Izrael, Gaza i podele u vlastitom dvorištu

Za “Vreme” iz Njujorka

Dok su se proteklih dana širom Amerike održavali skupovi podrške Palestini ili Izraelu, u jednoj pošti preko puta Menhetna, stanovnici njujorškog predgrađa strpljivo su čekali u redu da se službenica sporazume sa građaninom koji je došao da preda paket. Ništa neuobičajeno, ogroman broj ljudi u ovoj zemlji dele jezičke barijere, samo što se u ovom slučaju korisnik usluga Poštanske službe Sjedinjenih Država na svom maternjem engleskom naprezao da objasni šta želi, dok ga je sa druge strane neprobojnog stakla zbunjeno gledala službenica ove federalne institucije natucajući, prilično nerazgovetno, par reči koje su se ticale njegove pošiljke. Nebitno je odakle je uposlenica državne pošte, i onako svi koji žive u ovoj zemlji imaju neko drugo poreklo, zbog čega se, na rastojanju od svega nekoliko blokova – tako Amerikanci mere rastojanja u gradovima – održavaju okupljanja Palestinca i Jevreja sa njihovim zastavama, simbolima i porukama koje su često usmerene protiv ovih drugih.

Kolona učesnika u nedavnom palestinskom protestu u Vašingtonu protezala se duž niza blokova prostrane Fridom plaze, što znači da je u njemu učestvovalo nekoliko desetina hiljada ljudi koji su zahtevali trenutni prekid vatre u Gazi, uz upozorenja predsedniku Džozefu Bajdenu da će ostati bez više od milion glasova muslimanskih birača na predsedničkim izborima ukoliko ne zaustavi Izrael u odmazdi nad palestinskim civilima. Poslanica Demokratske stranke Rašida Tlaib otvoreno je nazvala Bajdenovu politiku podrškom “izraelskoj genocidnoj kampanji u Palestini”.

Pritom niko u Americi ne dovodi u pitanje pravo Izreala da se brani od terorizma, niti se stavlja pod sumnju priroda zločinačkog napada Hamasa koji je pre skoro tri decenije proglašen za terorističku organizaciju. Jevrejska i palestinska zajednica u SAD oštro se razmimoilaze oko načina na koje Izraelske odbrambene snage vode kampanju protiv terorista. Ono što je za prve legitimna vojna akcija i samoodbrana, za druge je kolektivno kažnjavanje civila i kršenje međunarodnog prava. Bez obzira na te nepomirljive razlike, i jedni drugi imaju nešto zajedničko: strah i osećaj nesigurnost, jer neprekidno raste broj antisemitskih i islamofobičnih incidenata širom Amerike.

FRUSTRACIJE U MELTING POTU

Israel Palestinians New York

Državni tužilac Merik Garland među prvima je upozorio na sve učestalije pretnje Jevrejima, muslimanima i Amerikancima arapskog porekla. Ubrzo nakon toga, međunarodna nevladina organizacija Antidifamacijska liga (Anti-Defamation League) zabeležila je drastičan skok antisemitskih incidenata nakon terorističkog napada Hamasa. Za samo dve nedelje registrovano je 312 slučaja izliva mržnje prema Jevrejima, što je pet puta više nego u istom periodu prethodne godine. Ne samo da su beli supremacisti kačili antisemitske bilborde iznad autoputeva u Los Anđelesu sa porukama “Kanje je u pravu”, sinagoge i košer prodavnice primale preteće poruke, a oni koji su isticali izraelska obeležja trpeli uvrede na ulicama ili bežali od automobila koji su jurili na njih, nego su na društvenim mrežama usledili pozivi za “ubijanje Jevreja”, zbog čega, na primer, student uglednog Univerziteta Kornel Patrik Daiji trenutno čeka suđenje.

S druge strane, nakon što je šestogodišnji palestinski dečak Vadee Al Fajuma umro posle dvadeset šest uboda nožem u jednom čikaškom predgrađu, što je zvanično okarakterisano kao zločin iz mržnje, Savet za američko-islamske odnose (Council on American–Islamic Relations) zabeležio je za dve nedelje čak 774 pritužbi, što je tri puta više u odnosu na isto razdoblje prošle godine, s tim što ne treba smetnuti s uma da su izlivi neprijateljstva prema muslimanima bili u porastu još od kada je bivši predsednik Donald Tramp ograničio ulazak građanima Sirije, Iraka, Irana, Somalije, Sudana, Libije i Jemena u Ameriku.

Sve to je utoliko neprirodnije jer je ova zemlja utemeljena na nacionalnim, kulturološkim, socijalnim verskim i jezičkim različitostima. To što ljudi imaju problem da se sporazumeju u vihokenskoj pošti, nije mnogo drugačije od nesklada budističke mantre uz koju meditiraju Indusi u Central parku sa tradicionalnim melosom koji slušaju Mongoli nedaleko od njih na travi. Sama država Njujork, u kojoj gotovo svakodnevno protestuju pristalice Izraela ili Palestine, možda je najslikovitiji primer svega toga. Od džinovskog, kosmopolitskog grada Njujorka na Istočnoj obali, čijim ulicama ubrzano promiču pripadnici svih rasa, boja kože i nacionalnosti, ona se se uzanim kopnenim prolazom provlači između Nju Džersija i Konektikata sve do Kanade, gde u malim mestima uz granicu živi isključivo belačko stanovništvo koje ne razume naglasak engleskog onih koji nisu rođeni u Americi, jer nikada nisu čuli drugačiji izgovor od onog u Šamplenu u kome vas, inače, mobilni provajder Verajzon neprekidno upozorava da ste u kanadskom romingu. Kanada je odmah s desne strane lokalnog puta kojim putuju Njujorčani koji su se zaputili na kajaking u Adirondak park, želeći usput da prošetaju divljim delovima Mejna, Nju Hempšira i Vermonta, gde znakovi na putevima upozoravaju na losove koji žvaću promrzlo rastinje pored drumova. Koliko god to zvučalo banalno, Amerika jeste melting pot, tako da jednodimenzionalni državni kurs u međunarodnim konfliktima, kakav se trenutno vodi prema ratu koji besni u Gazi, neminovno rađa frustraciju neke od etničkih zajednica koje ovde žive.

KO SU LEGITIMNE METE

Ne samo zbog toga, već i unutrašnjih pritisaka liberalnog krila Demokratske stranke, bezuslovna američka podrška Izraelu da se obračuna sa “čistim zlom” postala je uravnoteženija nakon poruka predsednika Džozefa Bajdena premijeru Benjaminu Netanjahuu da se u akciji odbrane od terorizma moraju zaštititi civili u Gazi, uz sve učestalija insistiranja da se omogući kontinuirani protok humanitarne pomoći za žitelje enklave.

Savetnik Bele kuće za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven rekao je kako Izraelske odbrambene snage moraju da naprave razliku između terorista iz Hamasa “koji su legitimne vojne mete i civila koji to nisu”, dok je šef američke diplomatije Entoni Blinken tokom svoje posete Bliskom istoku kazao da prizori ubijene ili ranjene dece u Gazi “pogađaju svakoga” i da Bajdenova administracija vrši konstantan pritisak na izraelsku vladu da se tokom akcija protiv Hamasa poštuje međunarodno pravo. Istovremeno, ministar obrane Lojd Ostin ponovio je poruku kako Izrael ima puno pravo da se brani, ali da moraju da se zaštite civili i dostavlja humanitarna pomoć, tako da je više nego očigledno da je SAD fokusiran na dva cilja: da se Izrael, kao ključni saveznik u tom delu sveta, zaustavi u upotrebi neproporcionalne sile protiv civilnog stanovništva Gaze, jer to izaziva osudu međunarodne javnosti, i da se spreči prelivanje sukoba na susedne zemlje, pošto bi to uvuklo SAD u rat.

Očigledno je da Amerika sve više traži od Izraela da se zaštite palestinski civili, ali je isto tako jasno da Vašington ne postavlja pitanje da li se ti zahtevi sprovode u delo. Na svaki pokušaj da se čuje stav američke strane o napadima na civile, škole, izbegličke kampove ili bolnice, što otvara i pitanje odgovornosti onoga ko šalje vojnu pomoć koja dovodi do žrtava i teških razaranja Gaze, iz Bele kuće stiže odgovor da SAD ne donosi bilo kakve odluke o metama, već da je to stvar izraelskog Ministarstva odbrane kome se daju sredstva da se brani. Stoga su trenutno pravi napori američke strane usmereni na uspostavljanje humanitarnih primirja koja bi imala jasnu svrhu, namenu i rok trajanja. O trajnom prekidu vatre niko u Vašingtonu ozbiljno ne razmišlja jer postoji potpuna saglasnost sa izraelskom vladom da bi se tako samo pomoglo Hamasu da se konsoliduje i ponovo napadne.

NOVA DIMENZIJA TRAGEDIJE NA BLISKOM ISTOKU

No, za američke planove na Bliskom istoku potrebna je dodatna vojna pomoć Izraelu, koje nema bez izdvajanja novih sredstava iz budžeta čemu se protive republikanci u Predstavničkom domu. Zahtev Bele kuće da se odobri 106 milijardi dolara za Ukrajinu, Izrael, Gazu, suprotstavljanje Kini i zaštitu granice prema Meksiku, trenutno sakuplja prašinu u fioci stola novog predsedavajućeg donjeg doma Kongresa Majka Džonsona. Da sve bude još neizvesnije, republikanci su u tom telu sami izglasali zakon o vojnoj pomoći Izraelu u iznosu od 14,5 milijardi dolara, koliko je otprilike tražio predsednik Bajden kao deo ukupnog paketa, ali to neće dobiti podršku u Senatu. Tako se tragedija na Bliskom istoku sve više pretvara u političko oružje u obračunu republikanaca i demokrata uoči predsedničkih izbora, koji su dobili novu dimenziju nakon što je “Njujork tajms” objavio da je Donald Tramp trenutno u prednosti u ključnim državama poput Pensilvanije, Džordžije, Mičigena, Nevade i Arizone. Nije to stvar Trampove snage, koliko slabosti Bajdenove administracije, koju je samo dodatno opteretio sukob na Bliskom istoku. No, bez obzira na sve razlike, demokrate i republikanci se i dalje utrkuju u podršci Izraelu, što dovodi do podela u vlastitom dvorištu.

Ta dvorišta, međutim, ovde nisu ista. Bitno su drugačija ona ispred bleštavih penthausa Menhetna, od ulaza u blatnjave farme na severu države Njujork, da se na trenutak ostavi po strani Minesota gde živi ogromna, na svakom koraku vidljiva muslimanska zajednica oko Mineapolisa, ili to što su u nekim delovima Majami Biča potpuno drugačije procedure za iznajmljivanje stanova u zgradama koje su u vlasništvu jevrejske zajednice.

No, bez obzira na sve razlike, s vremenom će svima postati očigledna jedna stvar: terorističke organizacije poput Hamasa posežu za nasiljem, ali teror ne može biti strategija države. Možda je sukob na Bliskom istoku još u ranoj fazi da bi se to odmah shvatilo, ali Amerika već zna dosta o tome na osnovu drugih iskustava. Državni zločin koji je Miloševićev režim izvršio prema kosovskim Albancima nakon što su se pobunili protiv aparthejda, jasno govori kuda vodi taj put.