Kako je izbio mir

Donald Tramp je potcenio snagu Islamske Republike, narušio  savezništvo sa zemljama Zaliva koje su kroz gorku lekciju utvrdile da Amerika ne može da im garantuje bezbednost, pokvario odnose sa Izraelom, a svet je zbog te intervencije plaćao dramatično višu cenu nafte.

Da li mnogi iranski zahtevi iznenađujuće lako uvaženi zato što se Trampu žurilo da što pre izađe iz rata u koji uopšte i nije trebalo da uđe? I da li je ovo kraj?

O tome u novom „Vremenu“ (četvrtak, 25. jun) piše Boško Jakšić.

„Diplomatski proboj je titanski zadatak imajući u vidu da decenije američko-iranskih odnosa obeležava duboko nepoverenje još od vremena islamske revolucije 1979, talačke krize, američke podrške Sadamu Huseinu tokom rata 1980-88. ili likvidacije iranskog generala Kasema Solejmanija 2020. Tramp je pobesneo kada je premijer Netanjahu u subotu, neposredno posle potpisivanja Memoranduma, minirao njegov mirovni napor naredbom da se izvrši nov napad na Liban u kome je stradalo najmanje 67 osoba. Iako je direktan akter agresije na Iran, Izrael nije bio uključen u pregovarački proces i nije bio upoznat sa konačnom verzijom Memoranduma, mada američki zvaničnici tvrde da je premijer bio konsultovan“, piše Jakšić.

„Persijanci su umeća diplomatije iskoristili da u zamenu za deblokadu Ormuza dobiju ono što nisu uspevali tokom nuklearnih pregovora. Ostvaruje se strateški rezultat Teherana – Iran je na putu da se u međunarodnu zajednicu vrati kao legitimna i suverena sila. Sat je počeo da odbrojava 60 dana koliko dve strane imaju na raspolaganju da, uz moguće produženje, postignu finalni sporazum. Pitanje je da li je rok od dva meseca dovoljan da poravna štete koje su se nagomilavale decenijama? Pregovori su i dalje borba.“

_Ceo članak čitajte u novom „Vremenu“ od četvrtka (25. jun) ili se _odmah pretplatite na digitalno izdanje