Kad jednima smrkne

Često mi padne na pamet da bi nam se, kada bi Interpol imao odeljenje koje proverava kradena muška odela, pola administracije našlo u problemu prilikom ulaska u EU, jer se oblače kod šanera. Ali, nisam o tome nameravao da pišem ovom prilikom.

Želim da govorim o radnom vremenu kafića, kafana, restorana, kafe-barova i kako se još nazivaju svi ti objekti u kojima volimo da provodimo sate i sate i koji su deo našeg, srbijanskog, šarma. Bar tako stoji u vodičima za strance.

Gradska uprava u Beogradu donela je odluku po kojoj se delimično skraćuje radno vreme onih kafića, restorana, kafe-barova, koji se nalaze u stambenim zonama. Pored toga, uvedeno je pravilo da se muzika ne emituje posle 22 časa radnim danom.

I pre nego što je odluka izglasana, ugostiteljski lobi se „digao na noge“ žaleći se da će to bitno uticati na njihovo buduće poslovanje. I, treba biti pošten, zaista hoće, jer je drugačije raditi u uređenom sistemu nego u goloj anarhiji, što je najbliže opisu te „uslužne industrije“ u Beogradu.

Vlasnici se žale da je to još jedan udarac na njihova prava da rade i zarade i to tek što su počeli da se oporavljaju od udarca nanetog delimičnom zabranom pušenja u takvim objektima. Pored toga, još od ranije, njih muče oni što im naplaćuju upotrebu muzike pa su čak bili organizovali dan bez muzike da bi nam valjda pokazali kako je to kad sediš u kafani, a ništa ti ne drnda iznad glave.

Što se mene tiče, kada su jednom isključili muziku, nisu morali ni da je uključuju, jer je sasvim u redu da sediš s nekim i da ga čuješ dok razgovarate, ili, ako sediš sam, da možeš da se usredsrediš na svoje misli.

Ne, kažu kafedžije, to je caracteristica specifica Beograda i njegove turističke ponude: mi smo grad koji „nikad ne spava“, gde se sve može i to za male pare (ako si iz evrozone). Mi smo se, tvrde oni, tako preporučili svima sa strane: ovo je oaza poroka i zabave, dođite kod nas i trošite novce.

Da ne govorim o tome da su odluke naših „nosilaca vlasti“ zapravo blage u poređenju sa onima u EU, a još se i ne sprovode. Evo, pogledajte odredbe za duvan: u kojoj se to kafani u Beogradu ne puši? Da li neko mari za to? Čini se da će tako biti i sa odlukom koja bi trebalo da ljudima koji žive tamo gde ima kafana omogući bar malo mirnog sna.

Kako je to kod komšija u EU, u toj dosadnoj i nezanimljivoj EU?

Prvo, tamo je pušenje apsolutno zabranjeno. Ovde sam odmah slagao jer sam neki dan u Hamburgu bio u kafanici a la nekadašnji bife „Mandarina“ u Čumićevom sokačetu u Beogradu, u rupčagi za koju je nekadašnji klub – rupa „Sačulatac“, „Hajat“, gde se najopuštenije „pali“ dok lokalni navijači sa matorim brkom u šanku komentarišu utakmicu Kupa Nemačke i piju pivo pomešano sa limunadom. Zlobnici bi rekli da to tamo može jer se nalazi oko ulice Crvenih fenjera, ali se meni čini da kada je svuda i sve uređeno i određeno, onda je podnošljiv određeni postotak koji ne sprovodi neka pravila.

To vam je kao nekadašnja priča sa švercom benzina: kada je 80 odsto ušlo u legalne tokove, država je izašla na „zelenu granu“, razumete šta velim.

S druge strane, muzike ima u nekim lokalima u EU, ali se znaju pravila. Pored toga, ta muzika je toliko diskretna da je i ne primećujete. U mnogim kafeterijama toga i nema i ti lokali rade do devet uveče. Zamislite lokalne „lance“ da im kažu da zatvore u devet, a kao, prodaju napitke od kafe! Odmah bi rekli da neko želi da ih uništi, zakopa, ali, gospodo i gospođe, neki red i neka klasifikacija mora da postoji.

Vlasnici bi morali da se opredele da li rade preko dana, da li su bar koji uglavnom prodaje alkohol ili su noćni klub. Nemoguće je više da radiš pod imenom kafić, od jutra do sutra, da muzika trešti, da baštom blokiraš ne samo trotoare nego i ulice. To više ne biva, ili ne bi trebalo da biva, osim ako se ne dogovorimo da je „kafić-privreda“ najvažnija privredna grana u državi i da je potrebno sve uraditi da se ona što više razvija.

Oni koji nose odela o kojima bi Interpol mogao nešto da kaže vole da „idu po kafanama“, baš kao i svi drugi građani Srbije. I njih treba razumeti: postoje mesta van centralne, stambene zone u kojima bi mogli odlično da rade neki klubovi/ kafane/ kafići sa glasnom muzikom i super cicama. U Luci Beograd, na primer. Šta kažete?

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.