Glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda u Hagu Karim Kan je izdao nalog za hapšenje premijera Izraela Benjmina Netanjahua, ministra odbrane Joava Galanta kao i četiri lidera Hamasa zbog ratnih zločina koji su novodno počinjeni od 7. oktobra prošle godine pa sve do danas. Staviti u istu ravan premijera jedne demokratske države sa liderima terorističke organizacije je za mene više nego sramno. Stalno se pitam šta bi bilo koja država uradila da joj u jednom danu masakriraju 1200 građana i preko 240 kidnapuju i odvuku u Gazu?
Hamas je, otkad je došao na vlast u Gazi 2006. godine, gradio podzemne tunele i danas se oni prostiru ispod čitavog područja. Tamo je moguće smestiti svu palestinsku decu, majke, žene i stare ljude dok traju vojne operacije. Ne vodi se rat u Gazi simultano u svim gradovima. Ali Hamasu nisu bitne palestinske žrtve, a još manje izraelske. Naprotiv, strategija Hamasa je da raketira Izrael iz škola, bolnica, privatnih kuća i stambenih objekata.
Izraelski ministar ratnog kabineta, Beni Ganc, politički protivnik Natanjahua, osudio je odluku tužioca Kana smatrajući da je povlačenje paralele između izraelskih političara i lidera Hamasa “očigledan sunovart morala”.
Medijski stereotip
Slušam vesti iz Srbije i ne mogu da verujem šta čujem. Gotovo svi mediji prenose isto – Izrael se ponaša kao večita žrtva i to više ne može da se toleriše. Poznato je da je polovina jevrejskog stanovništva stradala u Drugom svetskom ratu, ali to im ne daje za pravo da sada rade to što rade. Rat koji Izrael vodi u Gazi mediji nazivaju “ofanzivnim i osvetoljubivim”. Masakr od 7. oktobra se pominje samo usput.
Izrael, međutim, smatra da se bori za opstanak svoje države, a u Hamasu vidi glavnog krivca za sve posledice onoga što se dešava u Gazi. Smatra da je Hamas spreman da žrtvuje sve, ali baš sve, kako bi ostvario svoj san – From the river to the sea, Palestine will be free.
Nažalost, mnogi među stotinama hiljada ljudi koji širom sveta uzvikuju ovaj slogan tokom demonstarcija protiv Izraela, ne znaju šta on zaista znači. Palestinci, kao i većina arapskog sveta, Izrael i dalje zovu Palestinom i žele da ona bude oslobođena od Jevreja. Nikada nisu priznali državu Izrael.
Izraelofobi opsesivno u svakoj prilici pominju 700.000 Palestinaca koji su pobegli iz svojih kuća tokom izraelskog Rata za nezavisnost 1948. godine kada je pet okolnih arapskih zemalja napalo Izrael samo dan nakon proglašenje nezavisnosti. Neki su pobegli iz straha, a neki su proterani silom.
Istovremeno niko nikada ne pominje da je u isto vreme oko 900.000 Jevreja sistematski proterano iz raznih muslimanskih zemalja.
Gde stvarno vlada aparthejd
Još tokom debate u Savetu bezbednosti UN o ljudskim pravima 2017. godine moglo se čuti kako arapske diplomate optužuju Izrael za “etničko čišćenje”,”terorizam”, “diskriminaciju”, “ekstremizam”, “zločine protiv čovečnosti” i “aparthejd”. Na kraju je dobio reč kanadski pravnik Hilel Nojer. „Nekada je na Srednjem istoku živelo mnogo Jevreja,“ rekao je on. „U Alžiru je bilo 140.000 Jevreja. Alžirci, gde su vaši Jevreji? U Egiptu je bilo 75.000 Jevreja. Gde su vaši Jevreji? U Siriji je bilo na desetine hiljada Jevreja. Gde su vaši Jevreji? Irak je imao 135.000 Jevreja. Iračani, gde su vaši Jevreji?“
Završio je rečima: „Gospodine predsedavajući, gde je zaista vlada aparthejd?“ Suočeni sa sopstvenom hipokrizijom, svi su ćutali. Tišina je prosto bila neprijatna.
U raznim političkim diskusijama, od kada je počeo rat između Izraela i Hamasa, možemo čuti da je Izrael “aparthejd država”. Zato se više i ne čudim kako se svetom širi demonizacija jevrekske države i izraelofobija.
“Aparthejd“ se odnosi na odvojenost rasnih grupa u Južnoj Africi od 1948. do 1994. godine. Ovaj politički sistem je legalizovao rasnu diskriminaciju ograničavajući prava i slobode crnih ljudi u korist belih. Postojali su odvojeni prostori za život, obrazovanje i strogo kontrolisana pravila i zakoni koji su podržavali vladavinu bele rase. Tamnoputi stanovnici Južne Afrike nisu imali pravo glasa, svaki drugi je bio nepismen, a peti bez zaposlenja.
Zloupotreba i manipulacija
U političkim previranjima koja se dešavaju u Izraelu od samog njegovog osnivanja 1948. godine, često se kao oružje protiv jevrejske države pominje da je “aparthejd država” za arapsko stanovništvo. Imajući i vidu da su 20 posto izraelske populacije Arapi koji imaju pravo glasa, socijalnu pomoć, zdravstveno osiguranje i besplatno osnovno i srednje obrazovanje, apsolutno ne postoji ni jedna činjenica koja bi potkrepila takvu tvrdnju.
U mnogim većim gradovima arapska i jevrejska populacija živi jedna pored druge, kao susedi u Aku, Lodu ili Haifi. U Tel Avivu-Jafo postoje i zajednička obdaništa i škole. Na svim univerzitetima i ustanovama za visoko obrazovanje u Izraelu, oba naroda studiraju zajedno. Arapsko stanovništo je svuda zastupljeno – u izraelskom parlamentu/Knesetu, među lekarima, advokatima, sudijama, farmaceutima, glumcima, novinarima kao i u mnogim drugim zanimanjima.
Zloupotrebom i manipulacijom netačnih termina lako se stvara potpuno pogrešna slika i na kraju dovodi do demonizacije Jevreja koji žive u Izraelu. Izraelofobija je danas postala uobičajena, pa čak i „moderna“ pojava. Da u Izraelu vlada aparthejd može da kaže samo neko ko ili ne zna šta taj pojam znači, ili ne zna ništa o životu Arapa u Izraelu.
Zapadna obala i Pojas Gaze
Arapsko stanovništvo na Zapadnoj obali nalazi se u okviru Palestinske samouprave i oni žive u gradovima koji su čisto arapski. S obzirom da nije oformljena kao država, postoje i jevrejska setlerska naselja u kojima žive uglavnom religiozni Jevreji.
U Pojasu Gaze žive isključivo Arapi/Palestinci. Izrael je u potpunosti iselio jevrejsko stanovništvo iz Pojasa Gaze 2005. godine u nadi da će to doprineti trajnom miru. Međutim, pobedom Hamasa na izborima u Gazi 2006. godine prvo su proterani ili ubijeni politicki lideri Fataha, druge palestinske političke struje kojia je na vlasti na Zapadnoj obali, a napadi na Izrael su postali sve učestaliji.
Ipak, retko se može čuti da je nakon dolaska Hamasa na vlast, pa sve do danas, na Izrael ispaljeno više desetina hiljada raketa.
Koren propasti rešenja “dve države”
Neuspeh uspostavljanja dve države datira još iz 1948. godine kada je Rezolucijom UN iz 1947. doneta odluka o formiranju dve države na području dela mandatorne Palestine. Jevreji su prihvatili granice države koja im je data, a arapsko stanovništvo je tu Rezoluciju odbilo i samo nekoliko dana kasnije napalo novoosnovanu državu Izrael uz pomoć Libana, Sirije, Jordana, Egipta i Iraka.
Dolaskom Jasera Arafata na političku scenu Bliskog istoka, u borbi protiv Izraela, Arapi su proglašeni za palestinski narod. Mnoge zemlje su nakon Šestodnevnog rata 1967. godine prihvatili postojanje Palestine kao države i odobrili im otvaranje diplomatskih predstavništva, uključujući i Jugoslaviju. Tako delimično oformljena država je uvela palestinske pasoše u Gazi, dok stanovnici Zapadne obale imaju palestinske ili jordanske pasoše.
(Ne)sloboda kretanja
Radeći preko dvadeset godina u ambasadi Jugoslavije/Srbije u Izraelu, kao korespondent/prevodilac, upoznala sam mnoge Arape/Palestince iz Gaze ili sa Zapadne obale. Često su putovali u Srbiju turistički, poslovno, kao i na sportske ili kulturne manifestacije.
Do dolaska Hamasa na vlast u Gazi, njeni stanovnici su mogli da lično dođu do srpskog predstavništva u Tel Avivu. Poslednjih 18 godina Palestinci ulaze u Izrael ili uz posebne dozvole ili njihove zahteve za vizu donose dostavljači koji imaju stalnu dozvolu na graničnom prelazu između Gaze i Izraela.
S druge strane, nijedan Izraelac ne može da uđe u Pojas Gaze, kao ni diplomatski predstavnici koji su na službi u Izraelu. Stranci koji su pozvani na poslovne sastanke u Gazi moraju unapred da dobiju dozvolu za ulazak od kompanija koje su ih pozvale u goste.
Upoznala sam na desetine Arapa koji žive u Istočnom Jerusalimu, Nablusu ili nekim manjim mestima u okolini Jerusalima. To su uglavnom bivši studenti i zajedničko im je da su u nekadašnjoj Jugoslaviji studirali na beogradskom, sarajevskom ili zagrebačkom univerzitetu. I danas Palestinci dobijaju stipendije od stranih država, uključujući Srbiju. Smatra se da je palestinska populacija sa ovih prostora jedna od najškolovanijih na svetu.
Palestinski terorizam
Nakon osnivanja Palestinske oslobodilačke organizacije 1964. godine i njene najvažnije frakcije Fatah na Zapadnoj obali, krenula je svetska palestinska kampanja protiv postojanja Izraela i jevrejskog stanovništva. Paralelno, u toku narednih nekoliko godina pa sve do danas dogodilo se niz terorističkih akcija, otmica aviona, napada na izraelska diplomatska predstavništva, masakr izraelske rvačke reprezentacije na Olimpijadi u Minhenu 1972. godne kao i teroristicki napadi u Izraelu – tržnim centrima, diskotekama, hotelima, školama i privatnim kućama gde bi trebalo da se ljudi osećaju najsigurnije. Svi ti silni teroristički napadi, organizovani ili pojedinačni, se opravdavaju izraelskom „okupacijom“ palestinskih teritorija.
Političari u svetu, kao i mediji, govore o pravima, doktrinama, ratnim dejstvima, pravilima i humanosti u ratu, stradanjima i rezolucijama. Sede u svojim kancelarijama i raspravljaju. A na Bliskom istoku je rat i ginu ljudi. O proporcijama je teško govoriti jer na jednoj strani, izraelskoj, država brine o bezbednosti stanovništva, arapskog i jevreskog, koliko god je to moguće. Na drugoj strani, palestinskoj, nema ko da štiti narod. On je živi štit hamasovih boraca.
Sredinom maja otišla sam na venčanje ćerke moje drugarice koja se udala za Arapina. O kakvom je aparthejdu ovde reč?
Autorka je sociološkinja koja živi u Izraelu
