foto: twitter.com
Povlačenje Amerike iz Avganistana više prati kritika samog izvlačenja nego samog rata, uz pitanja kako će činjenica da su prvi put od poraza Sovjetskog Saveza u Avganistanu 1989. godine džihadisti preuzeli jednu zemlju od neke velesile uticati na džihadiste od Kabula do Mogadiša, u konfliktima koji su više posledica nego uzrok duboke krize, koju tako plastično ilustruje pobedničko šenlučenje u Kabulu
„Slavljenička pucnjava izbila je širom Kabula u jutarnjim časovima, a lukovi svetlećih rafala osvetljavali su noćno nebo. Peti put posle sovjetske invazije 1979. godine, jedan poredak u Avganistanu se urušio, a drugi se uzdigao“, piše „Njujork tajms“ 31. avgusta. Poslednja tri američka vojna transportna aviona napustila su aerodrom „Hamid Karzai“ u ponedeljak 30. avgusta, u 15.29 po satu na američkoj istočnoj obali; minut pre ponoći u Avganistanu, dan pre isteka roka 31. avgusta, čime je zvanično okončano američko povlačenje iz Avganistana, potvrdila je američka Centralna komanda (centcom). Rat je trajao 19 godina, 10 meseci i 25 dana, koštao dva biliona dolara i odneo 170.000 života.
Filip Kaputo, autor knjige A Rumor of war (Glasine o ratu), koji je kao veteran Mornaričkog korpusa (1965–1966) bio izveštač iz Vijetnama, među poslednjima evakuisan iz Sajgona helikopterom (1975. godine) i dopisnik koji je sa avganistanske strane pratio sovjetsku invaziju na Avganistan (1980), piše u magazinu „Politiko“ kako može sa autoritetom da kaže da se svim srcem slaže sa izjavom državnog sekretara Antonija Blinkena: „Ovo nije Sajgon.“
„Gore je! U poređenju sa onim što se sada dešava u Kabulu, haotičan egzodus SAD iz Sajgona u retrospektivi izgleda da je bio uredan kao i izlazak publike iz opere“, piše on, navodeći da postoje sličnosti koje se ne mogu zanemariti. „Vesti i slike iz Kabula – udar helikoptera, tutnjava transportnih aviona koji sleću i poleću, zajedno sa snimcima civila koji nasrću na avione očajnički pokušavajući da se ukrcaju – prizivaju moja sećanja na 29. april 1975. godine, kada sam zarobljen u gradu pod opsadom.“
„‘Diamond Control, this is Whiskey Six. Temperature in Saigon is one zero five degrees and rising. Over.’ („Temperatura u Sajgonu je 105 stepeni i raste…“) Šifrovana poruka za evakuaciju! ‘Trebalo bi da sviraju White Cristmas Binga Krozbija’, primetio je neko. Nisu čuli ono ‘Sanjam beli Božić baš onakav kakvog sam znao…’. ‘Fuck the Bingo Crosbi!’, viknuo je šef. ‘It’s bye–bye everybody!’“
Na vojnu stranu aerodroma u Sajgonu prebacili su ih autobusom koji je prošao pored američke ambasade, ogromne tvrđave opkoljene zidom od 30 metara sa bodljikavom žicom na vrhu, koji su hiljade Vijetnamaca, gazeći jedni druge, pokušavale da sruše ili da razbiju gvozdenu kapiju, dok su im kundacima pušaka lomili ruke i razbijali glave američki marinci koji su deset godina pre poslati da ih spasu.
Sa aerodroma u Kabulu do ponedeljka 30. avgusta odletelo je više od 122.000 avganistanskih prevodilaca i drugih američkih saradnika, podnosilaca zahteva za specijalnu imigrantsku vizu, među njima 5400 američkih državljana, a po pisanju „Njujork tajmsa“ ostalo je još oko 100.000 Americi lojalnih, od talibana preplašenih Avganistanaca.
Najdramatičniji događaj vezan za odlazak iz Kabula svakako je bila smrtonosna eksplozija, koju je izazvao bombaš samoubica ispred ulaza na aerodrom „Hamid Karzai“ u Kabulu 26. avgusta, u masi ljudi koji su očajnički pokušavali da se probiju do aerodroma i spasu se od talibana. Poginulo je 170 ljudi, neki navodno i od američke vatre ispaljene u panici.
Predsednik SAD Džozef Bajden je zapretio da Amerika taj masakr, u kome je poginulo i 13 američkih vojnika, neće oprostiti ni zaboraviti. Nekoliko dana kasnije, iz drona poslatog over the horizon ubijena su dvojica pripadnika Islamske države Horasana (ISIS-K), negde oko Nangahara, u zoni bezvlašća na koju je američki predsednik Tramp na početku mandata bacio majku svih bombi, pa posle seo da pregovara s talibanima, ignorišući vladu koju je Amerika instalirala i oružano podržavala…
HAOS U NANGAHARU
Jedna analiza nosi naslov: „Silazak u haos: Zašto se Nangahar pretvorio u centar ID?“ (Descent into chaos: Why did Nangarhar turn into an IS hub?, dostupno na sajtu afghanistan–analysts.org).
Od 2013. godine nadalje iz tog područja postepeno su se povlačile međunarodne snage, a vodeću ulogu preuzimale su avganistanske snage bezbednosti (ANSF) koje su se zadržavale u okružnim centrima, što je dovelo do smanjenja teritorije koju je kontrolisala vlada. Do 2014, većina delova okruga duž planinskog lanca Spin Har, južno i istočno od Džalalabada, bila je skoro potpuno prepuštena pobunjeničkim grupama.
Istraživači mreže koja je opsluživala donosioce odluka, Avgan analitiks, nabrajaju čak 11 različitih naoružanih skupina koje su delovale na tom području – pet avganistanskih i šest stranih; od Glavnih talibana pod komandom saveta zvanog Rahbari Šura (ili Kueta Šura) i Džihadskog fronta Tora Bora, preko obučenih u crno i maskiranih boraca misteriozne jedinice Siah pušan (Crne maske), do Al Kaide, pakistanskih Tehrik-i-talibana (TTP), pripadnika grupe Laškar-e-islam, koja je dugo imala prijateljske odnose sa lokalnom političkom elitom i nekim vladinim zvaničnicima u Nangaharu, da bi se nedavno udružila sa snagama tzv. Islamske države Horasan…
Ta avganistansko-pakistanska franšiza Islamske države tamo je stekla uporište zahvaljujući rascepkanosti i sukobljenosti provincijskih elita, tradiciji selafijskih mreža i prisustvu mnoštva lokalnih i stranih militantnih grupa, krizi plemenske solidarnosti i sukobima plemenskih starešina (maleka), koji su se uzajamno optuživali da su državne resurse (pored resursa koje je američka vojska obezbedila u okviru svog programa protiv pobune) koristili za čisto lične interese.
U okviru takozvanog Pakta s plemenom Šinvari, sklopljenog krajem 2009. godine, američka vojska je predložila starešinama iz potplemena Sepai da u zamenu za novac, oružje i razvojne projekte mobilišu svoje saplemenike i suprotstave se pobunjenicima. Ljudi Nijaza, jednog od starešina koji se te godine digao protiv grupe militanata, ubili su desetak pripadnika grupe Laškar-e-islam, zarobili 14 drugih i predali ih američkim snagama u Džalalabadu.
Posle potpisivanja pakta druge plemenske starešine, svi isključivo iz potplemena Sepai, navodno su, u partnerstvu sa guvernerom koji je njihov saplemenik, počele da iskorišćavaju svoj položaj u vladi i američkoj vojsci, bacivši pogled na 15 kvadratnih kilometara zemlje. Analitičari tu koriste reč razgha – kojom Šinvari označavaju direktno zadiranje u pašnjake drugog plemena, što ne izlazi na dobro. I nije: izbile su borbe između dva potplemena.
ANSF je angažovan da spreči eskalaciju, ali su ga obe strane optuživale da favorizuje drugu, pa čak i da im ubija saplemenike. Pripadnici plemena Ališerhel, osećajući da su ugroženi podrškom koju suparničko potpleme ima od strane vlade i stranih snaga, tražili su podršku od islamskih boraca iz grupe Hajber.
U jednom trenutku, u oktobru 2011, nakon što je milicija plemena Sepai napala kompleks u kome je održavan sastanak visokih pokrajinskih zvaničnika i oštetila američki helikopter, američke vazdušne snage su ubile desetinu pripadnika tog plemena… Uzaludan gubitak života i novca je potkopao moć i status vođa plemena Sepai, pa su se i oni kasnije udvarali pomenutim islamistima, koristeći ih za odbranu od avganistanskih, kao i od pakistanskih talibana…
Područje je potonulo u ponor haotičnih sukoba i kasnije se pretvorilo u sedište ISIS-K. U tu dominantnu pobunjeničku grupu u Nangaharu je prebegao mali broj pripadnika grupe Džihadisti Tora Bora, a neke grupe su se pridružile kolektivno. Bivši guverner provincije u senci je prešao u ISIS-K zajedno sa nekoliko svojih komandanata. Vratili su se među talibane u aprilu 2016. godine, nakon skoro godinu dana saradnje sa ISIS-K, koja je bila u sukobu sa talibanima još u decembru 2014. godine.
Nakon američkih vazdušnih udara i napada talibana na Amerikance, teritorija pod kontrolom ISIS-K se smanjila sa osam na četiri okruga. No, u februaru 2015. grupe sa zastavama Islamske države već su prodirale drugde u zemlji, u Helmandu, Farahu, Logaru i Zabulu.
„BLISKI“ I „DALEKI“
Mada mnogi govore o tome da su talibani povezani s pripadnicima Islamske države Horasana, koje su informisali o toku pregovora s Amerikancima, drugi podsećaju da su pristalice Islamske države nazivali talibane američkim budalama koje su džihad zamenile za zelenu čoju u Dohi. Čim bi ušli u neki grad, talibani bi otvorili zatvore i puštali sve zatvorenike, pa i pripadnike ISIS-K, ali su prošle nedelje u Kabulu vođu Islamske države u južnoj Aziji izvukli iz zatvora i ubili ga.
„Ekonomist“ 28. avgusta u dosijeu „Brifing o globalnom džihadizmu“ prenosi procenu Asfandijara Mira sa Stanford univerziteta, da talibani verovatno neće (svakako ne odmah) želeti da neko sa teritorije koju kontrolišu započne planiranje napada na Ameriku ili Evropu, kao što je to učinio Osama bin Laden 11. septembra 2001. Navodno su Amerikancima tako obećali, a izgleda i da je takve napade sada teže izvesti. U Americi i Evropi broj takvih napada opada od sredine 2010. godine, mada džihadističke doktrine i dalje inspirišu napade usamljenih džihadista, konstatuje „Ekonomist“.
Po proceni „Ekonomista“, avganistanski militanti bi mogli da biraju bliže mete za džihad, jer mnogo su više zainteresovani za svoje „bliske neprijatelje“ nego za „daleke neprijatelje“, Ameriku i njene zapadne saveznike.
Neki će pomoći svojim militantnim rođacima u Pakistanu. „Ekonomist“ pominje džihadističku grupu pakistanskih talibana povezanih sa Al Kaidom zvanu Tehrik-i-taliban (TTP), koja je tamo vodila divlji rat od 2007. do 2014. godine, kada se najveći njen deo vratio u Avganistan, pa je pregrupisavši se pojačala svoje aktivnosti u Pakistanu, sa 120 napada u prošloj godini i 26 prošlog meseca, što stanje u toj zemlji, naoružanoj nuklearnim oružjem, čini manje stabilnim.
Podozrenje koje se tiče širenja radikalnih džihadista na teritorije Uzbekistana i Tadžikistana vidljivo je u ruskoj štampi, kao i širenje džihada među Ujgurima u kineskim medijima. U analizi „Ekonomista“ na ovo drugo se gleda sa suprotne strane. Kaže se kako borba protiv džihadizma deluje kao predtekst za sve vrste kršenja ljudskih prava – najviše u zapadnoj Kini, gde se koristi kao opravdanje za sistematsko ugnjetavanje Ujgura. S druge strane, na Zapadu se sumnjičavo gleda na ekonomske aktivnosti Kine na Putu svile i u Avganistanu i Pakistanu.
KABUL, MOGADIŠ…
Po „Ekonomistu“, činjenica da su prvi put od poraza Sovjetskog Saveza u Avganistanu 1989. godine islamisti preuzeli neku zemlju od velesile globalno će na džihadiste uticati pre svega psihološki – kao što su Islamska država, „kalifat“ u zapadnom Iraku i istočnoj Siriji 2014. inspirisali terorističke napade u Evropi i Indoneziji. „Zaslepljeni su, zadivljeni i impresionirani onim što su talibani postigli“, kaže Mina al Lami, koja za BBC monitoring prati medije koje koriste nasilni i nenasilni islamisti.
Na društvenim mrežama, među „mimovima“ koji slave pobedu talibana, posebno je popularan retuš čuvene fotografije Džoa Rozentala koja u originalu prikazuje američke marince koji podižu zastavu na ostrvu Ivo Džima, a retuširana prikazuje talibane kako, u američkoj opremi, podižu svoju zastavu…
„Ekonomist“ skreće pažnju na to da su džihadisti širom sveta bili ushićeni padom Kabula 25. jula: u Jemenu su priredili vatromet, u Somaliji su delili oružje za gerilce i džeparac u kešu. U Idlibu u Siriji, koji drži Hajat Tahrir al Šam, grupa za koju se misli da ima veze sa Al Kaidom (a koju zapadni mediji i političari inače i dalje uporno opisuju kao „konstruktivnu opoziciju“), održali su parade, hvalili talibane što im obezbeđuju „životni primer“ kako srušiti zločinački režim, delili su baklave ljudima na ulici. Tri dana slavlja je bilo proglašeno u okruzima južne Somalije pod kontrolom Al Šababa, druge podružnica Al Kaide.
Ono što se dogodilo u Kabulu moglo bi biti ponovo izvedeno u Mogadišu, upozorava „Ekonomist“. Al Šabab koristi taktiku sličnu talibanskoj. Oni potkopavaju vladine i međunarodne snage terorističkim napadima, dok vode vladu u senci i naplaćuju ratni porez čak i u područjima pod vladinom kontrolom, kaže Samira Gaid, direktorka think–tank Instituta za proučavanje bezbednosti Hiral u Mogadišu. Slično kao i talibani, oni napreduju pružajući stanovnicima sigurnost više nego propadajuća država. Njihovo nasilje nije popularno, ali njihovoj efikasnosti se dive, kaže Husein Šeik Ali, takođe iz Hirala.
Džihadiste na severoistoku Nigerije teško je pobediti, jer lokalci mrze centralnu vladu i oficire vojske. Filijale Al Kaide i drugih džihadističkih grupa su aktivne u sukobima u zemljama poput Pakistana, Jemena, Sirije, Nigerije, Malija, Somalije i Mozambika, u afričkom Sahelu i u Indiji, Indoneziji, Maleziji, Tajlandu…
U tim analizama ima, naravno, poslovične opreznosti, naglašenog žaljenja zbog napuštenih saradnika i zaprepašćenog pominjanja koliko je ratne tehnike ostavljene talibanima. Ima mnogo uvređenog imperijalnog ponosa, i mnogo zamagljivanja činjenice da greška nije izlazak iz tog rata, nego gašenje vatre trinitrotoluolom, što su dve decenije podsticali mnogi mejnstrim mediji i političari povezani s vojnoindustrijskim sektorom, koji je jedini profitirao. No, o tom patriotizmu zasnovanom na novcu pišemo u drugom tekstu u ovom broju…
Pitanje za milion dolara, naravno, glasi: da li su posednici globalnog monopola moći za 20 godina u Avganistanu bar naučili šta znači paštunska reč razgha, koja se odnosi na posezanje za tuđim pašnjacima i rizike koje ono nosi? Mislite da jesu?
Poseta Donalda Trampa Kini prevazilazi okvir klasične diplomatije i predstavlja pokušaj Vašingtona i Pekinga da, uprkos rastućem rivalstvu oko trgovine, tehnologije, Tajvana i Bliskog istoka, očuvaju stabilne ekonomske odnose i spreče prerastanje globalnih tenzija u otvoreni sukob
EU je odbacila predlog Vladimira Putina da bivši nemački kancelar, naklonjen Kremlju, Gerhard Šreder bude evropski posrednik u mirovnim pregovorima za okončanje rata u Ukrajini
Osnovno javno tužilaštvo u Kumanovu vodi istragu protiv T.B. (25) zbog sumnje da je počinio četiri ubistva i dva pokušaja ubistva. Tužilaštvo navodi da su zločini motivisani mržnjom prema ženama i koristoljubljem
Snimak brutalnog napada na filipinskog državljanina u centru Zagreba izazvao je buru na društvenim mrežama i osude javnosti. Policija je privela 20-godišnju Mateu O, za koju mediji navode da je i ranije bila pod merama opreza
Savezni sud u SAD privremeno je obustavio sankcije protiv specijalne izvestiteljke UN Frančeske Albaneze, koje je ranije uvela američka administracija zbog njenih kritika politike prema Gazi. Sud je ocenio da se radi o ograničavanju slobode govora
Zašto je ulično nasilje postalo sve što Vučić može da ponudi građanima? Zbog čega je ono postalo bensendin za najtvrđe naprednjačko-radikalsko biračko telo? I čime je dokazao da ni malo ne poznaje ulicu
Zašto je Vučić muški opaučio po svojim poslušnicima? Je li mu dobro? I šta to znači za studente i njihovu listu
Predsednik Vučić piše programe i „autorske tekstove“ kako bi obodrio i zaplašio birače da će zanavek ostati na vlasti
Intervju: Darko Rundek, muzičar i pesnik
Želim da podržim studente, jer najiskrenije – to i moram Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
