Protesti u Burmi postaju sve ozbiljniji. Vojni režim koji u raznim oblicima četrdeset godina vlada ovom zemljom, zapretio je demonstrantima da će se „suočiti sa zakonom“, što je u Burmi uobičajeni eufemizam za primenu sile, a svoje pretnje je potkrepio prisustvom vojnih kamiona u blizini demonstracija u utorak. Uprkos tim pretnjama svakog dana je sve više demonstranata na ulicama Ranguna, najvećeg burmanskog grada.
Jezgro protesta čine budistički monasi. Oko njihove živopisne kolone svakog dana se okupljaju studenti, obični građani i aktivisti Nacionalne lige za demokratiju (NLD), opozicione partije koja je još 1990. godine pobedila na prvim demokratskim izborima, ali joj vojna hunta nikad nije ustupila vlast.
Protest je počeo polovinom septembra i proširio se u 24 grada. Kako javljaju strani novinari i jedan od retkih nezavisnih medija Glas demokratske Burme, čije se sedište nalazi u Norveškoj, na ulicama Ranguna je u ponedeljak bilo čak 100.000 ljudi.
Više hiljada monaha u tradicionalnim odeždama svakog dana se okuplja kod svetilišta Švedagon u Rangunu, posle čega u dugoj koloni bosi monasi kreću ka gradu. Švedagon je veličanstvena pagoda, drevna građevina sa zlatnim krovom čiji je vrh visok 98 metara, koja se vidi iz celog Ranguna i koja je u poslednje dve decenije postala tradicionalno polazište svih marševa protiv vojne hunte.
GENERALI: Mjanmar/Burma je stara kraljevina osnovana u XI veku na obali Bengalskog zaliva, koja je posle dva burmanska rata u XIX veku postala britanska kolonija. U poslednjih dvadeset godina njen zvanični naziv nije Burma, koji su Britanci raširili svetom, već Mjanmar, što je naziv koji je hunta skovala od starog imena Myanma Naingngandaw. Hunta je promenila ne samo ime zemlje već i grad Ranguna koji se sada zove Jangon, a pre dve godine je premestila prestonicu iz ovog grada u Nai Pai To, Kraljevski grad, podignut na mestu gde je iskrčena džungla.
Sveopšta retorika i atmosfera neminovno pokazuju da u Mjanmaru postoje dve stvarnosti u mimoilaženju. Na jednoj strani, beskrupulozna tiranija sa svojim frazama i lažnom realnošću. Na drugoj, sirotinja koja pokušava da se pobuni. I uz nju, ovom prilikom, božji ugodnici.
Hunta vlada Burmom od 1962. godine. Danas je to grupa staraca u raskošnim uniformama koje predvodi opskurni general Tan Šui. Kad je 1992. godine on nasledio vlast, u prvi mah se činilo da će njegova vladavina bitri nešto blaža od vladavine prethodnika. Međutim, nije bilo tako. Šui ima 73 godine i u mladosti je bio oficir u jedinicama za psihološko ratovanje. On se retko pojavljuje u javnosti, a poznat je po svom sujeverju, pošto sve odluke donosi uz savete astrologa.
Hunta je isprva potpuno ignorisala proteste monaha i građana, sve dok se u ponedeljak zvanični stav vlade nije pojavio u sto godina starom časopisu „Novo svetlo Mjanmara“, koji inače objavljuje najsvežije direktive kojima hunta upravlja zemljom.
U tom tekstu je ministar vera upozorio budističko sveštenstvo da se ne meša u politička pitanja i zapretio da će slušati zakon ako ne budu slušali Budu. On je procenio da na ulicama maršira samo 140 monaha sa „grupom beskrupuloznih spoljnih i unutrašnjih elemenata“ koje plaćaju strane sile i koji su podstaknuti od stranih radio-stanica. Ministar vera je objasnio da ove „nerede uzrokuju rušitelji koji su ljubomorni na nacionalni napredak i stabilnost Burme“.
Povod za demonstracije bilo je avgustovsko povećanje cene goriva za 500 odsto, ali kad su u protestnu šetnju krenuli i budistički monasi zbog incidenta u kom je vojska povredila nekoliko demonstranata, na ulice se uskoro izlilo višedecenijsko narodno nezadovoljstvo vladom dvanaest generala.
GOSPOĐA: Po masovnosti, poslednji događaji u Burmi podsećaju na 1988. godinu, kad je prve velike proteste pokrenula liderka NLD-a i potonja dobitnica Nobelove nagrade Aung San Su Ći. Vlasti su tokom tadašnjih protesta usmrtile 3000 ljudi a Su Ći je od tada, u raznim stadijumima respresije provela skoro dvanaest godina u kućnom pritvoru.
Ona je, istina, još posle velikog pokolja, kao i kasnije, imala priliku da napusti zemlju – ali nije, radije pokušavajući da pobedi režim nenasilnim sredstvima. Razdvojena od porodice i čuvana od vojske koja patrolira ulicama u delu Ranguna oko njene kuće, Su Ći navodno u osami uči jezike i svira Baha.
Vlasti su 1990. godine organizovale izbore na kojima su NLD i Su Ći ubedljivo pobedili huntu. Hunta je ignorisala rezultate glasanja i počela neprekinuti progon aktivista NLD-a.
Su Ći je popularna i zato što je kćerka Aung Sana, lidera borbe za nezavisnost Burme. On je postao premijer po okončanju japanske okupacije, ali je ubijen u julu 1947. godine, zajedno sa šest članova kabineta. Njene slike su redovna rekvizita na svim protestima, a narod je ne zove po imenu, već po nadimku „Gospođa“. Prošle nedelje je hiljadu monaha u koloni pokušalo da se probije do njene kuće, ali su njen dolazak osujetili vojnici.
