“Kakvu biografiju pišu našem Riđem!”

Kako bi izbegao nove optužbe za parazitizam, Brodski se, po povratku iz izgnanstva, zaposlio kao prevodilac u lenjingradskom ogranku Saveza pisaca SSSR – gde su, inače, mnogi prevodioci nalazili zaposlenje nakon što su odslužili zatvorske kazne, neki i do 19 godina.

Ne izlazi iz sobe, ne pravi grešku staru.

Ma, šta će tebi Sunce kad pušiš takvu cigaru?

(“Ne izlazi iz sobe”, prevod Radojica Nešović)

Zvučalo je neponovljivo kada je on to čitao to na ruskom, sa svojim nazalnim šprahfelerom, gotovo pevajući, u retkim nastupima na mitinzima poezije.

“Невыходи из комнатыне совершай ошибку./Зачем тебе Солнце, если ты куришь Шипку?” (Šipka je jeftina bugarska cigareta)

Zarađivao je nešto prevođenjem, recenziranjem i obavljanjem sitnih poslova u filmskim studijima. Jednom je čak u filmu Voz za daleki avgust glumio sekretara gradskog komiteta partije.

U zvaničnim izdanjima objavljivani su samo njegovi prevodi i pesme za decu. Neka njegova dela kružila su u samizdatu i bila su popularna u relativno uskom krugu čitalaca. U Njujorku je 1970. objavljena prva zbirka pod naslovom Zaustavi se u pustinji. Strani mediji su ga tražili kako bi ga intervjuisali; univerziteti su ga pozivali da drži predavanja. Sve to je iritiralo sovjetsko rukovodstvo i, naravno, nije bilo ni govora da dobije pasoš.

PROPALI PLAN OTMICE AVIONA

Josif Brodski je jednom, pre progona u Sibir, u decembru 1960 – januaru 1961, našavši se u Samarkandu, planirao da otme mali putnički avion četvorosed jak-12 i njime pobegne iz Sovjetskog Saveza.

Kad bi se podigli na određenu visinu, Brodski bi otpozadi udario pilota po glavi ciglom koju bi unapred pripremio, a njegov prijatelj Oleg Šahmatov seo bi pored pilota, preuzeo kontrolu nad avionom i odleteli bi u Iran ili Avganistan…

Stigli su na aerodrom u Samarkandu, kupili dve karte, nisu imali dovoljno novca za treću, ali nikada nisu seli u avion jer je Brodski shvatio da neće moći da udari pilota.

Šahmatov je u septembru 1961.uhapšen u Krasnojarsku zbog ilegalnog posedovanja oružja i osuđen na dve godine zatvora. Kako bi poboljšao svoj položaj, prijavio je Brodskog, koji je 29. januara 1962. na saslušanju priznao da je takav plan zaista postojao. O tome je pisao u jednoj priči, čiji je rukopis pronađen i zaplenjen prilikom pretresa njegove sobe u Lenjingradu.

Ipak, prošao je samo sa trodnevnim pritvorom u Grand Mezonu (Veliki dom, zgrada Lenjingradske uprave KGB na Litejnom prospektu).

PASOŠKA VERIDBA

Zbog šestodnevnog izraelsko-arapskog rata i prekida diplomatskih odnosa sa Izraelom 10. juna 1967, emigracija Jevreja iz SSSR u Izrael je bila obustavljena.

Godinu dana nakon toga emigriranje u Izrael ponovo je dozvoljeno jer su šef KGB Jurij Andropov i ministar spoljnih poslova Andrej Gromiko procenili da će na taj način “lokalizovati klevetničke tvrdnje zapadne propagande o diskriminaciji Jevreja u Sovjetskom Savezu”. Tada je usvojen je dekret Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR “O odricanju od državljanstva SSSR lica jevrejske nacionalnosti koja se sele iz SSSR u Izrael”.

Jedan od načina za dobijanje vize, koja je omogućavala da se bez odricanja od državljanstva i živi na Zapadu i dolazi u SSSR, bio je brak sa osobom koja ima strano državljanstvo. Pesnik i glumac Vladimir Visocki tako se venčao s francuskom glumicom ruskog porekla Marinom Vladi.

Sličan plan imao je i Brodski. Ćerka američkog diplomate Kerol Anšuc došla je 1971. u Lenjingrad na praksu, zaljubila se u Josifa Brodskog, on ju je zaprosio i ona je kazala “da”.

“Rusi su veoma etnocentrični i ovaj brak će se loše završiti; ne savetujem vam da to radite”, rekao joj je američki konzul u Moskvi. Ipak su odredili 10. maj 1972. kao dan venčanja. Brodski je, međutim, baš tog dana pozvan u Odeljenje za vize i registraciju (OVIR).

“Bio je gotovo u očaju. Dobio je izbor: ili prisilno lečenje u psihijatrijskoj bolnici ili emigracija u Izrael. Prestala sam da postojim za njega. Morao je da se oprosti od svih koje je ikada poznavao u životu. Kao pred smrt. To je bio kraj naše veze”, pričala je kasnije Kerol Anšuc.

DAKLE, PLANIRATE DA IDETE U IZRAEL?

Kako je tekao taj službeni razgovor i da li je pretnja bila tako direktna ili podrazumevajuća, vidi se u zabelešci o redosledu događaja koju je Brodski predao na čuvanje svom prijatelju Ramunasu Katilijusu, litvanskom fizičaru. U šest sati po podne Brodski je bio u kancelariji OVIR ulici Željabova 29.

Tamo su bile još dve osobe – muškarac i žena:

“‘Čekajte, rekao je Puškarev (po godinama, držanju i kvalitetu tkanine, pukovnik, ni manje ni više). Sad ću ovo srediti. Razgovaraćemo kasnije.’ Čovek je otišao, žena je ostala.

– Sedite.

Seo sam.

– Dakle, planirate da idete u Izrael?

– Ne. Šta vas navodi na takvu pomisao?

– Ali, dobili ste poziv?

– Da. Pre šest meseci. Dva, zapravo.

– Zašto ih niste sproveli?

– Za to ima previše razloga.

– Koji su?

– Predugo bi trebalo da ih sve nabrojim.

– Ali na primer.

– Na primer: Ja sam ruski pisac.

– A šta još?

– Previše.

– Možda ste sumnjali da će vam biti dozvoljeno da odete.

– I to. Iako je ovo daleko od prvog i daleko od poslednjeg razloga.

– I evo dobijamo pisma od ljudi koji su vam poslali poziv. Oni misle da vam postavljamo prepreke i apeluju na našu čovečnost. Šta da im odgovorimo?

– Ono što sam rekao. Ili šta god želite.

– Pa, Brodski. Predlažemo da odmah podnesete sve papire u roku od tri dana. Dodeljujemo vam osobu koja će se baviti vašim slučajem. Ako podnesete papire do petka (razgovor se vodi u sredu uveče), brzo ćemo vam dati odgovor. Nakon toga, imaćemo vruć́ period. To jest, odmori i tako dalje.

Posle ovoga, nisam baš ostao bez reči, ali sam neko vreme ćutao. Onda sam rekao: ‘Da. Slažem se.’

‘Odlično’, rekao je Puškarev.

‘Dodeljujemo vam posebnu osobu koja će se baviti vašim poslovima’ (pokazuje gestom prema ženi).

‘Sada će vam ona dati sve potrebne formulare itd. Ako imate bilo kakvih poteškoća, dajte nam vaš broj telefona.’

Nije bilo poteškoća. Savez književnika mi je dao preporuku (koju sam šest meseci pokušavao da dobijem za odlazak u Čehoslovačku Socijalističku Republiku i Poljsku) u roku od 15 minuta. Preporuka se ispostavila kao odlična. Sa takvom preporukom trebalo bi da idete u mauzolej da legnete, a ne da idete u Izrael. Isto je bilo i sa svim ostalim papirima. Predao sam ih 12. maja.

Osamnaestog, u dva sata po podne zazvonio je telefon, gospođa iz OVIR me je obavestila da je dobijena dozvola za moj odlazak…”

Viza mu je izdata na njegov trideset drugi rođendan. Primajući je u OVIR, Brodski je rekao: “Hvala vam.”

“Nema na čemu”, odgovorili su.

“Zaista nema na čemu…”

Na odluku sovjetskog rukovodstva verovatno je uticalo i pismo Žan-Pola Sartra sovjetskom rukovodstvu, s prijateljskom sugestijom da bi davanje vize Brodskom izbilo adute buržoaske štampe na Zapadu.

Da se na Zapadu raspituju o Brodskom i ostalim pesnicima koji su loše tretirani u SSSR pričao je Jevgenij Jevtušenko Filipu Bobkovu, šefu jednog od odeljenja KGB, kod koga je otišao da protestuje zbog toga što su mu na carini zaplenjene knjige objavljene u inostranstvu i fotografija s potpisom američkog predsednika Ričarda Niksona. Bobkov ga je pitao zar ne zna da je “stvar s Brodskim rešena” i da je već otišao, ili odlazi. Jevtušenko je navodno zamolio da se Brodskom u tom slučaju brže obezbedi viza.

A Brodskom je Jevtušenko (koga je zvao Levtušenko) bio sumnjiv: “Iskreno se nadam da im je zaista savetovao da pojednostave proceduru. I nadam se da se moje proterivanje nije dogodilo na njegovu inicijativu. Nadam se da mu to nije palo na pamet. Jer, naravno, on je bio tamo kao konsultant…”

Kada su 1991. Jevgenij Jevtušenko i njegova porodica otišli u Sjedinjene Države, gde je on na Kvins koledžu u Njujorku trebalo da zauzme mesto jednog od prijatelja Brodskog, Barija Rubina, Brodski se tome usprotivio u pismu direktoru koledža:

“Teško je zamisliti veću grotesku. Spremni ste da izbacite čoveka koji se preko tri decenije svim snagama trudio da Amerikancima usadi bolje razumevanje ruske kulture, a uzmete tipa koji, u istom periodu, sistematski prska otrov u sovjetskoj štampi, kao što je, na primer, ‘zvezde na vašoj zastavi su rupe od metaka, Ameriko’”.

Jevtušenko, koji je ipak dobio posao, govorio je da je Josif Brodski pokazao nezahvalnost prema njemu, kao i prema drugima koji su mu pomogli.

AMERIČKI DRŽAVLJANIN, RUSKI PESNIK I JEVREJIN

Kada je u lenjingradsko nedeljno jutro, 4. juna 1972. godine, Josif Brodski krenuo taksijem ka aerodromu, odakle će napustiti Sovjetski Savez, iznenada je rekao prijateljima da zaustave taksi.

Izašao je i u poštansko sanduče ubacio pismo sovjetskom generalnom sekretaru Leonidu Brežnjevu: “Veoma mi je bolno što napuštam Rusiju. Rođen sam, odrastao i živeo svoj život ovde, i sve što imam, dugujem ovoj zemlji… Pripadam ruskoj kulturi, osećam se kao njen deo i nikakva promena mesta stanovanja ne može uticati na konačan ishod svega ovoga.” Brodski je tvrdio da najveći čovekov neprijatelj nije komunizam, socijalizam ili kapitalizam, već́ “vulgarnost ljudskog srca i mašte”. Nije želeo da utisak o njegovom disidentstvu zaseni sud o njegovoj poeziji.

Brodski nije otišao u Izrael. Kad je stigao u Beč, Karl Profer, američki izdavač, slavista, profesor i prevodilac ruske literature ponudio mu je mesto gostujućeg profesora na Univerzitetu u Mičigenu u En Harboru, gde je od 1972. do 1980. predavao istoriju ruske književnosti i teoriju poezije. Kao pesnička pop zvezda punio je sale širom sveta melodičnim čitanjem. svojih pesama.

Dobio je američko državljanstvo 1977. Preselio se u Njujork 1981. Gostovao je na šest američkih i britanskih univerziteta, prevodio na ruski i engleski jezik, i pisao eseje na engleskom (“Obala neizlečivih”, “Jedna i po soba”). Američka izdavačka kuća Ardis objavila je zbirke pesama Brodskog na ruskom (Kraj jedne lepe ere, Drug reči, Nove strofe Avguste, Uranija itd.)

Američki državljanin, ruski pesnik i Jevrejin – tako je Josifa Brodskog opisao istoričar književnosti Šimon Markiš.

U pristupnom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade 1987. “za sveobuhvatnu književnu delatnost koju odlikuje jasnoća misli i pesnički intenzitet” ,Brodski je odao počast dvojici pesnika engleskog jezika – Robertu Frostu i Vistanu Odnu, i pesnicima ruskog jezika Osipu Mendeljštajmu, Ani Ahmatovoj i Marini Cvetajevoj, koju je zbog njene ozbiljnosti i filozofije nelagodnosti nazivao “Jov u suknji”.

VIŠE “ZAPADNJAK” NEGO “SLAVENOFIL”, ALI RUSKI ZAPADNJAK

Kada je dobio Nobelovu nagradu, pesme Brodskog su u SSSR prvi put nakon njegove emigracije objavljene u časopisu “Novij mir”. Posle raspada SSSR, u Rusiji su između 1992. i 1995. objavljena njegova sabrana dela u četiri toma.

Proteklog maja, povodom 85. godišnjice rođenja Josifa Brodskog, u Rusiji je pisano o složenom nasleđu dobitnika Nobelove nagrade za rusku kulturu – da li je Brodski liberal ili ruski imperijalista.

Na pitanje da li je Brodski bio imperijalista, književni kritičar Dmitrij Samojlov odgovara da umetnički možda jeste, jer je smatrao da carstva mogu i posustajati, ali njihova veličina opstaje u umetnosti.

Nakon početka rata u Ukrajini, neke ruske opozicione ličnosti koje su pobegle iz Rusije pozvale su na “kenselovanje” Brodskog, optužujući ga za kulturni kolonijalizam i imperijalni pogled na svet, ugrađen u njegovu poeziju.

To su zahtevali zbog pesme “O nezavisnosti Ukrajine” iz 1996, u kojoj je, u očima Brodskog, potez prekidanja istorijskih veza sa Rusijom bio odbacivanje ne samo političke unije, već́ i zajedničke kulture, jezika i književnog nasleđa. U kaustičnom oproštaju, napisao je: “Bog vam dao pokoj, orlovi i Kozaci, hetmani i stražari…”

Kejt Gasen u “Njujorkeru” piše, između ostalog, da je tu pesmu Brodski samo jednom čitao, te da ju je držao u fioci.

Za Maksima Semenova, ruskog novinara koji se fokusira na postsovjetske države, politički gledano Brodski je bio više “zapadnjak” nego “slavenofil”, ali nesumnjivo ruski zapadnjak.

Lev Losev zaključuje da “baš kao i ‘slavenofil’ Aleksandar Solženjicin, ‘zapadnjak’ Josif Brodski je bio spreman da brani Rusiju – njen narod i njenu kulturu – od neosnovanih optužbi za urođenu agresivnost, servilnu psihologiju i nacionalni mazohizam.”

OČEVI I DECA

Nakon odlaska iz SSSR, Josif Brodski više nije video roditelje niti je prisustvovao njihovim sahranama. Na svaki od 12 njihovih zahteva da dobiju vizu za SAD kako bi se sastali sa sinom, odgovor je glasio:

“Šta će vam američka viza? Prema našoj evidenciji, on je u Izraelu. Ne nasedajte na imperijalističku propagandu!”

Kada je njegov i Marinin sin, Andrej Osipovič Basmanov, napunio 22 godine, posetio ga je u SAD, ali nisu se razumeli, možda zato što su bili zastrašujuće slični, obojica čvrsti, radikalni i tvrdoglavi.

“Ja sam bio mlad i surov, a on nije imao iskustva u komunikaciji sa svojom decom. Komunicirao je sa mnom kao sa svojim studentima”, pričao je sin Andrej.

Poslednju pesmu njegovoj majci Marini Basmanovoj Josip Brodski je napisao 1989, godinu dana pre nego što se oženio svojom 30 godina mlađom učenicom Marijom Socani. Godine 1993, tri godine pre Josifove smrti, rodila im se ćerka Ana Aleksandra Marija.

Njegovo treće dete, Anastasija, ćerka Marijane Kuznjecove, balerine Kirovskog (Marijinskog) pozorišta, saznala je od majke da je njen otac Josif Brodski tek kad je napunila 23 godine, dovoljno zrela da mirno prihvati to saznanje. A očeve pesme je znala.

Godine 2003. u Muzej Ane Ahmatove u lenjingradskoj Kući fontana, gde je otvoren i Američki kabinet Brodskog sa stvarima, slikama i knjigama iz Saut Hedlija, neočekivano je stigao mali kožni kofer koji je Brodski poneo sa sobom 1972, kada su ga izbacili iz zemlje.

Poslala ga je francuska pesnikinja Veronika Šilc, koju je Josif Brodski upoznao sredinom šezdesetih godina prošlog veka, kada je provela dve godine na praksi i predavala kurs francuske književnosti i civilizacije na Moskovskom državnom univerzitetu, a posle prevodila pesme Brodskog na francuski jezik. Komunicirali su oko 30 godina. U knjizi Valentine Poluhine, Euterpa i Klio Josifa Brodskog, ime Veronike Šilc pomenuto je 32 puta…

Književna kritičarka Natalija Lomkina u ruskom izdanju Forbsa piše da su žene volele Brodskog, koji je imao jarkozelene oči i crvenu kosu, ali da je njegov magnetizam u velikoj meri bio posledica njegovog autoriteta kao velikog pesnika.

Život Brodskog je otelotvorio ono što je jednom opisao kao “kulturu alkohola i cigareta” – mešavinu intelektualizma, melanholije i otpornosti.

Neprestano je pušio, a tu naviku je preuzeo od svog idola, Vistana Hjua Odena. Čak i nakon što je preživeo srčani udar i bio podvrgnut operaciji srca, Brodski je nastavio da puši jake cigarete. Umro je prerano, u 56. godini, od srčanog udara u noći 28. januara 1996. u Njujorku.

Nakon što je preminuo, Suzan Zontag, koja je bila zaljubljena u njega iako njihova veza nije imala seksualni karakter, rekla je prijateljici: “Sasvim sam sama. Nije ostao niko sa kim bih mogla da podelim svoje misli i ideje. Bio je moćno prisustvo. Bio je autoritarna ličnost.”

U poslednjim trenucima Zontag je pomenula samo dve osobe – svoju majku i Brodskog.

SAHRANA U VENECIJI

Josif Brodski je najpre sahranjen u Njujorku, a onda je njegova udovica Marija Socani-Brodski, aristokratkinja italijansko-ruskog porekla, organizovala da 1997. ponovo bude sahranjen na groblju San Mikele, u Laguni severno od Venecije.

Za Brodskog, pisao je “Njujork tajms”, Venecija nije bila samo “zemaljski raj” u pesmi (“Iz prirode”), koju je napisao na ruskom i sam preveo na engleski samo nekoliko nedelja pre smrti, već i zamena za njegov rodni grad Sankt Peterburg, u koji se nije mogao vratiti nakon egzila 1972.

U jednom od poslednjih poglavlja putopisne knjige o Veneciji Vodeni žig (1992, naslov na ruskom Obala neizlečivih), Brodski opisuje vožnju gondolom do “ostrva mrtvih” San Mikele, na kome je često obilazio grobnice prognanih Rusa, posebno kompozitora Igora Stravinskog i baletskog impresarija Serža Djagiljeva, na čijem nadgrobnom spomeniku plesači i dalje ostavljaju svoje izlizane baletske patike.

Druga sahrana Josifa Brodskog nije prošla bez poslednje drame, koja kao mešavina tragedije i apsurda odražava sudbinu Brodskog.

Američki slikar, iseljenik Robert Morgan, kome je Brodski posvetio Vodeni žig, i Roberto Kalaso, italijanski izdavač Brodskog, otišli su na groblje pre nego što je povorka prešla lagunu i otkrili da se grob nalazi pored groba američkog pesnika Ezre Paunda.

“Roberto i ja smo rekli grobarima da nema šanse da bude sahranjen tamo, i oni su brzo pronašli mesto nekoliko metara dalje. Još uvek su kopali kada je kovčeg stigao.”

Josip Brodski, koji je u mladosti prevodio Ezru Paunda na ruski, sa Suzan Zontag je 1977. otišao u kuću boje lososa, u slepoj ulici Kalje Kverini, na čaj sa njegovom ljubavnicom Olgom Radž. Ezra Paund je tu živeo dok je tokom Drugog svetskog rata emitovao fašističku propagandu za SAD, što je Suzan Zontag mogla da mu oprosti, ali ne i njegov antisemitizam.

Te večeri, pet godina posle Paundove smrti, promusolinijevske izjave Olge Radž naterale su Suzan Zontag i Josifa Brodskog da se niz tu malu ulicu brzo povuku u noć.

U početku je planirano da telo Josifa Brodskog bude sahranjeno na ruskom delu groblja San Mikele, između grobova Stravinskog i Djagiljeva, ali se to ispostavilo kao nemoguće, jer Brodski nije bio pravoslavac. Katoličko sveštenstvo je takođe odbilo da ga sahrani, pa je sahranjen na protestantskom delu groblja, ali ipak malo dalje od Ezre Paunda.