Jastrebovi, golubovi i – nafta

„Molim vas, pošaljite odmah svoje inspektore na ona mesta za koja mislite da su skloništa oružja za masovno uništenje, nuklearna, biološka, hemijska…“, rekao je prošle nedelje irački predsednik Sadam Husein britanskom poslaniku Džordžu Galoveju. Bila je to zapravo poruka Toniju Bleru, najvernijem savezniku američkog predsednika. Posle jednoipočasovnog razgovora u tajnom bunkeru duboko pod zemljom jedan od najžešćih protivnika eventualne vojne akcije na Irak laburista Galovej tvrdi da je Sadam zaista spreman da dozvoli inspektorima za naoružanje UN-a da nesmetano uđu u zemlju i realizuje sve rezolucije Saveta bezbednosti koje se tiču Iraka. U protivnom, građani njegove zemlje neće se predati ako počne vojna akcija Amerike i saveznika na Irak.

Džordž Buš nije bio impresioniran ovom porukom: „Sadam je neprijatelj dok se ne dokaže suprotno!“ Američki predsednik je naglasio da ne postoji satnica za donošenje odluke o vojnom udaru na Irak.

MIROVNJACI U AKCIJI: U međuvremenu, „jastrebovi“ su se primirili: u većini evropskih, pa i američkih medija prošle nedelje nije bilo onih neobuzdanih bojnih pokliča da se krene u rat protiv Iraka, iz novina su nestale živopisne mape i grafikoni koji su čitateljstvu ilustrovali kojim će pravcima s neba, mora i kopna Amerikanci i njihovi potencijalni saveznici nadirati na Bagdad.

Dominirali su mirovnjaci, prvenstveno evropski „golubovi“: nemački kancelar Šreder koji kreće u predizbornu kampanju poručuje da Nemačka „nikome neće biti na raspolaganju za avanture“, ali hladnu vodu na vruće Bušove ratne planove sipa i Joška Fišer. Švedska ministarka spoljnih poslova Ana Lind takođe se svrstala u strasne mirovnjake.

Toni Bler je za sada jedini Bušov saveznik. Međutim, engleski mediji nemilosrdno kritikuju Blera što izigrava „Bušovu marionetu“. Neki ga nazivaju i „Bušovom pudlicom“. Da li je uopšte čudno što je ove nedelje Bler prekinuo letovanje da bi se oko razvoja događaja posavetovao s francuskim kolegama?

Prvo su protiv napada na Irak digli glas britanski vojni krugovi: feldmaršal lord Bramal nije krio svoje uverenje da Britanija rizikuje da bude uvučena „u vrlo komplikovan i dugačak rat“, dok je general ser Majkl Rouz, bivši komandant SAS-a, nama poznat i sa naših prostora, upozorio da bi Irak mogao da bude Bušov Vijetnam. Protiv rata se angažovala i Crkva: četiri ugledna anglikanska biskupa potpisala su peticiju kojom se napad na Irak kvalifikuje kao „nemoralan i nepravedan“.

Na Ostrvu su se i sindikati oštro oglasili protiv vojnog angažovanja. Ispitivanja javnog mnjenja otrkivaju da dve trećine Britanaca smatra da u rat protiv Sadama vredi ići samo ako njihovoj zemlji preti istinska opasnost, što nikako nije slučaj. Ostrvski analitičari otkrivaju da su mnogi članovi Blerove vlade frustrirani nesposobnošću Vašingtona da jasno definiše ratni plan: trenutna situacija je veliki test za specijalne američko-britanske veze, ali i za brirtansko-evropske odnose. Ova jesen za Blera može da bude vrlo vruća: s jedne strane potencijalni rat u Zalivu, s druge referendum o euru. Kako ubediti birače da nemaju razloga za zabrinutost? Dauning Strit se nada da može da ponovi taktiku primenjenu za vreme napada na Avganistan: javno će biti „rame uz rame s Amerikancima“, a iza javne političke scene pokušaće da bar unapred bude upoznat, pa da može i da utiče – na vojnu i diplomatsku strategiju.

Ni u Francuskoj nema mnogo entuzijazma za ratni zov Vašingtona: francuska vlada ne krije nezadovoljstvo što je multimilionski dolarski račun za rekonstrukciju i održanje mirovnih trupa u Avganistanu isporučen evropskim zemljama saveznicama. Po mišljenju nekih francuskih eksperata, „Buš još nije savladao međunarodni jezik“ pa preplašenim Amerikancima i zabrinutim Evropljanima njegov govor izgleda kao grmljavina koja nagoveštava strašnu oluju. Ankete otkrivaju da su tri četvrtine Francuza protiv vojnog angažovanja koje zagovara Amerika.

Pres-služba Kremlja saopštava da su se predsednik Rusije Vladimir Putin i premijer Italije Silvio Berluskoni u telefonskom razgovoru založili za političko rešenje situacije vezane za Irak.

RETORIKA I ODBOJNOST: Na račun Buša Juniora gotovo svi evropski mediji izriču ozbiljne primedbe: neki analitičari smatraju da će agresivna retorika američkog predsednika izazvati veliku odbojnost u evropskom javnom mnjenju. Po mišljenju mnogih, Bil Klinton je umeo da komunicira sa ljudima u svakom kutku sveta. Buš nije savladao tu delikatnu tehniku: kad god govori, Buš se zapravo obraća Amerikancima i samo njima. Izgleda da je maksima Vašingtona: „Ako je ikako moguće, idemo sa saveznicima, ali ako mora, idemo sami“. U svakom slučaju, ispitivanja javnog mnjenja u zemljama EU-a pokazuju veliku sumnju prema vojnoj intervenciji u Iraku, a analitičari uočavaju porast antiamerikanizma, dok evropska levica gotovo svaku američku intervenciju vidi kao imperijalizam, a svaki potez desničarske vlade kao neminovno – loš. Levica misli da ovde zapravo nije reč o međunarodnom poretku, već o Bušu Junioru koji želi da završi očev započeti posao.

Liberalni filozof Majkl Volcer kaže u „Gardijanu“ da je slika zapravo mnogo složenija: liberalna Evropa se protivila vojnoj intervenciji u Avganistanu, ali opozicija je izgubila argumente kada su se pojavile slike Avganistanaca koji pozdravljaju Amerikance, kada su se pojavila lica nasmejanih Avganistanki, devojčica koje idu u školu, muškaraca koji briju brade, dečaka koji razdragano igraju fudbal u kratkim pantalonama… Pale su sve levičarske teorije o američkom imperijalizmu, vojna intervencija je izgledala maltene kao oslobodilački rat, kao istinska humanitarna intervencija, piše Mark Leonard.

Da li se sličan scenario može naslutiti i za Irak? Sadam je osvedočeni tiranin: progon neistomišljenika, masovna ubistva, zlostavljanje manjina… Sve to je još više potencirano višegodišnjim ekonomskim sankcijama, izolacijom, periodičnim vojnim napadima.

Evropa je zgrožena ratnom retorikom američkog ministra odbrane Donalda Ramsfelda koji je nedavno lansirao slogan „Misija određuje koaliciju“, čime je dao do znanja da SAD neće sputavati njeni neodlučni saveznici. Zemlje Evropske unije insistiraju na tome da bi za intervenciju na Irak bio neophodan novi mandat Ujedinjenih nacija.

Sve u svemu, o velikim neslaganjima možda najbolje govori naslov iz onog britanskog lista koji poručuje: „Amerikanci su sa Marsa, a Evropljani sa Venere!“

Saudijci kategorično ostaju pri tvrdnji da neće pomagati kampanju koju je jordanski kralj Abdulah nazvao „donekle apsurdnom“, a koja će, što je mnogo važnije, Zapad konfrontirati s muslimanima širom sveta. Istina, iza zatvorenih vrata sve arapske vlade poručuju američkoj administraciji da se neće protiviti napadu čiji je cilj uklanjanje iračkog predsednika Sadama Huseina.

PODELE: Iako je jedno vreme izgledalo da Džordž Buš uživa svekoliku podršku u svom ratu protiv terorizma, pa i Sadama Huseina, entuzijazam je splasnuo. Do podele je došlo na neobičnoj liniji razgraničenja: profesionalni vojnici su zadovoljni sadašnjim stanjem stvari, sankcijama, sporadičnim bombardovanjem, izolovanjem Sadama Huseina koje traje od Zalivskog rata 1991. Među „golubovima“ najuticajniji su visoki vojni krugovi: među njima je, na primer, general Tomi Frenks koji je rukovodio ratom protiv talibana. Oni su svesni potencijalne katastrofe. Tako, na primer, pukovnik Ričard Dan, bivši vojni strateg, poručuje da je mnogo pametnije Sadama podvrgnuti daljim sankcijama nego jurišati na Bagdad ili destabilizovati iračku vladu Sadamovim ubistvom. Političari su, s druge strane, raspoloženi da svom vojnom silom krenu protiv režima u Bagdadu.

Oba tabora se iz petnih žila upinju da pridobiju američku javnost; vesti koje stalno „cure“ iz „poverljivih vojnih izvora“ zapravo su posebna vrsta taktike u ovom svojevrsnom ratu. I dok u Evropi, osobito u Velikoj Britaniji, za sada pobeđuju „golubovi“, dotle u Vašingtonu nadmoć imaju „jastrebovi“: Donald Ramsfeld, američki ministar odbrane, poručuje da nije apsolutno neophodno dokazati da je Bagdad bio umešan u pripremu i realizaciju terorističkog napada 11. septembra da bi se izvela invazija na Irak. Vremena nema mnogo, poručuju oni. Dakle, više se izgleda uopšte ne postavlja pitanje da li će biti rata sa Irakom, nego kada će do njega doći. Kako je tajming presudan u svemu, a pogotovo u ratovanju, to je ključno pitanje. Na ovoj tački mišljenja su dijametralno suprotna: čak i neki „jastrebovi“ misle da je malo verovatno da će do vojne intervencije doći na jesen. Razlog je jasan: novembarski izbori za Kongres. Njihova prognoza je da bi napad na Irak mogao početi u rano proleće. Druga škola mišljenja je da će do napada na Irak doći baš najesen, takođe zbog novembarskih izbora. Po njima, republikanski kandidati vodiće rodoljubivu kampanju i visoko nositi ratne zastave. Demokrate ne kriju da sebe vide kao gubitnike.

Ključno pitanje koje muči i „jastrebove“ i „golubove“ jeste da li Sadam ima mogućnosti da napadne Izrael ili neke druge američke saveznike u regionu nekonvencionalnim oružjem. Vojni krugovi tvrde da nema. Političari „jastrebovi“ odgovaraju da će, iako možda sada nije u stanju, uskoro biti.

Ministra spoljnih poslova Kolina Pauela i njegov Stejt department više od svega brinu posledice napada na Bagdad. Zvaničnici ove institucije procenjuju da bi invazija na Irak mogla više da uznemiri ceo region nego što to sada Sadam čini. Protivnici rata ukazuju da zapravo nema jasne slike o tome kako će izgledati Irak posle Sadama. Američki fokus je na samoodbrani, opasnosti od Sadama, ratu civilizacija. O budućnosti Iraka nema velikih planova: neki liberalniji krugovi plaše se da će od Zapada postavljena vojna vlada možda samo za nijansu biti manje diktatorska prema Iračanima od Sadamove.

Isprva vrlo slabašnim glasovima, američkim „golubovima“ počela je da stiže pomoć i sa neočekivanih strana: protiv rata su i neki stariji senatori, male lokalne novine, a veliki publicitet je dobila izjava holivdske zvezde Vudija Harelsona koji je objavio da je „rat protiv terorizma – terorizam“. Eksperti Brukings instituta Majkl O’ Hanlon i Filip Gordon zalažu se u „Njujork tajmsu“ za dalje sankcije, uvodničar magazina „Njujorker“ je nedvosmisleno protiv rata, a „Los Anđeles tajms“ svoj komentar intonira vrlo ironično: „Do đavola, bombardujmo Bagdad! Naravno, to je jedan od istorijski važnijih gradova na svetu i mnogi od njegova tri miliona stanovnika verovatno će završiti kao kolateralna šteta. Ali, ako je Džordž Junior odlučio da osveti oca i zadrži visoko mesto na listama popularnosti, to je cena koja mora da se plati.“

Bitka da se pridobije javno mnjenje u Americi, Evropi, ali i na drugim meridijanima tek počinje. Mnogi analitičari veruju da su se „jastrebovi“ samo primirili, razleteće se i razgraktati tek na jesen.

SEME ZLA: Posle svih velikih reči o opasnosti od Sadama, nuklearnog, hemijskog i biološkog oružja, rata protiv terorizma i sukoba civilizacija, kraja istorije – stoji nafta. Da li će se rat protiv Sadamovog režima pretvoriti u rat za naftu?

„Stvarni cilj planirane američke invazije na Irak je stavljanje pod kontrolu iračke nafte, a ne promocija demokratije ili ljudskih prava“, piše Entoni Sempson, komentator „Gardijana“.

Ako Sadam bude skinut s vlasti, mnoge zapadne kompanije, predvođene Exxonom, lakše će doći do rezervi nafte i biće mnogo manje zavisne od saudijskih naftonossnih polja i ćudi saudijske kraljevske porodice. Američki predsednik i potpredsednik, obojica „naftaši“, svakako su svesni ovih interesa, piše Sempson i podseća na kratku lekciju iz istorije: politika Zapada prema Iraku uvek je bila tesno povezana s naftom, mada se to pokušavalo diskretno sakriti. Irak je kao nacija uspostavljen 1920, posle Prvog svetskog rata. Saveznici su „doplovili do pobede na moru nafte“, slikovito je rekao britanski ministar inostranih poslova Lord Kurzon. I dok su evropskim političarima usta bila puna „arapskih interesa i samoopredeljenja“, znali su da je u Iraku najvažnija nafta, koja se pojavila na severu: Britanci i Francuzi su uspeli da pod svoju kontrolu stave dragocena polja nafte u Mosulu.

Irak je igrao još važniju ulogu posle velike naftne krize 1973. godine koja je Arapima omogućila da svet drže u šaci. Nova nalazišta nafte na jugu zemlje napravila su od Iraka velikog konkurenta Saudijskoj Arabiji, Sadama još ljućim neprijateljem.

RIZIK I PROFIT: „Obzerver“ upozorava da je ključno pitanje da li će invazijom Iraka i svrgavanjem Sadama Huseina Zapad uspeti da se dugoročno domogne iračke nafte. Interes Zapada za naftu veoma utiče na vojne i diplomatske vetrove u ovom delu sveta; nije nimalo slučajno da SAD podižu brojne vojne baze u ovom delu sveta dok se američke kompanije utrkuju da se domognu nafte u centralnoj Aziji.

Invazijom na Irak, smatra komentator „Obzervera“, gotovo sigurno bi se destabilizovao ceo Bliski istok, a to bi izazvalo i nagli skok cene nafte.

Džordž Buš i „jastrebovi“ u njegovoj administraciji ubeđeni su upravo u suprotno: da će ratnim pohodom dati transfuziju američkoj privredi koja je u dubokoj recesiji. Vašington je izgleda odlučan da se svim silama domogne iračke nafte jer strahuje da će izgubiti kontrolu u Saudijskoj Arabiji. Nedavno se na jednom sastanku u Pentagonu čulo da je Saudijska Arabija „seme zla“ i da je vreme da se Amerika obračuna sa svojim nekadašnjim saveznikom, što znači i da zaposedne naftonosna polja, ako treba.

Potpredsednik SAD Dik Čeni, koji je i sam imao poslovne interese na Bliskom istoku, sasvim je neuvijeno izneo svoje argumente protiv Sadama: „On sedi na deset odsto svetskih rezervi nafte. Od toga ima ogromno bogatstvo. I poznajući njegovu ćud, po mišljenju nekih od nas on će uskoro doći do nuklearnog oružja.“

Podsetimo, dvojicu prethodnih američkih predsednika Klintona i Buša Seniora ubedili su da ne svrgavaju Sadama. Alternativa se činila gora. Ta opasnost i sada ostaje. Eksperti kažu da je poslednjih sto godina američka privreda najviše profitirala od ratova i ratnih pohoda, ali da je ovog puta rizik mnogo veći.