Za „Vreme“ iz Bona
Stvar je postala rutinska. Pred svaki razgovor kancelarke Angele Merkel i premijera šesnaest pokrajina, do novinske agencije DPA procuri plan Berlina o oštrijim merama. Potom se premijeri koprcaju, nešto ublaže ili odbiju. Tako je bilo i u ponedeljak, 16. novembra, kada je Merkelova zahtevala rigidna ograničenja privatnih susreta i podelu školskih razreda, što bi dovelo do toga da deca idu u školu svakog drugog dana.
Ovog puta je ostalo na apelu, premda će se ponovo sastančiti u sredu 25. novembra. Većina pokrajinskih premijera je za sada odbila da pooštrava mere, kritikujući Kancleramt što ih stavlja pod pritisak doturanjem predloga medijima. Merkelova je zbog toga tražila da idući put pokrajine predlažu mere, kako ne bi stalno ona ispadala babaroga. Jedno je kancelarka svakako isposlovala – popuštanje mera nikome ne pada na pamet. Početkom novembra krenulo je „zaključavanje“ koje mediji zovu mini–lockdown ili lockdown light.
Virusolog Kristijan Drosten, ideolog mnogih poteza vlasti, predložio je tada da „lagano zaključavanje“ bude oročeno na novembar, verujući da građanstvo lakše podnosi mere ako im se zna kraj. Sada se građani pripremaju na Božić bez vašara sa rukotvorinama i kuvanim vinom, verovatno i bez većih okupljanja u domovima.
KO JE REKAO LAJT
Od početka meseca zatvoreni su kafići i klubovi, restorani samo izdaju hranu za poneti ili dostavu, hoteli ne primaju turiste, ne rade teretane, saloni za kozmetiku i masažu (frizeri rade), ne rade bioskopi ni javne kuće, nema amaterskog sporta osim individualnog. U javnom i privatnom prostoru dozvoljen je susret najviše deset osoba iz dva domaćinstva. Škole i vrtići rade, a odeljenja i grupe su ranije odvojeni sa idejom da, ako se pojavi zaraza, samo jedno odeljenje mora u karantin.
Jedna slobodna umetnica iz Berlina, poreklom Amerikanka, pričala je da su se njene kolege našle u nebranom grožđu te da je cinično ovaj lockdown nazivati light. U razgovoru za radio Dojčlandfunk prešla je na maternji jezik: „There´s nothing light about it. It’s not fucking Coke.“ („Nema ničeg lajt u tome. Nije to jebena koka-kola“.)
Takav stav često zauzimaju i upravni sudovi. Od Minhena do Hamburga padale su zabrane okupljanja ili zatvaranje teretana. U Diseldorfu je sud odbacio nalog gradskih otaca da se maska nosi na celom gradskom području.
Iz budžeta je, uz stotine milijardi evra sa početka krize, zagrabljeno još deset milijardi za podršku ugostiteljima. Prema ispitivanju njihovog strukovnog udruženja, sedam od deset ugostitelja strahuje za svoju egzistenciju, a svaki šesti je na ivici bankrota.
RAZLIČITI POGLEDI NA BROJKE
Nemačka nije posegla za najdrastičnijim merama poput policijskog časa ili odsecanja pojedinih gradova. Do sada je registrovano nešto više od 800.000 zaraženih, dok se u vezu sa kovidom dovodi oko 13.000 smrtnih slučajeva.
Poređenja radi, tokom kraće, ali jake sezone gripa 2017/18. stradalo je 25.100 ljudi, prema procenama Instituta „Robert Koh“. Smrtonosni talas influence jedva da je dospevao u novine, za razliku od korone koja vreba sa svake naslovnice. Pojedini profesori žurnalistike govore o „histeričnom novinarstvu“ i bombardovanju publike statistikom koja bez konteksta malo znači.
Utisak brojkama stvorio je i šef kancelarskog ureda Helge Braun. On je pokrajinske premijere podsetio da je do oktobra registrovano oko pola miliona zaraza koronom, a da bi samo u novembru moglo biti registrovano još toliko. Stručnjaci nisu načisto koliko se brojke (rekord je pao prošlog petka sa 23.542 novozaraženih) mogu pripisati virusu, a koliko broju testova. Laboratorije rade punom parom sa oko 1,2 miliona testova sedmično – triput više nego u aprilu.
Bolji pokazatelj su kapaciteti klinika. Prema zvaničnom registru, početkom sedmice je na intenzivnoj nezi bilo 3436 osoba, od kojih 1971 na respiratorima. Nemačka, šampion u broju bolničkih kreveta po glavi stanovnika, ima još oko 7000 slobodnih ležajeva sa respiratorima i mogućnost da postavi još 12.000.
Ako se posmatra kroz logiku flatten the curve – zaravnati krivulju rasta zaraze da zdravstveni sistem ne kolabira – onda je Nemačka daleko od drame. No, udruženja medicinara upozoravaju da slobodan krevet ništa ne znači ako nema obučenog osoblja, a lekari i medicinske sestre već padaju s nogu.
Udruženja nastavnika traže prelazak na kombinovanu nastavu u školama i na daljinu. Pre nekoliko dana je saopšteno da je od 11 miliona đaka njih 300.000 u karantinu jer se u odeljenjima pojavio virus. Da li je to ohrabrujuće ili zabrinjavajuće? Zavisi koga pitate.
HEROJI SA KAUČA
Apeli Angele Merkel, koja tokom četiri kancelarska mandata nije navikla Nemce na dramatične reči, pojačani su kampanjom Vlade na društvenim mrežama. U spotovima se u stilu svedočenja ratnih veterana starci „prisećaju“ 2020. kada su kao mladići postali „heroji“ tako što su ostali kod kuće i lenstvovali na kauču. Omladina je prethodno označena kao kliconoša zbog žurki i privatnih sedeljki. Sociolog Mihael Korsten govori o „generaciji korone“. Prema nekim stručnjacima, oni će početi radni vek u lošijim uslovima nego ranije generacije i od toga se ekonomski možda nikada neće oporaviti.
Opet, Nemačka bolje prolazi od Francuske, Španije ili Velike Britanije. Tragajući za razlozima, pera nemačke štampe kao ključno navode poverenje u vlast. U „postfaktičko“ doba Nemci i dalje većinom veruju zvaničnim izvorima, pa se u skladu s tim ponašaju.
TRAŽI SE TATA
Manje optimističan pogled staje u rečenicu koju je u intervjuu za „Špigel“ izgovorio bavarski premijer Markus Zeder: „U krizama se traži otac.“ Otac, neko ko će zavesti red – takav bi da bude Zeder, lider bavarske Hrišćansko-socijalne unije.
On se, kao da je namirisao cajtgajst, vazda tražeći oštre mere dokopao neslućene popularnosti. Iako brojke u Bavarskoj ne govore da su Zederove mere efikasne, većina Nemaca ga priželjkuje kao kancelara kada Merkelova ode u penziju posle izbora na jesen iduće godine.
Da li i prosvećeni Nemci žude za čvrstom rukom? Feljtonista „Frankfurter algemajne cajtunga“ piše da je potrebna debata o vrednosti demokratije u doba krize. Jer, stvari lakše rešavaju autoritarne države poput Kine, lišene koncepta ljudskih prava i građanskih sloboda.
Narodno raspoloženje se čita sa obe strane, poput filozofiranja o polupunoj ili polupraznoj čaši. Početkom meseca je javni servis ARD javio da „većina“ podržava nove mere. Četiri petine Nemaca smatra da se korona ne može zauzdati bez strogih ograničenja. Međutim, ne postoji blanko podrška, posebno kada su u pitanju neke od mera.
Najveću podršku imaju odluke da škole i vrtići rade (86 odsto za, 12 odsto protiv), da se ograniče okupljanja (78 odsto za, 12 odsto protiv) i zatvore barovi i kafići (71 odsto za, 26 odsto protiv). Mnjenje je podeljeno oko zatvaranja pozorišta i bioskopa (50 odsto za, 47 odsto protiv) i zabrane amaterskog sporta (47 odsto za, 47 odsto protiv). Većina od 57 odsto ne slaže se sa zatvaranjem restorana (meru podržava 39 odsto).
NAPRSLINE DRUŠTVA
Vakcina koju su u Majncu razvili naučnici iz Bajonteka mahom se komentariše kao „svetlo na kraju tunela“, premda niko ne zna koliko je dug tunel. Nemačka pokušava da obezbedi sto miliona doza do kraja iduće godine, što je dovoljno da se vakciniše pedeset miliona ljudi.
Prema predlogu Stalne komisije za vakcinaciju, Etičkog saveta i Akademije nauka, najpre valja imunizovati ugrožene grupe stanovništva – prvo one koji žive u staračkim domovima. Sledili bi medicinski radnici, zatim oni važni za funkcionisanje države poput policajaca i nastavnika. U preporukama se podvlači da vakcinacija mora biti dobrovoljna i besplatna.
Ankete pokazuju da je spremnost na vakcinaciju opala, ali opet mogu da se tumače kao polupuna ili poluprazna čaša. Dok bi se 37 odsto ljudi vakcinisalo „svakako“, 34 odsto kaže da bi to „verovatno“ učinilo, 14 odsto „verovatno“ neće, a 15 odsto „nikako“ neće.
Sara Marija Behbehani za „Zidojče cajtung“ piše da odnos prema pandemiji deli prijatelje i porodice, baš kao odnos prema klimatskim promenama ili izbegličkoj krizi. „Razdor pokazuje šta trenutno manjka ovom društvu: odgovoran kritički diskurs“, piše Behbehani. „Nije dobar znak to što ljudi koji suštinski kritikuju mere osećaju obavezu da najpre pojasne da nisu teoretičari zavere niti da žele da dopuste smrt starih ljudi.“
Mali deo protivnika mera neslaganje izražava glasno, što pokazuju nasilni protesti u Lajpcigu i Frankfurtu. Prema navodima policije, u Lajpcigu (7. novembra) oko 90 odsto od dvadesetak hiljada demonstranata nije nosilo maske zbog čega je okupljanje trebalo da bude raspušteno. Nekoliko hiljada upornih i agresivnih je ostalo, zabeleženo je 14 napada na policajce, a privedeno je 13 osoba.
Reči kojima Behbehani završava esej mogu da se čitaju kao ohrabrenje ili slutnja: „Svađa može da bude bogatstvo, šansa da se stvar sagleda iz raznih uglova. Društvo koje uspeva da se preispituje može da jača. U tome je privlačnost multikulturalnog otvorenog društva u odnosu na zajednicu večnog konsenzusa. Naprsline mogu biti dobre, ako ne postanu otvoreni prelom.“
