„Prijatelji uvek, neprijatelji nikada“, reči su kojima je izveštač državne televizije okvalifikovao potpisivanje dugoročnog Sporazuma o prijateljstvu i saradnji koji su u ponedeljak u Kremlju potpisali ruski predsednik Vladimir Putin i njegov gost iz Pekinga Đijang Cemin. Uz adekvatnu pompu u pozlaćenim salama starinskog dvorca, razmenjeni su komplimenti, zagrljaji, pa bogme i poljupci. A onda i u tvrdu kožu povezana povelja o prijateljstvu uz aplauz prisutnih. Supruge su u susednim odajama pile čaj u međuvremenu, mada niko od novinara nije zabeležio da li je čaj bio ruski ili kineski.
Bilo je još povoda za osmehe… gospodin Putin je tako drugu Đijangu čestitao 80-tu godišnjicu osnivanja Komunističke partije Kine. Do pre jednu deceniju, dva gigantska suseda su delila istu ideologiju, iako su njihovi međusobni odnosi imali raznih uspona i padova, pa čak i maltene otvoreno neprijateljstvo tokom šezdesetih kada je retko koji dan bio bez pograničnog puškaranja, pa i mrtvih. Ni do dana današnjeg granica nije prezicno dogovorena, ostalo je još nekih dva odsto sporne teritorije, a predsednik Putin je sa zadovoljstvom konstatovao da će i to uskoro biti rešeno u prijateljskom duhu kakav Sporazum propisuje. On je i naglasio da je Sporazum potpisan na kinesku inicijativu, što mnogi analitičari tumače kao znak da Kina čak više od Rusije strahuje od unipolarnog sveta sa samo jednim „žandarmom“ (SAD) u gradu.
INTERES I CENA: Po rečima mnogih moskovskih analitičara, Kina više strahuje i od namere Vašingtona da izgradi zaštitni omotač od nuklearnih raketa (NMD – Nuclear Missile Defence). Naime, Moskva ima daleko veći broj raketa od Pekinga, te bi imala i veće šanse da i probije taj štit ukoliko se on ikada i postavi. I Moskva i Peking se energično protive nameri Vašingtona da vaspostavljanjem takve zaštite prekrši odredbe Sporazuma o protivraketnoj odbrani (ABM) iz 1972. godine. No, u poslednjih mesec dana, Moskva se protivi nekako – manje burno nego ranije, te je Peking krenuo u diplomatsku ofanzivu ne bi li vlasti u Kremlju sprečio da postignu neki dogovor sa Amerima, onako, na brzaka, ispod žita. U Moskvi se, naime, veruje da će Vašington uraditi to što namerava bez obzira na protivljenje drugih. Pa, kada je već tako, ne bi bilo loše da se onda pristane na izmenu Sporazuma i možda nešto i ušićari…
U Sporazumu o prijateljstvu i saradnji ovo se pitanje ne pominje, ali su dvojica predsednika potpisala još jedan dokument (opet, tvrdi, kožni povez) u kojem se izražava zajednička podrška Sporazumu iz 1972. godine. No, nema nikakvih detalja o tome šta ako Vašington, kao i do sada, ne obrati nikakvu pažnju na ovo protivljenje. I drugi aspekti Sporazuma su dosta nejasni. Cilj je da se pospeši i uveća privredna saradnja. Trgovinska razmena je prošle godine iznosila osam milijardi dolara, što je za ovakve dve zemlje smešno malo. Poređenja radi, Kina sa SAD ima trgovinsku razmenu od 115 milijardi dolara. U iščekivanju posete, mnogi ruski privrednici su počeli da trljaju ruke, očekuje se recimo da će Kinezi umesto od Boeinga sledeću turu putničkih aviona naručiti u Rusiji (Tupoljev 204). Tu je naravno i kineska korpica za pazar vojne opreme. Tokom devedesetih, Kina je bila najvažniji ruski klijent, kupujući podmornice, borbene avione, raketne sisteme, brodove… Ako se ovako nastavi, Kina će uskoro, kažu neki analitičari, imati više savremenih ruskih borbenih aviona od Ruskog ratnog vazduhoplovstva. Načelnik za međunarodne odnose pri Ministarstvu odbrane general Leonid Ivašov nije bio spreman da govori o detaljima: „Naša redovna saradnja je veoma aktivna i odvija se na vojno-tehničkom planu i u redovnim posetama visokih oficira. Ministri odbrane se sreću najmanje tri puta svake godine.“
KO ĆE PRVI DO – BUŠA: Po rečima Ivana Sofrančuka, direktora moskovskog Centra za pitanja odbrane, za očekivati je da će se višestruko povećati izvoz ruske vojne opreme i tehnologije u Kinu. No, kaže Sofrančuk, to je otprilike sve što se može očekivati. Naime, Povelja koju su dvojica lidera potpisali nije povelja o savezništvu, već o prijateljstvu. A razlika je velika, kaže Sofrančuk. „Da je u pitanju savez, onda bi obe strane imale obavezu da materijalno, pa i vojno priskoče u pomoć ako bi jedna od dve zemlje bila napadnuta, ili u slučaju neke strateške krize. No, Sporazum o partnerstvu samo znači da bi u slučaju krize došlo do konsultacija što praktično ne proizvodi nikakve obaveze.“
Vašington znači može mirno da spava… ne radi se ni o kakvom mračnom planu sadašnjih i bivših komunista (a ko će njima verovati, jednom crven…) da se suprotstave njegovoj dominaciji na svetskoj političkoj sceni. Bivši dugogodišnji spoljnopolitički urednik lista „Izvestija“ Vladimir Nadejn kaže da i Moskva i Peking dobro znaju ko je gazda… „I Kina i Rusija su veoma praktične zemlje. Ideologija je stvar prošlosti, druge su stvari važne. Jasno je i jednima i drugima da ih konfrontacija sa Vašingtonom ne vodi nigde. Znaju gde je sila… znaju gde su pare… i znaju šta je najvažnije za njihove državne interese. Ja lično mislim da će se Putin i Đijang nakon sastanka utrkivati u tome ko će pre da telefonira Bušu i prenese mu utiske sa samita.“
Čak i ako Nadejn preteruje, činjenica jeste da je, bar što se Moskve tiče, partnerstvo sa Pekingom uvek protkano blagom sumnjom u konačne i krajnje namere jugoistočnog suseda. Ruski daleki istok ima četiri miliona stanovnika, a susedna kineska provincija 140 miliona. Dakle, lebensrauma, sa ruske strane granice, koliko ti volja. Nadejn smatra da je početkom XXI veka ta čežnja za životnim prostorom prevaziđena i da Rusija ne bi trebalo da se boji većeg otvaranja prema Kini. „Šta fali Kaliforniji sa tako velikim brojem Kineza?“ Kaliforniji možda ne fali ništa (sem električne energije ove godine) iz još nekih drugih razloga, a ne samo izobilja kineskih restorana.
