prema IT stručnjacima i inženjerima, ponajviše jer za njima postoji izuzetna potražnja u Kanadi i u Australiji.

MALA POBEDA: Govor američkog predsednika i predlog rešavanja problema ilegalnih imigranata ocenjen je i kao mala pobeda Dženet Napolitano, guvernerke Arizone (baš u izbornoj godini), koja sličan predlog pominje još od januara. Nakon Bušovog govora, ocenila je da je reč o problemu Arizone koji je predugo zapostavljan. „Želim da se postaram da bude rešen na pravi način“, dodala je Napolitano. Iako se, kao što je i sama rekla, uglavnom radi o problemu Arizone, Arnold Švarceneger, guverner druge „ugrožene“ države, Kalifornije, mnogo je oštrije reagovao na Bušov plan. On se zapitao šta će se desiti ukoliko 6000 pripadnika Nacionalne garde bude postavljeno na granici sa Meksikom a drugih 6000 u Iraku. Naime, uz ova dva, u opis zadataka trupa spada i angažman u slučaju prirodnih katastrofa. Guverner Novog Meksika, još jedne države uz granicu, smatra da je ovaj plan samo kratkoročno rešenje problema.

Takođe, sve ovo bi moglo, kako neki analitičari smatraju, da ugrozi odnose Amerike sa Meksikom. Naime, Nacionalna garda na granici za Meksikance predstavlja svakodnevnu demonstraciju moći Amerike, a poznato je da Vicence Foks, predsednik Meksika, ima relativno dobre odnose sa Belom kućom. Kako su za početak jula najavljeni izbori, ocenjuje se da je veoma moguće da će građani Meksika prednost ipak dati kandidatu koji je nešto manje prijateljski nastrojen prema SAD. Ipak, zagovornici Bušovog plana i u ovom problemu pronalaze ponešto pozitivno: smatraju da je dobro to što će Nacionalna garda na granici biti samo podrška, a da bi potpuno militarizovana granica bila pretnja dobrim kulturnim i ekonomskim odnosima sa Meksikom.

Mržnja i podrška

Kako smatra američki predsednik Džordž Buš, najveći broj ilegalnih imigranata su „pristojni ljudi“ koji naporno rade kako bi izdržavali porodice. Međutim, oni opterećuju državni i lokalne budžete, javne škole i bolnice i „donose kriminal u Ameriku“.

Buš je dodao da se širom Amerike mogu videti protivrečne slike: na ulicama velikih gradova mase podržavaju one koji su u SAD došli ilegalno, dok se na južnoj granici drugi organizuju kako bi sprečili njihov ulazak. Na praznik rada 1. maj, veliki broj ilegalnih imigranata održao je jednodnevni štrajk, zahtevajući da im se obezbede prava. Tog dana je samo u Los Anđelesu u protestnom maršu učestvovalo više stotina hiljada osoba, a u Čikagu oko pola miliona. Ovakvi štrajkovi ponavljaju se već mesecima: pre ovih, 10. aprila, oko 100.000 osoba izašlo je na ulice Feniksa takođe tražeći amnestiju za ilegalne imigrante. Jedno od rešenja koje zastupaju zaštitnici njihovih prava jeste da se dozvoli većem broju ljudi da imigrira u Ameriku, kao i da se taj proces ubrza.

Javne debate vezane za problem ilegalnih imigranata proizvele su ipak i porast tenzija unutar antiimigrantski raspoloženih grupa čiji broj poslednjih godina vrtoglavo raste: samo od 2000. do 2004. godine za oko 33 odsto. Te 2004. godine, prema podacima FBI-ja, za oko milion zločina počinjenih u Americi motiv je bila mržnja prema imigrantima. Ilegalni imigranti koji prelaze granicu sa Meksikom često su meta „privatnih“ grupa koje su organizovale patrole duž granice. Takođe, i mnogi lokalni zvaničnici odlučili su da preuzmu stvar u svoje ruke. U Arizoni je najdalje verovatno otišao šerif Džo Arpajo, u ovoj američkoj državi poznat po neobičnim metodama rada. Arpajo je do sada uhapsio bar 140 ilegalnih imigranata optužujući ih uglavnom za krijumčarenje narkotika preko granice. I drugi šerifi pokrenuli su slične akcije: počeli su da obučavaju zaposlene kako da prepoznaju lažna dokumenta ili postavljaju bilborde kojima se upozoravaju poslodavci da ne zapošljavaju ilegalne imigrante. Njihove ideje i akcije, međutim, nisu naišle na odobravanje stručnjaka i javnosti, posebno zato što ih sprovode u trenucima kada o načinu rešavanja problema raspravljaju Kongres i predsednik Amerike.

S druge strane, prema studiji Violent Crimes Instituta iz Atlante kojom su analizirana ubistva i seksualni zločini počinjeni od strane ilegalnih imigranata u perodu od januara 1999. do aprila 2006. godine, Amerika se suočava s problemom ogromnih razmera. Oko 1500 analiziranih slučajeva odnosilo se na serijska ubistva, silovanja i zlostavljanja dece od strane ovih ljudi. Pretpostavka je da u Americi boravi oko 240.000 osoba koje su počinile ove zločine, te da, statistički gledano, svakog dana granicu ilegalno pređe 105 počinilaca. Ipak, možda najviše zabrinjava podatak da su u oko 22 odsto slučajeva žrtve seksualnih zločina ilegalnih imigranata bile fizički i mentalno obolele osobe.