Kraj briselske učmalosti

Za „Vreme“ iz Bona

„Ko to tamo glasa“ – tako je glasio naslov u ovom nedeljniku nakon prošlih izbora za Evropski parlament pre pet godina. Mala sprdnja sa izborima koji su tada više ličili na parodiju – jadna izlaznost od 43 odsto, čitav cirkus samo da bi sve ostalo isto i svelo se na večnu koaliciju desnog i levog centra, uljuljkanih evropskom bajkom u kojoj na kraju svi mogu na počinak pokriveni plavom zastavom sa dvanaest zvezdica.

Danas ništa nije isto. Punokrvna politika se vratila na velika vrata.

Prvi put od kada se direktno bira Evropski parlament (1979) okrenut je negativni trend izlaznosti – glasalo je skoro 51 odsto ljudi i ponegde je odziv bio vrlo blizu onom na nacionalnim izborima. Održano je opelo dominaciji narodnjaka i socijalista koji uz žestoke gubitke prvi put u zbiru nemaju većinu. Radikalna desnica je ojačala, ali je ostala daleko od mogućnosti da bitno utiče na dešavanja u Briselu.

„Većina birača doduše ne dovodi u pitanje ujedinjenu Evropu. Ali konstrukcija Evropske unije je upitnija nego ikada“, sumira nemački levičarski nedeljnik „Frajtag“. Tu se krije povratak prave politike – sledećih pet godina svedočićemo žestokoj debati o budućnosti EU, sudaru koncepata od „Sjedinjenih Evropskih Država“ preko „Evrope u više brzina“ do „Evrope nacija“. Ni najljući proevropski idealisti više ne negiraju da su promene neophodne.

ŠTA SE DESILO?

Prvo, narodnjaci i socijaldemokrate imaju najgore rezultate dosad (24 odnosno 19 odsto) i zauzeće u zbiru svega 325 od 751 stolice u Evropskom parlamentu. Drugo, liberali (109 mandata) i Zeleni (69) beleže uspon – prvi najviše pojavom Emanuela Makrona u njihovoj partijskoj familiji, drugi istorijskim rezultatom nemačkih Zelenih.

foto: ap

Treće, evroskeptici su prošli slabije nego što su se nadali, ali ipak odlično, uzevši četvrtinu glasova. Ubedljivo su na prvom mestu završili u dve velike članice – bregzitaši Najdžela Faraža u Britaniji i Lega Matea Salvinija u Italiji uzeli su trećinu glasova – u Francuskoj su nacionalisti Marin le Pen bili ispred Makrona, a najbolji pojedinačni rezultat uopšte je 56 odsto glasova za Fides Viktora Orbana u Mađarskoj. Doduše, ne zna se da li će Orban ostati kod konzervativaca ili će se priključiti Salviniju. Alternativa za Nemačku i austrijski slobodarci prošli su nešto slabije, ali ipak solidno – uprkos aferi „Ibica“ koja je potresla Beč.

„Nedovoljno je reći da su to samo glasovi iz protesta – preterano je tvrditi da je u pitanju rušenje Evrope ujedinjene kroz EU. Postoji relevantna manjina koja u Evropi Evropske unije ne prepoznaje rezervnu domovinu i nikako ne želi takvu Evropu. To pokazuje delom ekstremno niska izlaznost u nekim istočnoevropskim članicama EU (samo 20 odsto u Češkoj), kao i glasanje za evroskeptike“, piše u komentaru „Frajtaga“.

Narativ o „sudbonosnim“ izborima kao da je više štetio nego koristio krajnjoj desnici. Mejnstrim stranke su stvar predstavile kao najezdu populističkih skakavaca koji bi da izgrizu temelje kontinenta – i to je doprinelo većoj izlaznosti. Ono što bi se moglo nazvati centrom vernim Evropskoj uniji – konzervativci, socijaldemokrate, liberali i Zeleni – u zbiru je izgubilo svega dvadesetak mesta.

„Odziv je velika potvrda legitimnosti i važnosti EU“, kaže za „Vreme“ profesor Erik Gordi, poznavalac EU i Balkana sa Univerzitetskog koledža u Londonu. „Naslovi su govorili o desnici, ovde u Britaniji svi govore o pobedi desnice. Ali kada se uzmu u obzir očekivanja i publicitet koji je desnica dobijala tokom kampanje, može se reći da je desnica propala – ovo je kao trebalo da bude njihov trenutak.“

Ipak, priče da će desničari pod patronatom Trampove sive eminencije Stiva Benona nadviti tamnu senku nad Evropom možda jesu prodavale novine, ali nikada nisu bile realne. Neizvesni su izgledi Matea Salvinija – koji puca na to da bude lider evroskeptika – da iskuje jedinstveni moćan klub u Evropskom parlamentu. Za sada postoje barem tri, možda i četiri tabora, i to iz dobrih razloga.

„Iako te stranke dele temeljnu averziju prema migraciji i iliberalni antidemokratski etos, one nemaju mnogo toga zajedničkog“, piše briselski portal „Politiko“. „Salvini se recimo mršti na evropska pravila o budžetskoj disciplini, a takva pozicija je anatemisana u redovima Alternative za Nemačku i Slobodarske partije Austrije. Italijanski lider takođe hoće da druge evropske zemlje prime mnoge izbeglice koje su sada zaglavljene u Italiji, a za to Orban ne želi ni da čuje“, dodaje se u tekstu.

MIGRANTI ILI KLIMA?

Nemački mediji, pod utiskom tektonskog pomeranja kod kuće – Zeleni su drugoplasirani (20,5 odsto), a socijaldemokrate istorijski propale (15,9 odsto) – pišu o „zelenom talasu“ ili variraju slogan Bila Klintona sa početka devedesetih: „It’s climate, stupid!“ Kao da se nekim perima nemačke štampe u uglu oka skuplja ponosna suza jer su Nemci, pogotovo mladi, glasom za Zelene dali glas za opstanak planete, ne dopuštajući da ih prelomi debata o izbeglicama.

Pogled na mapu cele EU pak pokazuje da je ozeleneo isključivo partijski krajolik na severu Evrope i da klimatske promene i urnisanje prirode, uprkos protestima školaraca „Fridays for Future“, nisu postali nešto više od problema prvog sveta.

Anketa „YouGova“ u kojoj se moglo zaokružiti više odgovora je pre dve sedmice pokazala da su pitanja klime (34 odsto) Nemcima nešto važnija od pitanja migracije (32) i bezbednosti (26). Međutim, na nivou osam ispitanih zemalja – još i Poljska, Španija, Belgija, Švedska, Mađarska, Francuska i Italija – migracije su bile na prvom mestu, a životna sredina na drugom.

Dve dominantne teme – doduše, na različite načine – govore nešto dobro o kampanji i ovim izborima. Naime, obe teme su par excellence evropske, odnosno mogu biti rešavane samo na nadnacionalnom nivou. Na drugim poljima stvari ne stoje tako evropski i mnogi je novinski komentator primetio da se radilo o 28 odvojenih izbora.

U Britaniji se zapravo glasalo o mrcvarenju oko Bregzita, u Austriji o poverenju kancelaru Kurcu – građani su ga podržali, ali je u ponedeljak pao na glasanju o poverenju u parlamentu, Hrvatskom su dominirale stare debate i tako redom. Malo je šta, osim klime i izbeglica, bilo spona članicama EU.

„Stranke desnog i levog centra doživljavaju krizu legitimiteta jer ne odgovaraju na potrebe građana. Nivo otuđenosti je dosta visok. One su tako institucionalizovane da su izgubile dodir sa građanima“, smatra Gordi.

Nemački demohrišćani su pali na 28 odsto i, kako dolikuje, priznali da će morati da porade na temi zaštite životne sredine i nađu načina da se obrate mlađim biračima.

„Klimatske promene su mejnstrim stranke tretirale kao marginalno pitanje“, kaže profesor Gordi o dve dominantne teme: „Problem sa životnom sredinom raste, dok će broj rasista u Evropi verovatno ostati isti ili možda malo opasti.“

Može se čitati i drugačije, kako piše nemački desničarski nedeljnik „Junge frajhajt“: „zeleni spindoktori“ su od klime napravili temu koja potiskuje pitanje migracija. Levičarski nedeljnik „Frajtag“ pak piše da su tako potisnute socijalne teme i da, čak i sa ojačanim Zelenima i liberalima, vlast u Briselu ostaje – neoliberalna.

KOALICIONA RAČUNICA

Pad velikih komplikuje koalicionu matematiku. Moguće je da će se nakon zaključenja ovog broja „Vremena“ raspodela mandata malo menjati, moguće da će biti manjih preletanja iz jednog u drugi poslanički klub – ali narodnjaci i socijaldemokrate će morati da priključe ili Liberale ili Zelene, ili i jedne i druge, ne bi li imali većinu. Izglasavanje novog sastava Evropske komisije po svemu sudeći neće biti moguće ako se ne dogovore dve najveće tradicionalne frakcije.

„Ovi izbori su jasno pokazali da se u Evropi sve jače manifestuje konfliktna linija između onih koji žele manje EU, manje otvorenosti i više nacionalizma i, sa druge strane, proevropljana koji su sada primetili šta je na kocki“, rekao je za „Zidojče cajtung“ nemački sociolog Sven Huter, misleći na „Bregzit“. „Izlazak iz EU je ranije bio poput jednoroga. Mogli ste da ga zamislite, ali ga niko nije video. Sada ljudi vide da se to stvarno može desiti i kakve posledice sa sobom donosi proces izlaska.“

Zbog te „konfliktne linije“ nemali broj „proevropljana“ o kojima govori Huter priželjkuje da se u formiranju Evropske komisije udruže svi centristi, izolujući tako radikalnu desnicu, ali i „radikalnu levicu“. U centrističkom svetu su, naime, i stranke poput grčke Sirize ili nemačke Levice jednaka opasnost kao ksenofobna desnica. Huter očekuje da desničari u Briselu budu glasni pa samim tim i žešće izolovani.

Ta je taktika uveliko propala u nizu nacionalnih parlamenata. Recimo, u Bundestagu gde su tradicionalne partije ušle u tamni vilajet – ili dozvoljavaju da ih Alternativa za Nemačku (AfD) vuče udesno ili oko te stranke formiraju sanitarni kordon što onda AfD vešto koristi da se predstavi kao žrtva „sistema“. Debata je previše ogorčena da bi radikalna desnica naprosto bila prihvaćena kao deo partijskog kontinuuma kojem ne bi bilo pridavano ni manje ni više pažnje nego drugima.

Posebno jer sledi žestoka borba za buduću konstrukciju EU u kojoj će pucati i stari savezi. Profesor Erik Gordi za „Vreme“ kaže: „Potpuno je jasno da EU mora da se više aktivira i vrati izvornim vrednostima: demokratija, mir, saradnja, zaštita ljudskih i manjinskih prava. Da bude manje institucija koja štiti bankare, a više predstavnička institucija građana Evrope.“ Ali, malo je reći da to nije jedina ideja u opticaju.

BORBA ZA FOTELJE

„Novi predsednik Evropske komisije će morati da se osloni na bezmalo sve konstruktivne demokratske snage u parlamentu“, piše „Frankfurter algemajne cajtung“. „To je problem, jedna vrsta superkoalicije demohrišćana i socijaldemokrata, liberala i eventualno Zelenih koja bi otežala politički diskurs i iznudila mnogo – možda previše – kompromisa“, piše taj list.

Novi predsednik Komisije, Junker umesto Junkera – tom mestu se nada bavarski konzervativac Manfred Veber koji je bio „kandidat“ narodnih partija. Međutim to „kandidat“ treba uzeti uslovno jer, iako Evropski parlament insistira da kandidat najveće partijske familije postane šef Komisije, izbor je i dalje više u rukama šefova država i vlada EU.

Kreće standardna borba za fotelje i uticaj, gde ulogu igraju partijska, ali i nacionalna pripadnost. Francuski predsednik Makron predano radi na tome da spreči Veberov dolazak na čelo mamutskog briselskog aparata i umesto njega gura dansku liberalku i (još uvek) komesarku za zaštitu tržišta Margret Vestager ili svog zemljaka Mišela Barnijea, koji je u ime Brisela vodio pregovore o Bregzitu.

Važno je još mesto predsednika Evropskog saveta koje napušta Donald Tusk, mada će i sa sastavom Komisije biti natezanja – austrijski kancelar u odlasku Sebastijan Kurc je insistirao da se smanji broj resora, to jest da nema više svaka članica po jednog komesara.

Kako god, jedno deluje izvesno – na čelo Evropske komisije neće doći nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je nedavno izjavom podgrejala spekulacije o selidbi u Brisel. Ali je zatim vrlo jasno rekla da se nakon napuštanja Kancleramta više neće baviti politikom.

Odlučujući bi trebalo da bude samit šefova država i vlada 20. juna, mada šta u Briselu može da znači „odlučujuće“ videlo se na primeru Bregzita gde se odluka razvukla unedogled. Upravo ta drama sa Velikom Britanijom diktira tempo – za sada je rok izlaska odgođen za 31. oktobar, a tada bi trebalo da aktuelna Evropska komisija prestane sa radom.

Kad se podvuče crta, ovi evropski izbori su bili poslednji ekser u kovčeg starog dvopartijskog sistema – u kojem manji postoje, često su odlučujući tas na vagi, ali se ipak zna kome ide ogromna većina glasova. Premda se u analizama još piše o „krizi“ tradicionalnih partija, deluje da nije reč o čudu od tri dana – svet se promenio, Evropa se promenila, a šarolikost političke utakmice samo je odraz toga.

Izbori su vratili žar, svađu, polarizaciju, sve krcato udarcima ispod pojasa i preterivanjima o „propasti Evrope“. Čini se da je to svakako bolje od učmalosti Brisela koji godinama sve više bije glas da je mašina za razbacivanje para u kojoj nemaju pametnija posla nego da regulišu dozvoljenu zakrivljenost krastavca u bakalnicama.