Za „Vreme“ iz Bona
Ivica Dačić nije poznat po retoričkim bravurama što ga, međutim, nikada nije obeshrabrivalo. „Za tango je potrebno dvoje, i Srbija, koja zdušno sprovodi reforme, ne sme biti talac nečije opstrukcije“, rekao je vršilac dužnosti premijera na samitu Brdo-Brioni prošle subote, govoreći o odnosima sa Evropskom unijom.
Oko toga koliko su reforme „zdušne“ dalo bi se raspravljati, ali Dačić je na Brdu kod Kranja u za njegove standarde zadivljujuće diplomatskom tonu pobrojao zamerke na račun EU: napredak u poglavlju 35, u koje su smešteni odnosi sa Kosovom, postavlja se kao uslov za otvaranje svih drugih poglavlja („Ako se taj tempo zadrži, trebaće nam decenija samo za otvaranje svih pregovaračkih poglavlja“); potrebna je „jasna, predvidiva i vremenski omeđena perspektiva kakvu su imale dosadašnje članice EU“; građani Srbije „sve više gube veru da će pristupni proces biti okončan, što je loše i za nas i za EU“.
Srbija na evropskom putu tapka gotovo u mestu još od kraja 2009. kada su ukinute vize za turistička putovanja u Šengenski prostor. Koraci koji su usledili – zvanično dobijanje statusa kandidata, svečani početak pregovora, otvaranje ovog ili onog poglavlja – birokratske su trice, vratanca koja su odškrinuta zbog toga što je Srbija bila dobar đak iz predmeta saradnje sa Haškim tribunalom i Prištinom. Utisak da Srbija istu metu cilja sa sličnog odstojanja nastaje, jer se ni do sada Brisel nije ustezao da pregovore razvlači ili stopira po političkim kriterijumima – kao u slučaju Makedonije (kandidat za članstvo od 2005) ili Turske (od 1999).
„Ljudima u nemačkoj administraciji sam rekao da je cela ova igra slalom na malom prostoru – još ako su vam kapije pokretne, onda nikada ne možete da dođete do cilja“, rekao je tako Dačić u svom prvom premijerskom intervjuu koji je u Berlinu dao za DW jula 2012. godine. To što jedan od najvećih lisaca srpske politike varira slične misli i danas – nakon pet godina „najbolje vlasti u novijoj istoriji Srbije“, grljenja sa evropskim zvaničnicima i razgovora sa kosovskim Albancima – potvrđuje tezu o suštinskom tapkanju u mestu.
Tu sudbinu Srbija deli sa ostalima u evropskoj čekaonici (videti okvir). Poslednji put je klima za proširenje u svih 27 članica bila povoljna u junu 2011. kada je prethodni šef Evropske komisije Žoze Manuel Barozo dao preporuku da se zatvore pregovori sa Hrvatskom. Ukratko bi odnos EU i njenih vodećih članica prema proširenju od tada mogao da se opiše parafrazom legendarne izjave regruta JNA Bahrudina Kaletovića tokom rata u Sloveniji: „Oni kao hoće da pristupe, a mi bismo kao da se proširimo.“
PERSPEKTIVA UMESTO ROKOVA: Stanje u tih nekoliko nesrećnih balkanskih državica trenutno daje Evropskoj uniji za pravo. Sa siromašnim i nezaposlenim građanima, urušenim institucijama, partokratijom i pregaženim medijima, nijedna nije ni blizu ispunjavanja makar formalnih uslova za članstvo.
Ali nije zbog tog stanja na terenu Žan-Klod Junker – čovek koji je maleni Luksemburg utemeljio na poreskim prevarama – po stupanju na funkciju šefa Evropske komisije 2014. rekao da tokom njegovog petogodišnjeg mandata neće biti proširenja. On je to rekao zbog razloga domaćih koji su se od onda samo gomilali: finansijski kolaps na jugu kontinenta, strah od mogućeg zbega Bugara i Rumuna u socijalne sisteme srećnijih članica EU, odluka Britanije da napusti „klub srećnika“, migrantski talas sa Bliskog istoka, renesansa desničarskih populista u etabliranim zapadnoevropskim demokratijama, zatezanje odnosa sa Vladimirom Putinom i naposletku ulazak Donalda Trampa u Belu kuću.
Makar dva od pobrojanih problema zapravo mogu biti aduti EU u smutna vremena, kaže u razgovoru za „Vreme“ profesor Erik Gordi, poznavalac Jugoslavije sa Univerzitetskog koledža u Londonu. Najpre, Britanija se oduvek protivila tešnjoj integraciji i proširenju EU. Drugo, američka neuračunljivost u doba Trampa nudi mogućnost da EU postaje značajniji igrač.
Pa ipak, to ne mora ništa da znači za Zapadni Balkan: „Sasvim je moguće da su sve kandidature bile deo plana da EU zadrži uticaj nad balkanskim zemljama jer je uvek mogla da im kaže da neće postati članice ako se ne ponašaju dobro. Ta strategija ima sve manje efekta s obzirom na to da se sve veći broj ljudi izgleda slaže da ove zemlje nikada neće ući u EU. Da bi EU zadržala uticaj, ona mora da pruža realnu mogućnost članstva.“
Đavo često leži u jezičkim detaljima – dok Gordi govori o „realnoj mogućnosti članstva“, a Dačić o „jasnoj perspektivi pristupa“, evropski političari reč „pristup“ uporno izbegavaju i govore samo o „evropskoj perspektivi“. Od ideje o proširenju su, čini se, ostale samo tlapnje o tome da „evropska porodica vrednosti nije potpuna bez Zapadnog Balkana“ – što je rečeno u Solunu još 2003; vrzino kolo saopštenja i komunikea u kojima se „snažno podržava“ evropska perspektiva bez posebnih obaveza, a kamoli rokova; izveštaji o napretku u kojima se malo kudi, a više pohvaljuje, pa onda svakome ostaje da tumači kako mu volja.
To je diplomatija između dve vatre: postoji opasnost da zemlje Zapadnog Balkana, iznutra okupirane autokratijama, a spolja razočarane praznim obećanjima, pobegnu pod skute Rusije, Turske ili zemalja Arabijskog poluostrva; druga je opasnost da one zaista budu primljene u EU, pri čemu bi evropski lideri rizikovali nove Rumunije, Bugarske, Kiprove i Grčke, kao i negativni publicitet koji bi dao vetar u leđa desničarskim populistima. Zaključak: u trenutku kada je evropski lanac ionako nategnut do granice pucanja nije mudro, a svakako nije oportuno, dodavati tom lancu nove karike za koje se opravdano sumnja da će biti trošne. Nemci bi takvu diplomatsku igricu nazvali Zickzack–Kurs, u narodskom prevodu – vrludanje.
SVAKO IMA SVOJE KOSOVO: „Sa sigurnošću znam da narednih godina neće biti proširenja ako ne rešimo bazične, fundamentalne probleme EU“, rekao je u februaru Frans Timermans, potpredsednik Evropske komisije, napuštajući nakratko diplomatski vokabular kojim se bodre Balkanci. „Tu ništa ne bi promenilo ni ako bi zemlje Zapadnog Balkana ispunile pretpostavke za pristup. Niz nacionalnih parlamenata bi taj pristup blokirao. Jer mnogi ljudi sumnjaju da je nereformisana EU dovoljno stabilna – i tu imaju pravo.“ Timermans je, valja podsetiti, holandski socijaldemokrata kojeg štampa opisuje kao „ubeđenog Evropejca“.
Nedavno je ugledni magazin „Politiko“ proširenje EU uporedio sa zaklanim piletom: trči po dvorištu, nešto se kao dešava, a u stvari je već mrtvo. U jednom drugom članku magazin procenjuje šanse Srbije da se priključi EU na 80 odsto, ali ne pre 2027. godine. I najveći optimisti priznaju da je proširenje u najmanju ruku duboko zamrznuto. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, lider u optimizmu kada su u pitanju rokovi, nakon što je pre tri godine postao premijer govorio je o 2019. kao godini u kojoj će Srbija završiti pristupne pregovore. Krajem prošle godine je u intervjuu za švajcarski „Blik“ reterirao: „Nadam se da ćemo 2022. postati članica EU. Siguran sam da ćemo pre 2025. postati članica EU.“
Laž koju su nakon Petog oktobra gotovo deset godina uglas ponavljali srpski i evropski političari – o tome kako su Kosovo i članstvo u EU dva odvojena koloseka – odavno je gromoglasno pukla. „Jedan od najvažnijih zadataka naše diplomatije jeste da pitanje Kosova i pridruživanje EU ostanu dva razdvojena procesa“, govorio je još krajem 2008. tadašnji šef diplomatije Vuk Jeremić. Prvi je to javno doveo u pitanje tada odlazeći britanski ambasador Stiven Vordsvort u junu 2010: „Kosovo i EU za Srbiju više nisu odvojeni koloseci.“ Trebalo je vremena da to priznaju i u Beogradu, pa je tako decembra 2012. potpredsednica Vlade Suzana Grubješić za „Večernje novosti“ rekla: „Više nije moguće voditi politiku na dva koloseka – i EU i Kosovo. Sada su se ta dva koloseka ispreplela i postala jedan.“
Po uvreženom tumačenju, Vučiću je zapalo da glumi lokomotivu na tom koloseku, da isporuči Kosovo u zamenu za tapšanje po ramenu, žmurenje na diktatorske tendencije i kakvu-takvu pristupnu perspektivu. Na sastancima Radne grupe za proširenje EU – u čije poverljive protokole ovaj novinar redovno ima uvid – sada se umesto o zakonima i reformama govori samo o Kosovu kao uslovu za Srbiju. Iz tih protokola se, recimo, jasno vidi da je Nemačka u decembru pristala na otvaranje poglavlja koja se tiču javnih nabavki, nauke i obrazovanja tek kada je Srbija pristala na pozivni broj +383 za Kosovo.
Ako se vratimo na Gordijevu tezu, da simulacija proširenja Uniji služi da zadrži političku kontrolu nad balkanskim prostorom, videćemo da svaka država regiona ima „svoje Kosovo“. Dok je tako ultimativni zadatak za Vučića da raskrči put članstvu bivše pokrajine u svetskim institucijama – eno ga gde je najavio „široki društveni dijalog“ o reformi Ustava i Kosovu, što bi moglo da bude uvod u brisanje preambule o Kosovu u Ustavu Srbije – Makedonija kuburi sa grčkom blokadom zbog imena, Crna Gora i Albanija sa borbom protiv korupcije, Kosovo sa demarkacijom granice na Prokletijama i zločinima OVK, a Bosna sa celim dejtonskim mrtvorođenčetom.
LOŠ IMIDŽ PROŠIRENJA: Osim Kosova, komentariše profesor Gordi, postoje i drugi uslovi koje Beograd prema sadašnjem stanju stvari nikada neće do kraja ispuniti: „Recimo da usaglasi spoljnu politiku sa Evropom, da poštuje slobodu štampe ili sudstva. Tako ostaju dve mogućnosti: ili će večno ostati u kandidatskom statusu zbog nemogućnosti strukturalnih reformi ili će Evropa biti primorana da pravi kompromis, da prihvati zemlju koja nije ispunila sve uslove, što je ranije radila.“
Tu se takođe krije vrag – najkasnije prijemom Bugarske i Rumunije 2007. proširenje je izbilo na loš glas kao geopolitički instrument koji se ne obazire na formalne uslove. Slično se na vrhuncu grčke krize pisalo o prijemu te zemlje u evrozonu kao preuranjenom političkom potezu pri kojem su u Briselu čak spremno progutali falsifikovane ekonomske pokazatelje. Tako je Hrvate pred pristupanje EU u bulevarskom „Bildu“, najtiražnijem nemačkom listu, uz sliku jadranske plaže dočekao naslov: „Potapa li EU ovde naše sledeće milijarde?“
Posmatrajući proširenje Evropske unije na takav način, balkanske republike koje kucaju na vrata EU spajaju sve najgore: finansijski su nestabilnije od Grčke; nedefinisanih granica poput Kipra; nefunkcionalnih, politički zavisnih institucija kao u Bugarskoj i Rumuniji; njihove su vlasti sklone ugnjetavanju kritičara poput vlada u Varšavi ili Budimpešti; blokadama komšija kao što je Slovenija blokirala Hrvatsku; pa još i podložne uticaju Rusije i drugih sila.
Napise tabloida i konzervativne štampe poput „Špigela“ ili „Frankfurter algemajne cajtunga“ – koji poručuju to isto, samo malo učenije – nikako ne treba zanemariti. Na tom je fonu jačala bratija evropskih desničara raznih profila koje spaja uglavnom jedno: žele da rasture Evropsku uniju. Pobeda Emanuela Makrona nad Marin le Pen u Francuskoj ili Aleksandera Van der Belena nad Norbertom Hoferom u Austriji samo su sitne utehe: francuski Nacionalni front ostao je najjača stranka u zemlji, austrijski Slobodarci mogu da se nadaju pobedi na parlamentarnim izborima u oktobru, populisti vladaju u Poljskoj i Mađarskoj, u Britaniji su isposlovali Bregzit.
U doba alternativnih istina izgleda da nova desnica nije kratkoročan fenomen. Izloženi pritisku zdesna, evropski demohrišćani, ali i socijaldemokrate (vidi „Od crvenog džina do belog patuljka“, „Vreme“ 1326) vazda su birali da i sami skrenu udesno, jer će tako tobože zadržati makar deo birača. To je vidljivo u pitanjima finansijske nepopustljivosti prema Grčkoj, u izbegličkoj krizi, a tako je i kada je u pitanju proširenje EU.
Dok stvari tako stoje, Brisel i Berlin će se u regionu zadovoljiti „stabilnošću“ koju je „Zidojče cajtung“ u jednom komentaru u aprilu cinično nazvao „omiljenim komplimentom“ zapadnoevropskih političara balkanskim kolegama. Dakle, da se baš ne puca pred vratima EU, da se radi protiv radikalizacije muslimana u Bosni i na Kosovu, da Balkanska izbeglička ruta dobro dihtuje i da se oplođuje zapadni kapital. Odsustvo pravne države ne smeta investitorima sve dok ih balkanski voždovi obasipaju subvencijama i nude im jeftinu i obespravljenu radnu snagu.
EVROPA VIŠE BRZINA: Ironije radi, evropski problemi nisu samo načinili proširenje neprivlačnim za Brisel, već polako čine EU sve neprivlačnijom za građane zemalja koje čekaju na pridruživanje. „Najjači argument koji je Evropa ikada imala je da može da bude garant ireverzibilnosti demokratskih promena. To sada ne izgleda ubedljivo, kada imate autoritarne vlade u Poljskoj i Mađarskoj na koje EU ne reaguje na bilo kakav ubedljiv način. Tako EU postaje manje atraktivna zbog svojih političkih problema“, smatra Erik Gordi.
Na jednoj tribini u Beogradu upriličenoj 2013. povodom desete godišnjice obećanja o proširenju EU, profesor FPN-a Jovan Teokarević rekao je da se u zemljama, koje žele da joj se priključe EU percipira trojako: kao bankomat, reformsko sidro i instrument za rešavanje teških pitanja. „Nijedan od ovih elemenata nije zastareo“, rekao je tada Teokarević. No, nisu li svi elementi zastareli do danas? Niti svuda u EU teku med i mleko, niti je članstvo garant demokratije i reformi niti EU uspeva da rešava krize, čak ni u protektoratu poput Kosova.
Istraživači javnog mnjenja ovde su na posebno klizavom terenu, ali neka nam posluže za ilustraciju: poslednje ispitivanje Nove srpske političke misli pokazuje da je 46,5 odsto građana Srbije za ulazak u EU, naspram 37,8 odsto koliko je protiv. U slučaju referenduma ne bi, pretpostavimo, bilo oduševljenja, ali bi se još našla natpolovična podrška. Nasuprot tome, dve poslednje ankete urađene u Nemačkoj prošle jeseni pokazuju da su čak dve trećine građana protiv prijema novih članica u EU. Umor od proširenja veći je od umora od čekanja.
Dok traje ova „kreativna pauza“ u kojoj EU smišlja kuda će sa sobom, plamen ljubavi prema Evropi trebalo bi održavati parama. Tako se Vučić od početka godine hvali da kancelarka Merkel podržava njegovu ideju o nekakvoj carinskoj uniji na Balkanu – od tih reči se nije odmaklo – dok je nemački šef diplomatije Zigmar Gabrijel koliko prošle sedmice govorio o infrastrukturnim fondovima iz kojih bi se finansiralo svašta po regionu, najpre auto-put koji bi povezao Srbiju, Kosovo i Albaniju. Ta ofanziva šarma na zapostavljeni Balkan uglavnom je dočekana sa prigodnim smeškom, ali je crnogorski šef diplomatije Srđan Darmanović za DW glasno rekao ono što mnogi misle: sve je to lepo, ali ne sme da bude zamena za proširenje EU.
Vredi pomenuti još jednu bizarnu nadu o kojoj se sve glasnije šapuće, da bi za Zapadni Balkan bilo povoljnije ne da EU ojača, već da se dalje rastače. Misli se na formalizovanje takozvane EU u više brzina, za šta se zalaže kancelarka Merkel. Da, što bi rekao njen odrešiti ministar finansija Volfgang Šojble, „ne moramo oko svega da čekamo na Bugarsku i Rumuniju“. Stvaranjem više prstenova u EU – a taj je plan ipak na dugom štapu – nesumnjivo bi se olakšao ulazak u spoljni prsten, u nekakvu Evropu druge ili treće kategorije. Ali onda bi građani Srbije i okolnih zemalja s pravom mogli da pitaju: da li je to ona Evropa u koju smo krenuli?
Kada se govori o proširenju EU, zapravo se govori o šest republika Zapadnog Balkana, pojma koji je i skovan za ove potrebe da bi se izbeglo pominjanje Jugoslavije. Najdalje je u pregovorima odmakla Crna Gora, sledi Srbija, dok su Albanija i Makedonija kandidati koji još nisu otpočeli pregovore. BiH je zvanično aplicirala, dok Kosovo nije stiglo ni dotle. Turska jeste kandidat, ali njen pristup EU ne može se zamisliti ni u najluđim fantazijama.
Srbija je od decembra 2015. do sada otvorila osam od 35 poglavlja, a do kraja meseca bi mogla da otvori još dva. Poređenja radi, najsvežija članica EU Hrvatska otvorila je 33 poglavlja između juna 2006. i juna 2010, dok dva poglavlja uopšte nije bilo potrebno otvarati. Poglavlja su zatvarana između juna 2006. i juna 2011, s tim da je već dvadesetak dana pre zvaničnog kraja pregovora tadašnji predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo dao preporuku da se pregovori zatvore, nakon čega je Evropski savet aminovao pristupanje Hrvatske.
Ukrajina, Gruzija i Moldavija imaju sporazume o asocijaciji i, zavisno od garniture na vlasti, dobru volju da se priključe EU. No, odnosi Brisela i tih zemalja služe više da bockaju Rusiju koja je praktično otcepila delove sve tri pomenute zemlje.
Norveška, Švajcarska i Island su zamrzli ili povukli svoje zahteve za pristup EU, dok patuljaste države poput Andore, Lihtenštajna ili San Marina nikada nisu ozbiljno pominjane kao moguće članice. Zahtev Maroka da pristupi EU odbijen je pre trideset godina.
