Baš kao što je za tango potrebno dvoje, i ceo ples Brisela sa Ankarom otvorio je niz gorućih pitanja o identitetu, misiji i viziji čitavog evropskog projekta. Kao što je Brisel primorao Tursku da se duboko zagleda u sebe, tako je Turska primorala EU na sličan proces introspekcije. Gde su joj granice, kuda je pošla, kakvu ulogu želi da igra u svetu? Ceremonija 3. oktobra zapravo je zgodan povod da se krene u potragu za odgovorima
Ceremonija će biti mala i tiha, bez šampanjca i fanfara, verovatnije u Strazburu nego u Briselu, daleko skromnija nego što bi istorijski značaj ovog događaja sugerisao. Prvog ponedeljka u oktobru Evropska unija će Tursku i zvanično uvesti u poslednju etapu trke koja traje više od četiri decenije, a čije je konačno odredište Brisel.
No, već činjenica da turska odiseja ka Briselu traje više od četrdeset godina svedoči o tome da ova zemlja, koja samo svojim delićem leži na evropskom kontinentu, nije kandidat za članstvo kao i svaka druga. Za nevolju po Tursku, sama EU nalazi se u svojevrsnoj krizi identiteta, možda najozbiljnijoj od svog osnivanja, kada je brojala samo šest članica, i kada je Evropa bez Berlinskog zida bila nezamisliva. Zbog toga je početak pregovora sa Turskom o punopravnom članstvu, koji mogu potrajati i čitavu deceniju, više susret Evropske unije sa samom sobom, a manje sa pretendentom na članstvo.
DVE DUŠE: Nakon referenduma u Francuskoj i Holandiji i kraha projekta o zajedničkom evropskom ustavu, animozitet građana EU-a prema daljem proširenju postao je evidentan. Kako širom EU-a stižu izbori, evropski lideri bi osetljivo pitanje prijema Turske u svoj klub najradije gurnuli pod tepih, dok njihovi takmaci raspiruju neraspoloženje prema izgledima da se EU jednoga dana graniči sa Irakom. I poslednja istraživanja javnog mnjenja u EU-u pokazuju pad apetita za ovaj veliki zalogaj. Eurobarometar, zvanični merač političkog pulsa u EU-u, objavio je nedavno da je čak 80 odsto Austrijanca protiv prijema Turske u EU.
Zvanični Beč snažno se zalaže da se Turskoj umesto punopravnog članstva dodeli status „privilegovanog partnera“. Ova ideja ima sve više pristalica u drugim evropskim zemljama. U Francuskoj je protiv prijema Turske 70 odsto građana, a i u Nemačkoj se ovaj broj popeo na 74 odsto. Upravo je ovo pitanje teška tačka razdora između aktuelnog kancelara Gerharda Šredera i njegovog političkog takmaca na nedavno održanim izborima Angele Merkel. Istraživanje koje je naručio američki German Marshall Fund, međutim, pokazuje da je velika većina građana EU-a neopredeljena po ovom pitanju. Doduše, među opredeljenima najviše je onih koji se protive da Turska jednoga dana ravnopravno deli obaveze i privilegije sa ostalim članicama evropskog kluba.
„Jedan od najčešćih argumenata onih koji se protive prijemu Turske je taj da Turska u stvari ima dve duše, od kojih je samo jedna evropska“, smatra Gerald Knaus, direktor nezavisnog instituta Evropska inicijativa za stabilnost (ESI), sa kancelarijom u Istanbulu. Oni vide kosmpolitski duh Istanbula – „tu evropsku Tursku“ – u suprotnosti sa unutrašnjošću u Anadoliji, koja im izgleda zaostalo, siromašno i iznad svega „neevropska“. To je ta „druga Turska“, smatra Knaus čija je organizacija nedavno objavila zanimljiv izveštaj o dinamici socioekonomskih promena u Turskoj, ili svojevrsnoj „reformatorskoj revoluciji“, kako ju je krstio jedan turski analitičar.
Uzimajući u obzir strahove da ogroman deo Turske nikada neće biti evropski, Evropska komisija je podlegla pritisku političkih lidera EU-a, uplašenih da ne izgube podršku svojih građana, i u okvir pregovora sa Ankarom ugradila niz „sigurnosnih kočnica“ koje čitav voz mogu zaustaviti ili izbaciti iz šina u bilo kom trenutku. Zbog toga će se na pregovore s Turskom pažljivije motriti u Zagrebu, Skoplju, Tirani i Beogradu nego u Briselu, jer kandidati i potencijalni kandidati s razlogom strahuju da će im Brisel nametati specifična uslovljavanja sa kakvim zemlje poput Mađarske, Poljske i Češke nisu morale da se suočavaju. S obzirom na preovlađujuće raspoloženje građana diljem EU-a kada je o proširenju reč, kandidati i potencijalni kandidati, status koji ima i naša zemlja, moraju da ovu disciplinu treniraju još jače ukoliko žele da preskoče eventualne nove prepreke koje bi im Brisel stavljao na put. Zbog toga ne čudi da su evropski zvaničnici odlučili da ceremoniju potpisivanja sporazuma o početku pregovora održe što dalje od medijskih reflektora.
No, tu dolazimo do paradoksa EU-a, jer ono što bi u Evropi trebalo da se slavi kao veliki uspeh čitavog projekta biće odmaknuto od šire javnosti, kako se nervozni građani EU-a ne bi dodatno potresali. Građanima koji brinu zbog recesije koja vlada u većini starih članica EU-a još samo fali i da strahuju za svoj posao pred najezdom radne snage iz Anadolije. Uz to, poslednji teroristički napadi u Londonu dodatno su raspirili antiislamske sentimente u Evropi i često se čuju mišljenja kako islam i modernizacija društva nikako ne mogu ruku pod ruku. No, upravo je Turska najbriljantniji primer takozvane meke moći EU-a, najmoćnije oruđe u „promeni režima“, čemu su se Sjedinjene Američke Države nadale kada su pokrenule invaziju na Irak.
VIJUGAVO I TRNOVITO: Put Turske ka EU-u bio je vijugav i trnovit, i trajao bi ovoliko dugo čak i da ne postoji izvesna rezerva u pogledu njene geografije. Temelje moderne Turske Republike udario je Kemal Paša Ataturk pre blizu osam decenija, koga Turci i danas slave kao oca moderne turske nacije. Sve novčanice krasi njegov lik, njegova slika visi na zidu svake kancelarije i radnje, a tri bajata zrna leblebija stoje na poslužavniku u Ataturkovom muzeju, jer otac nacije nije stigao da ih pojede. Ataturk je Tursku zamislio kao modernu zemlju po ugledu na evropske, a ne kao trulu zamenu za prethodni raspadnuti sistem Otomanskog carstva.
Evropa i Turska dramatično su se promenile od tog doba. Godine 1950, 12 godina nakon Ataturkove smrti, prosečna plata u Turskoj mogla je da se meri sa onom u Španiji ili Portugalu. Španija i Portugal sada su gotovo u potpunosti raskinuli i sa poslednjim tragovima svoje mračne i autoritarne prošlosti, dok je Turska upadala u seriju vojnih udara, cikluse visoke inflacije, grcala pod teretom ogromnog javnog i stranog duga… Bez obzira na sve to, bila je čvrst oslonac svojih NATO saveznika, a svaki korak ka Briselu činio je da se ne samo u Istanbulu već i u gradovima Srednje Anadolije odvija tiha revolucija, koja je promicala evropskim sagovornicima, ali i vladama u Ankari.
Malo ko je obraćao pažnju na izveštaje o „anadolijskim tigrovima“, pokrajinama u dubokoj unutrašnjosti Turske, čiji se brzi ekonomski rast opasno približavao uspehu „azijskih tigrova“. Nezapamćen konsenzus u zemlji oko evropske orijentacije izbacio je pre tri godine na površinu novu i dinamičnu vladu Redžepa Tajipa Erdogana, bivšeg gradonačelnika Istanbula, sa jakim korenima u islamu. Iako je dočekan sa sumnjom u svim evropskim prestonicama, Erdoganova vlada ubrzo ih je demontavala sopstvenim učinkom. Privredni rast u nekoliko uzastopnih godina iznosi deset odsto, kolika je i stopa inflacije, najniža u poslednjih 30 godina. Turska već deceniju unazad modernizuje svoju poljoprivredu, a zemljoradnika ima više nego Belgija stanovnika.
BRISEL I VAŠINGTON: Uprkos tome, udeo seoskog stanovništva neprekidno se smanjuje pod zamahom industrijalizacije, koja je pokrenuta posebno nakon carinske unije sa EU-om, od 1996. Ipak, nepismenost žena i dalje je velika u unutrašnjosti, Turska i dalje izdržava veliki vojni aparat na jugoistoku zemlje u strahu od kurdskog separatizma, a postoje oblasti u kojima se način života malo promenio od doba sultana. Problem oko zvaničnog priznavanja Kipra i dalje je bolna tema za Ankaru, baš kao što je i priznanje za genocid nad Jermenima. Ostalo je još mnogo posla, i zbog toga će pregovori sa EU-om, uz sva ograničenja, potrajati najmanje deceniju. Međutim, transformacija zemlje toliko je vidljiva, izgledi za članstvo primorali su i vladu i administraciju da prihvate evropska pravila ponašanja u svim sferama života. U tome i leži velika snaga EU-a koja svojim instrumentima podstiče „promenu režima“, o kakvoj trenutno sanja američka administracija kada razmišlja o Iranu, Iraku, Siriji i Severnoj Koreji. No, tamo gde SAD šalju vojnike i inspektore za oružje za masovno uništenje, Brisel šalje i ljude u sivim odelima u veterinarske stanice ili u pogone za recikliranje otpadnih voda. Umesto oružjem, Brisel svoje kandidate „bombarduje“ stotinama hiljada stranica tekstova zakona koje zemlja mora da usvoji ako želi da se pridruži ekskluzivnom klubu.
No, baš kao što je za tango potrebno dvoje, i ceo ples Brisela sa Ankarom otvorio je niz gorućih pitanja o identitetu, misiji i viziji čitavog evropskog projekta. Kao što je Brisel primorao Tursku da se duboko zagleda u sebe, tako je Turska primorala EU na sličan proces introspekcije. Gde su joj granice, kuda je pošla, kakvu ulogu želi da igra u svetu? Ceremonija 3. oktobra zapravo je zgodan povod da se krene u potragu za odgovorima.
Kajzeri je pokrajina u Centralnoj Anadoliji, podjednako udaljena od Egejskog mora na zapadu kao i od iranske granice na istoku – oko 900 kilometara. Ova pokrajina je simbol razvoja i modernizacije Turske, i političko uporište vlade premijera Redžepa Tajipa Erdogana
„Za nekoga ko u Kajzeriju nije bio od 1950, mesto ne bi mogao da prepozna. Od 65.000 stanovnika koliko je glavni grad Kajzeri imao 1950, broj se popeo na 650.000 koliko ih je danas. Ljudi su se selili u grad da bi iskoristili priliku za zaposlenje što im je pružala nova industrijska zona koja se ubrzano širila, i koja se prostire na 2350 hektara. Prošle godine prijavila se za Ginisovu knjigu rekorda, jer je u jednom danu počela izgradnju 139 firmi. U poslednjih godinu dana čak 10.000 novih stanova u gradu priključeno je na električnu mrežu.
Ubrzani razvoj grada uticao je na čitavu pokrajinu. Od milion stanovnika pokrajine sada ih 69 odsto živi u gradovima, a turski prosek urbane populacije je 65 odsto. Urbanizacija je stvarala prilike za obrazovanje. Manje od 20 odsto žena bilo je pismeno 1950, dok ih je danas 86 odsto, i ubrzano se radi na opismenjavanju.
Pre 76 godina, kada se rodio Mustafa Bojdak, nepismenost je bila uobičajena za njegove vršnjake. Bojdak je školu napustio posle prvog razreda i kasnije je morao sam da nauči da čita i piše. Tada je 80 odsto Turaka živelo od zemljoradnje. Preselio se u grad i zaposlio kod stolara u Kajzeriju. Ubrzo je otvorio samostalnu stolarsku radnju za izradu prozora i vrata, a kasnih pedesetih je sa bratom otvorio još jednu radionicu u industrijskoj zoni.
Danas Bojdak Holding, firma koju su dva brata osnovala, ima u svom sastavu 22 kompanije i izvozi u 70 zemalja. U posao su se uključila šestorica njihovih sinova, i danas u njenom sastavu rade banka, transportno preduzeće i najveća fabrika kablova u Turskoj. U njenom središtu su dve fabrike nameštaja, Istikbal („Budućnost“) i Belona. Zajedno imaju više od 1600 radnji u svim gradovima Turske, a njihov nameštaj je su u skoro svakom turskom domu. Bojdak Holding zapošljava 12.000 radnika, od kojih 10.000 radi u Kajzeriju, a obrt je prošle godine iznosio više od milijardu dolara.
Danas u Kajzeriju ima 3500 fabrika nameštaja, gde se proizvodi blizu 30.000 sofa i fotelja dnevno. Oko 40.000 radnika zaposleno je u ovom sektoru.“ Slični zamajac ekonomskom rastu ove pokrajine dala je i tekstilna industrija, koja proizvodi oko jedan odsto teksas platna na svetskom tržištu. Gotovo da nema svetske robne marke koja se ne oslanja na isporuke ovog platna iz Kajzerija.
(Tekst preuzet iz Izveštaja European stability initiative (EFI) „Islandski kalvinisti: promene i konzervativizam u centralnoj Anadoliji“)
Unutrašnje slabosti i spoljne pretnje oblikovaće evropsku politiku u 2025. godini. Brisel će morati da nađe odgovor na izazove poput Trampove administracije, finansiranja Ukrajine i jačanja sopstvene odbrane.
U Baltičkom moru oštećeni su podmorski kablovi, a u fokusu istrage je tanker za naftu koji bi mogao da pripada ruskoj takozvanoj „mračnoj floti“
Kancelar Olaf Šolc svesno je zatražio glasanje o poverenju Bundestagu kako bi omogućio vanredne izbore. Uz podršku predsednika Štajnmajera, datum je predložen za februar 2025. Raspuštanje parlamenta dolazi u trenutku političke blokade i rastućih problema
„Skupo je boriti se protiv Amerike. Direktan sukob bi, očigledno, eskalirao u globalni nuklearni rat", napisao je Medvedev na „Telegramu", prenosi agencija RIA Novosti
Sve više Ukrajinaca spremno je da razmotri pregovore s Rusijom, ali odbijaju da ih vide kao priliku za teritorijalne ustupke. Stručnjaci ističu da bi svaki dogovor morao uključivati međunarodne garancije
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
