Kerijevo tajno oružje

Nije bilo pretendenta u trci za Belu kuću koji je imao lakši start od Džona Kerija. Sva istraživanja javnog mnjenja ukazivala su da je favorit demokrata liberalni Hauard Din, bivši guverner države Vermont, dok je Keri, senator iz Masačusetsa koji je mnogima izgledao „klinički mrtav“ kandidat, izbio na čelo trke već na prvim predizborima u Ajovi i Njuhempširu. Posle deset pobeda (održano je dvanaest predizbornih trka) Kerija je teško zaustaviti na putu za kandidata demokrata na predsedničkim izborima.

Kako je došlo do ovog neočekivanog obrta?

Džonu Keriju su u pravom trenutku pritekli u pomoć njegovi ratni drugovi: na predizborima u Ajovi pojavio se veteran Majk Madeiros, koji je ispričao kako je Keri za vreme rata u Vijetnamu u delti Mekonga spasao njega i posadu njihovog čamca od sigurne smrti: „Onda je bilo jedan za sve, sad smo mi svi za jednog.“

Video-snimak s ovim potresnim svedočenjem, veteran je zasuzio dok se sećao dramatične ratne epizode, ubrzo je postao medijska senzacija, PR-materijal kakav se ne može kupiti nikakvim parama. Posle ovog mini dokumentarca o herojstvu i drugarstvu, u Kerijevom štabu više nisu morali da brinu za tv-reklame. Ni najveći PR-genije ne bi mogao da režira ovakav scenario.

Ispostavilo se da su Kerijevi ratni drugovi sada njegovo glavno tajno oružje.

VIJETNAM: Rat se još vodi u Iraku, ali je u trci za Belu kuću ovih dana glavna tema rat u Vijetnamu! Džon Keri bere lovorike zbog svog herojskog držanja u Vijetnamu, podsetimo, dobio je najviša odlikovanja – tri Crvene značke za hrabrost, Srebrnu i Bronzanu zvezdu. Mnogi ga danas slave zbog činjenice da je bio lider žestoke antiratne kampanje koju je vodio posle svog učešća u vijetnamskom ratu. Svedočeći pred Kongresom, Keri je 1971. poručio: „Kako da kažeš čoveku da se bori do poslednjeg daha zbog nečije – greške?“ Keri je čak vratio neka od svojih odlikovanja.

Ova herojska priča vrti se po svim američkim medijima i uveliko donosi glasove Keriju, a uskoro će po ovim autentičnim događajima biti snimljen i film.

Devedestih se Keri ponovo uputio u Vijetnam da traži izgubljene ratne drugove. Naravno, bez uspeha, ali je Klintonova administracija, pa i sam Keri, zabeležila važan poen i kod veterana, ali i u javnosti. Usledilo je i uspostavljanje diplomatskih odnosa između Vašingtona i Hanoja.

Dok je tema vijetnamskog rata Kerija lansirala kao favorita i kao jedinog političara koji bi, da se izbori sada održavaju, mogao da pobedi sadašnjeg predsednika SAD, dotle se nad Bušovom Belom kućom nadvijaju tamni oblaci koji stižu sa dalekih obala Vijetnama.

Naime, Džordž Buš junior, nije služio u Vijetnamu. Mlađani Buš, u to vreme vrlo nestašan tatin sin koji je mnogo voleo da pije i intenzivno živi, zahvaljujući porodičnim vezama uspeo je da ne ode u Vijetnam, već se prijavio u Nacionalnu gardu (kao, uostalom, i većina mladih Amerikanaca iz dobrostojećih porodica). Ni tu obavezu, izgleda, nije ispunio kako valja: demokrate su iskopale dokumente koji potvrđuju da se Junior pojavio pred nadležnom vojnom službom sa godinu dana zakašnjenja. Nije se pojavio čak ni na obaveznom lekarskom pregledu za regrutaciju. Bela kuća opovrgava ove priče i tvrdi da je Buš propisno i uz pohvale demobilisan.

I ovogodišnja trka za Belu kuću potvrđuje duboke ožiljke koje je rat u Vijetnamu, dosad najveći američki vojni poraz, ostavio na nacionalnoj psihi.

„Generacija koja je doživela punoletstvo šezdesetih, vodiće svojevrstan vijetnamski rat dok ne umre. Taj rat je presudno uticao na njihov pogled na svet“, smatra Tom Švarc, profesor istorije na Vanderbilt univerzitetu u Nešvilu, Tenesi. Setimo se da su i Klintona „rešetali“ oko odlaganja odlaska u Vijetnam, a i Hauarda Dina sada ispituju kako se provukao i nije otišao u ovaj rat; Edvards je bio suviše mlad, a general Vesli Klark je, kao i Keri, medaljama ovenčan vijetnamski veteran.

Keri sada ubire dividende sjajnog držanja u ratu, ali i posle rata. Hiljadama veterana poručio je da kao predsednik nikada neće zaboraviti šta su oni uradili za otadžbinu. Veterani su konačno pronašli pravog kandidata za svog „vrhovnog komandanta“, a Keri vešto igra na tu kartu: u javnosti se često pojavljuje sa bivšim senatorom Maksom Klilendom, koji je obe noge izgubio u Vijetnamu.

Veterani su vrlo moćna glasačka organizacija – ima ih 25 miliona – i vrlo su dobro organizovani. Tradicionalno, bili su uporište republikanaca, ali s Kerijevim značkama za hrabrost i Bušovim problemima u Nacionalnoj gardi veterani ovog puta mogu da promene tok istorije.

PATRIOTIZAM: Dakle, kad je o patriotizmu reč, Džordž Buš ne može da nadmaši Džona Kerija i demokratskim stratezima konačno daje odrešene ruke da u predizbornoj kampanji na dnevni red stave ekonomiju, milione izgubljenih radnih mesta, poreze, vrtoglave cene zdravstvene zaštite i upropašteno školstvo. Sada Keri pozajmljuje neke tonove od Al Gora i poručuje biračima: „Treba smanjiti siromaštvo miliona, a ne milionerima smanjiti poreze!“ Buš s druge strane nastavlja svoje čvrsto prijateljstvo s korporativnom Amerikom: bivše kolege američkog potpredsednika Dika Čejnija iz kompanije Halibarton dobile su, bez ikakvog tendera, velike poslove u obnovi Iraka.

Keri šalje sve oštriju poruku: on optužuje Buša da vodi „najkatastrofalniju spoljnu politiku u novijoj istoriji“ primenjujući strategiju „unilateralnog rata iz predostrožnosti koji zapravo ugrožava i bezbednost i prosperitet Amerike“.

U RUKAVICAMA: Mnoge iznenađuje da demokratski konkurenti Kerija ne kritikuju žešće, da se prema njemu odnose veoma obazrivo, gotovo „u rukavicama“. Iz štaba Veslija Klarka poručuju da s ovom taktikom treba sačekati. Din je izgleda prerano i preglasno napao Kerija da je „neprincipijelan i nedosledan, dvoličan, neefikasan“, pa čak da je i „republikanac“. Ovakvom retorikom Din je, izgleda, odsekao i granu na kojoj je sedeo.

Kerija, istina, konkurenti iz demokratske partije optužuju da je najpre podržao kongresnu rezoluciju da Buš vojnom silom ukloni Sadama s vlasti. Keri objašnjava da je očekivao da će Buš delovati zajedno sa Savetom bezbednosti UN-a i američkim saveznicima. Posle trijumfalnog starta Keri oštrije kritikuje Bušovu sadašnju politiku prema Iraku: „Irak pripada iračkom narodu, a ne Halibartonu“ (velika američka korporacija, prim.a.). On smatra da Ujedinjene nacije treba da rukovode rekonstrukcijom Iraka i da izbori u Iraku ne treba da budu diktirani tempom američkih izbora. Keri obećava da će već za prvih 100 dana u Beloj kući svetu poslati poruku da se „SAD ponovo pridružuju zajednici nacija“. Mnogi inostrani komentatori ocenjuju Kerijeve poruke kao „mudar pristup“, za razliku od Bušovih „unilateralnih instinkata“, mada i Buš sada poziva Ujedinjene nacije da u Iraku spasu što se spasti može…

Ispitivanja birača pokazuju da je po opštem mišljenju nekomunikativni Keri izgleda našao zajednički jezik s prosečnim Amerikancima: pobedio je svoje konkurente kod svih kategorija birača – belih, Afroamerikanaca, Latinosa, mladih, starih, muškaraca, žena, urbanih i ruralnih.

Konkurent Džon Edvards pokušava da donekle zaustavi talas populističkog naprasnog zaljubljivanja u Kerija: podseća da je njegov konkurent prvo bio za to da se ide u Irak, a sad neće da dâ pare, ali Edvards udara u jednu možda još osetljiviju žicu: „Može li milioner koji se školovao u Švajcarskoj uopšte da razume prosečnog čoveka? Može li senator koji je dobio više novca od specijalnih interesnih grupa nego ijedan senator za poslednjih petnaest godina, uopšte da govori o iskorenjivanju uticaja velikih korporacija? Ili biste možda više voleli da o tome govori sin jednog radnika?“

Republikanci nameravaju da gađaju Kerija sličnom municijom: žele da ga prikažu kao trulog liberala iz bogataške porodice, osobenjaka koji nema veze sa životom običnih ljudi. Njegov brak s jednom od najbogatijih žena Amerike (pogledati okvir Leteća veverica) izgleda da će biti meta posebnih analiza i – napada.

Neki analitičari misle da je sama Kerijeva ličnost njegova slaba tačka: nije lepotan, lice kao isklesano sa planine Rašmor, ali je veoma visok – 1,93m – i onako vitak izgleda predsednički. Demokratskog favorita bije glas da je oduvek bio nekomunikativni intelektualac (stalno čita knjige i piše poeziju!), da se drži po strani čak i od vašingtonskog političkog establišmenta, da je hladan i neosetljiv. U izbornom štabu Hauarda Dina već su mu dali nadimak „Smarač“.

Keriju je već u prvom činu u pomoć stigla „američka konjica“, njegovi ratni drugovi. Njihove priče su materijal od kojeg se prave oni najbolji ratni filmovi. Ali, da li je to dovoljno da preokrene tok jedne nemilosrdne i ružne političke utrakmice, u kojoj se, kao i u ratu, ne štede sredstva?