“Komunistkinja” protiv “fašiste”

Za “Vreme” iz Njujorka

Avenija Jutika ne izgleda ovih dana sasvim isto svima koji su krenuli do svog biračkog mesta da ubace glasački listić. Mnogima je to deo Bruklina, u zemlji napredne demokratije, uspešne ekonomije i stabilnog izbornog sistema. Niko neće osporavati da je ovaj kvart u Kingsu, ali nisu retki ni oni koji će reći da se taj okrug nalazi u državi razorene ekonomije, gde vladaju interesni krugovi, a granice nesmetano prelaze kriminalci, teroristi i dileri droge. Bez obzira na to što bi svima njima zajedno život bilo lakši da je kupovna moć neupitna poput demokratskih prava, jer je veći broj onih koji svraćaju do jeftinog Farmers marketa u blizini nego do birališta, uskoro će i oni koji nisu izašli na rano glasanje morati da se opredele – da li su za predstavnika republikanaca Donalda Trampa, koga potpredsednica države naziva “fašistom”, ili su za demokratsku kandidatkinju Kamalu Haris, koju bivši predsednik zove “komunistkinjom”. Ako dvoje vodećih političara govore istinu, građanima SAD ne gine život sa predsednikom koji je sklon totalitarnoj ideologiji.

Kako su Adolf Hitler i Lenjin ovog sunčanog oktobra doputovali preko okeana Njujorčanima nije jasno, kao što ne razumeju ni zašto ih oni iz susednog Džersija stalno pitaju na šta misle kada kažu da su iz grada, jer za njih postoji samo jedno mesto na svetu sa tim nazivom, za razliku od obilja naziva kojima demokrate i republikanci svakodnevno časte jedni druge.

Od Donalda Trampa to se može i očekivati, skup u Medison skver gardenu na kome je komičar Toni Hinčklif nazvao Portoriko “plutajućim ostrvom smeća” deo je republikanske ikonografije, njima su iz nekog razloga takve stvari zabavne. Bivši predsednik je uvek ismevao i vređao oponente, ali se kod Kamale Haris nešto bitno promenilo.

“Veseli ratnici” s početka njene predsedničke kandidature pretvorili su se u zabrinute glasnike koji neprekidno govore o opasnosti koja se nadvila nad njihovom zemljom. Kada se pogledaju poslednje ankete, jasno je šta brine “neumorne borce”. Rezultati istraživanja koje su sproveli”Njujork tajms” i “Siena” koledž pokazuju da su Kamala Haris i Donald Tramp potpuno izjednačeni na nacionalnom nivou sa 48 odsto podrške, što potvrđuje i najnovije istraživanje CNN-a.

INTUICIJA BROJEVA

No, koliko god da su merenja javnog mnjenja profesionalno urađena, uvek postoji statistička greška koja iznosi tri do četiri poena. To bi moglo da znači razne stvari. Na primer, da Haris podržava 51, a Trampa 45 odsto, ili Trampa 52, a Haris 48 odsto. Dakle, zna se da se ne zna, mada demokrate već dugi niz godina osvajaju većinu na državnom nivou, što će se verovatno ponoviti i ovog novembra, ali to neće biti presudno. Suština je u američkom izbornom sistemu, tako da većina uopšte nije važna, jedino je bitno koji će predsednički kandidat pobediti u dovoljnom broju saveznih država i osvojiti najmanje 270 od 538 elektorskih glasova. Ogroman broj država obično isto glasa, bilo za republikance ili demokrate, ali Arizona, Nevada, Džordžija, Mičigen, Severna Karolina, Pensilvanija i Viskonsin povremeno menjaju stranu, tako da njihovi glasači suštinski odlučuju o predsedniku.

Kao što postoje dve partije, tako se prepoznaju i dva stila među stručnjacima za analiziranje predizbornih anketa. Reč je, naravno, o objektivnim, nepristrasnim ljudima, koji ne navijaju za Demokratsku ili Republikansku stranku. I jedni i drugi kažu da su šanse Kamale Haris i Donalda Trampa potpuno izjednačene i da to možda nikada nije bilo ovako u američkoj istoriji. Na tom mestu među njima počinju razlike, jer neki imaju određene indicije ko stoji bolje, dok se drugi suzdržavaju od bilo kakvih zaključaka. Ne zato što neće da kažu, nego ne znaju. Ili, kažu da ne mogu da znaju.

Hiljade ljudi u Americi bave se istraživanjem političkih trendova, javnog mnjenja, društva i ekonomije, ali nije loše pogledati šta, na primer, misli Dag Sosnik, koji je dugo bio jedan od vodećih savetnika i stratega Demokratske stranke. Njegove analize pažljivo prate obe strane, jer demokrate i republikanci redovno dele svoja interna istraživanja sa njim. Od vrhunskih profesionalaca tog profila ne može se čuti mnogo toga, ozbiljni ljudi se ne zaleću u prognozama, tako da i on kaže da su šanse Trampa i Haris 50-50. Ali, ako neko baš navaljuje, Sosnik će uzvratiti onim što je čuo od svojih kolega iz obe partije: da je Haris ispred u dve “kolebljive” (swing) države, dok Tramp stoji bolje u ostalih pet. “Tako mi govori osećaj”, rekao bi jedan od najpoznatijih stručnjaka u ovoj oblasti Nejt Silver, “ali ne verujte ničijem osećaju, uključujući i moj.” Dakle, Sosnikovi izvori, Silverova intuicija i hladni brojevi, koji kažu, pola-pola.

Naravno, brojevi mogu da se razumeju na različite načine, tako da vredi čuti i nekoga ko dobro poznaje republikansku stranu, poput Kristen Soltis Anderson iz agencije “Ešelon insajts”, kojoj se često obraćaju za usluge članovi vlade i vlasnici velikih kompanija. Znajući koliko ankete mogu da pogreše, a da su dvoje predsedničkih kandidata rame uz rame, ona će reći da bi bilo krajnje neodgovorno kazati bilo šta drugo osim da postoje tri scenarija: prvi, da ujutro 6. novembra bude jasno da je pobedio Donald Tramp; drugi, da je izabrana Kamala Haris; treći je da se narednih nekoliko nedelja neće znati ko je novi predsednik SAD. Ako neko pokušava da izvuče nešto više od ovoga, ona će odgovoriti da bi to bilo isto kao da od nje tražite da uzme sobnu vagu i meri sastojke za jelo. Nije problem u tome da vaga pokazuje pogrešnu težinu već u tome što ona ne može da izmeri koliko je, na primer, potrebno šećera za palačinke sa javorovim sirupom, niti brašna za pitu od jabuka sa sladoledom od vanile.

Sobna vaga može jedino da kaže da je Haris izgubila početni zamah i da su od tada dvoje kandidata izuzetno blizu jedno drugom.

RATNICI VIŠE NISU RADOSNI

Dok Tramp ide utabanim putem raspaljivanja narodnog nezadovoljstva, koristeći poslednjih dana sve više psovki i vulgarnosti, Kamala Haris se okomila na njegovu ličnost, s obzirom na to da je on još tokom predsedničke debate otkrio svoju neuravnoteženu prirodu, narcisističke porive i sklonost bizarnim teorijama zavere, što se potpuno podudara sa onim što su demokrate uvek govorile o njemu.

Stoga je, između gostovanja na tribinama kojima prekraćuje penzionerske dane, na javnu pozornicu ponovo izvučen Džon Keli, bivši šef Trampovog kabineta, kako bi rekao da se nekadašnji predsednik SAD potpuno uklapa u “definiciju fašiste”, da je mnogo puta čuo kako je hvalio Hitlera i govorio da bi voleo da ima “nemačke generale”. U knjizi Boba Vudvorda to isto tvrdi i nekadašnji načelnik Generalštaba Mark Mili, nazivajući Trampa “fašistom u svojoj biti”, tako da je Kamala Haris tokom gostovanja na CNN-u bez imalo zadrške rekla da je njen protivnik čisti “fašista” koji predstavlja opasnost za demokratiju i zemlju.

Nema sumnje da Tramp nikada nije imao kočnica, da misli kako može da vlada državom kao što upravlja svojim kompanijama i da ne mari previše za zakone, što predstavlja očigledne autokratske tendencije, ali je on tokom predsedničkog mandata bio neprekidno sputavan Kongresom, institucijama i članovima vlade koji su osujećivali njegovu samovolju. No, čak ni oni koji nemaju ništa dobro da kažu o njemu neće se složiti s tim da su pre četiri godine živeli u fašističkoj državi.

U to niko ozbiljno ne veruje, tako da demokrate uzaludno rasipaju dane na takve priče umesto da se fokusiraju na probleme ekonomije, inflacije i imigracije, tim pre što konstanto gube podršku među Afroamerikancima i Latinoamerikancima, koji su uvek bili njihova glavna izborna baza. Kada se na to doda sindrom “belih listića”, široko rasprostranjen među muslimanskom populacijom, koja bi radije da kažnjava demokrate zbog naoružavanja Izraela nego da razmišlja šta će biti ako bude izabran Tramp, jasno je zašto se demokratska poruka radosti pretvorila u sejanje straha.

TRAMP JE SIMPTOM

Ogromnu većinu Amerikanca mnogo više brine da li će imati da plate kiriju, gorivo i hranu, mnogi imaju hiljade dolara duga na kreditnim karticama, tako da mnogo više razmišljaju o vlastitoj budućnosti nego o totalitarnim ideologijama o kojima su nešto načuli u školi. Svega 28 odsto birača smatra da se njihova zemlja nalazi na dobrom putu, tako da birači ne podržavaju Trampa zato što je on bolji kandidat, već zato što žele promenu. Stoga je na Kamalu Haris pao teški teret uveravanja ljudi da glasaju za nju – optuživanje Trampa da dovodi sporne govornike na svoje skupove neće preokrenuti javno mnjenje. Hinčklif je američki Minimaks, njegov humor je više trivijalan nego opasan, mada je dobro poslužio demokratama da kažu kako je republikanski kandidat ne samo fašista, nego i rasista. Donald Trump je takav kakav jeste, tu nema pomoći, tako da demokrate ne mogu očekivati neko čudo u poslednjim danima kampanje, koliko god takvo nešto priželjkivali.

Stabilna podrška koju Tramp uživa uprkos gafovima, omaškama, sudskim presudama, optužbama i spornim stvarima koje iskrsavaju gotovo svakog dana jasno govori da je on simptom a ne uzrok onoga što se dešava u delu američkog društva. Donald Tramp je posledica. Bez obzira na to što je oživeo MAGA slogan (Make America Great Again), sam pokret “učinimo Ameriku ponovo velikom” veći je od njega samog. Zbog toga u republikanskom narativu ima više strasti, entuzijazma, žudnje i želje za pobedom.

Obično su oni progresivni subverzivni, ali je došlo neko čudno vreme da se liberalniji političari zalažu za status quo, a konzervativci traže promene, dobijajući sve veći zamah zbog nezadovoljstva koje se u Americi začelo još početkom dvehiljaditih. Na svakim izborima birači su glasali protiv onih koji su na vlasti, što znači da već duže od dve decenije uporno ponavljaju da žele nešto drugo od onoga što imaju.

I TO JE AMERIKA

To je velikim delom i dovelo do toga da Republikanska i Demokratska stranka ne mogu da se odlepe jedna od druge, davno su prošla vremena republikanskih uspona Ronalda Regana ili demokratske dominacije tokom new deala Frenklina Ruzvelta. Pomalo paradoksalno, dve partije kao da se ne trude da prošire krug svojih glasača, s tim što je Donald Tramp mnogo autentičniji predstavnik MAGA pokreta za promene nego što je Kamala Harris glas onih koji žele da nastave istim putem. Mada će na glasačkom listiću biti njihova dva imena, ovo su pre svega izbori između dva vrednosna sistema i pogleda na svet, a ne demokratskog i republikanskog političkog programa.

No, kakvo god da osvane jutro u sredu, put onih koji promiču Jutika avenijom neminovno se razdvaja. Jedni će nastaviti prema onoj prodavnici u kojoj se prodaju džakovi smrznutog mesa za par desetina dolara, dok će drugi produžiti prema barovima na Vilijamsburgu. I zakrčeni Farmers market i uvek krcat restoran “Mejson Premijer”, koji služi sveže ostrige i koktele iz Nju Orleansa, nalaze se u Bruklinu. Okrug Kings. Grad Njujork. Zemlja Amerika, u kojoj će za nekoliko dana polovina građana biti tužna, nezadovoljna i besna.